1. Пре доласка Христовог сви смо имали оно што је постојало од Прародитеља – проклетство и општу и једнаку осуду коју су сви добили од једног Прародитеља, предавану као од корена роду и наслеђивану заједно са (људском) природом. Свако је за оно, што је лично учинио, добијао од Бога осуду или похвалу, али нико ништа није могао против оног општег проклетства и осуде, тог злог наслеђа које је му је од почетка било предато и које је он преносио својим потомцима.
2. Међутим, дошао је Христос, Ослободилац природе, Који је опште проклетство претворио у општи благослов, примивши од Пречисте Дјеве нашу праведно осуђену природу, да би је у Самоме Себи показао у новом лику и непричасну старом семену, тј. као невину и оправдану, како би они који су потом од Њега у Духу рођени остали изван тог прародитељског проклетства и осуде. Зар дакле постоји нешто, што не би сваком човеку допустило да учествује у Његовој благодати? Има ли некога ко од Њега не добија опроштај за своје преступе? Не, тако нешто не може бити, јер Он од нас није примио само нашу ипостас (наш лик, наше лице) него (васцелу) нашу природу коју је обновио, сјединивши се с њом у Својој Ипостаси. Желећи да се сви спасу, Он је заиста „савио“ небеса, сишао (на земљу) ради свих, кроз дела и речи и Страдања показао читав пут спасења и узашао на небеса, позивајући тамо оне који су поверовали у Њега. Он није само природи, коју је по нераскидивом сједињењу прихватио од нас, него је и свакоме ко верује у Њега подарио потпуно искупљење, које је уистину сатворио и не престаје да га твори, мирећи са Оцем кроз Самог Себе, враћајући силом (сопствене) послушности свакога од нас и исцељујући нашу непослушност…
3. Он је ради тога завештао божанско крштење, оставио спасоносне законе, свима проповедао покајање и предао Своје Тело и Крв, јер ни крштење, ни живот према божанским заповестима, ни причасност обоготворујућем Хлебу и Чаши не прихвата природа као таква, него управо ипостас (личност) сваког верујућег. Посредством свега тога Христос нас оправдава као посебне личности (грч. шоатсткгос;) и враћа у послушност Небеском Оцу. Саму природу, коју је примио од нас, Он је обновио и показао као освештану, оправдану и у свему послушну Оцу, због чега се и Он Сам по ипостаси (ипостасно, грч. шоатсгакгос;) сјединио с њом и, у складу с њом је деловао и страдао, што се односи и на догађај који данас празнујемо, тј. на Његово усхођење у онај стари храм или на представљање ради очишћења, на Симеоново богонадахнуто Сретење и исповедање (пророчице) Ане, која целог живота није напуштала храм.
4. После Спаситељевог Рођења од Дјеве, и после Обрезања, које се по закону савршава осмога дана, када се, како каже еванђелиста Лука, навршише дани за очишћење њихово по закону Мојсејеву, донеше Га у Јерусалим да Га ставе пред Господа, као што је написано у закону Господњем (Лк. 2; 22). Он прима Обрезање по закону, приводи се по закону, бива представљен како је написано у закону и, сагласно ономе што је речено у закону Господњем, приноси се и жртва.
5. Видите ли како је Творац и Господар Закона у свему био послушан Закону? Шта је тиме савршио? Нашу природу је у свему учинио послушном Оцу и тако исцелио нашу непослушност, преобразивши проклетство у благослов. Као што је у Адаму била сва наша природа, тако је и у Христу; и као што смо се кроз Адама, који је настао из земље, сви ми који смо од њега постали, вратили у земљу и били послати у ад, тако смо кроз Адама Који је са Небеса, према речима апостола, сви изнова позвани на небо и удостојени тамошње славе и благодати, иако је то сада прекривено тајном, јер се каже: Ваш је живот сакривен са Христом у Богу. А кад се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви сви с Њиме јавити у слави (Кол. 3; 4). Који то „сви“? Реч је о онима који су усиновљени Христу у Духу, и који су на делу показали да су Његова чеда.
