На „Недељу торжества Православља“ препоручујемо једну проповед Патријарха Павла коју је одржао на светој Литургији управо у првој недељи Великог поста, на Недељу победе Православља, у цркви Светих царева Константина и Јелене, 16. марта 1997.
У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас прослављамо, браћо и сестре, прву недељу светог и Великог Часног Поста која се назива недеља Православља, јер је у IX веку, 852. године када је православље надвладало иконоборство, одређено да ова недеља буде прослава управо тога славља, православља.
Наиме, било је и царева и епископа и других људи који су сматрали да су иконе недоличне у цркви православној. Ваљда из жеље да хришћанству на лак начин приђу и муслимани који немају никаквих икона, а такође и Јевреји, па под тим притиском и ти епископи и ти цареви желели су да се из Цркве уклоне иконе. Међутим, браћо и сестре, иконе су у Цркви од почетка. Јесте да у Старом Завету Господ у десет Божијих заповести наређује: "Не чини себи лика нити кипа, нити онога на земљи доле, немој им се клањати нити им служити". Али у речи Господњој речено је и ово: рекао је Мојсију да не чини никакве слике нити кипове јер вели: "ниси видео Бога који се јавио . Шта то значи? Свети Јован Дамаскин каже: то значи кад га будеш видео, Бога у телу, онда можеш да чиниш иконе, јасно. И отуда је Црква Божија, по рођењу, односно по утеловљењу Сина Божијега, Његовом страдању и васкрсењу, почела и да слика иконе и да им се клања. Не клањамо се, браћо и сестре, по речи Светог Василија и свију светих нити оном материјалу, оној боји, нити оном злату, нити сребру или металу на коме је икона изображена, него се клањамо личности коју та икона изображава. Онако слично као што и ви сви ми нећемо слику, фотографију свога оца или мајке да бацимо некуда, него је ставимо на видно место, јер они представљају лик нашег родитеља, а то за нас није безначајно, а камоли кад је у питању лик Божији и Његових светих.
Да нас свете иконе подсете и то: прослављајући њих и ми да се потрудимо да уђемо у славу Царства Божијега, да будемо и постанемо синови и кћери Божије, да уђемо у блаженство тога царства и будемо свети. То је смисао и икона у Цркви и у домовима нашим. Да нас оне потсете на свете претке и наше и свију православних. Кад су они били људи као и ми од крви и меса, па својим трудом уз Божију благодат успели да своје душе обоже и да буду заиста небески грађани, да то можемо и треба да учинимо и ми, ако хоћемо. Иначе ако то нећемо, него своју душу учинимо недостојном Царства Божијега, упропастимо, будемо спремни за муке вечне, то је наша одговорност. Отуда у православној Цркви иконе јесте да приказују те историјске личности, али те личности које су успеле да постану небеске. И знате и у савременом свету, поготово у римокатоличкој цркви, да су њине иконе уствари као портрети људи овога света, врло лепи и женски и мушки, али сувише овога света, сувише тела на својој земљи. И овде ове иконе приказују људе, али људе пре би било у паклу него у рају. Хоћу то да кажем: да упоредивши на пример једну икону западну, једног Ел Грека или кога било од великих западних уметника, ви то видите жену са чарима овога света, а док на пример на оној прекрасној икони Свете Богородице са дететом Младенцем на рукама из Дечана, која је обишла цео свет и за мене најлепше што сам могао да видим, Света Богородица са Сином својим Господом Исусом, представља и девојку и пре рођења (Господа) и у рођењу и по рођењу, и Ону која је једина изабрана од свију нараштаја у свету да буде мајка Сина Божијега због њених квалитета, односно због њене чистоте душевне и светости, управо онако како се каже у Псалтиру "Сва је лепота кћери цареве изнутра" (Пс. 45, 13). И та унутрашња лепота кроз лице и уопште кроз појаву Свете Богородице и свију светих. Да знате разликовати икону пред којом се може молити и икону која вуче на овај свет и пред којом се не може молити као што каже један велики руски богослов који и пре као незнабожац, јер је био неверник и атеиста, кад је био у римској Сикстинској капели и видео лик Свете Богородице, Рафаелов, мислим, он се дивио том делу тога уметника, међутим постао је верујући, узрастао и постао свештеник православни, протојереј, једно велико име богословља. Кад је други пут био у римској Сикстинској капели и видео ту икону, он је написао и рекао: "Пред овом се сликом не могу молити. Ту видимо једну лепу жену која, вели, по облацима гази као по снегу, и држи дете, и која можда и није девица, девојка. Не могу се молити". Схватате о чему се ради. Да икона треба да нам представља личност овога света, историјску, било Господа Исуса, Свету Богородицу или Свете, али личности које су небеске. По речи Христовој: "Где сам ја, онде ће бити и слуга мој". А где је Господ? У Царству небеском. Да се дакле, спремимо за Царство небеско, за блаженство тога Царства, сада у овоме свету. То је "једино потребно" што каже Господ Марти у оној беседи Његовој у дому њеном. То да достигнемо. Разуме се да ми не презиремо ни тело ни овај свет, али нам је права отаџбина и прави наш живот у Царству небеском.
Нека би Господ помогао да овај Пост одржимо тако да из њега изађемо несравњиво бољи и здравији душом и телом него што смо у њега ушли. Бог вас благословио и свако добро даровао.
Молим вас да будете кадри издржати овај Часни пост, макар ублажен на зејтину и риби, а мрсну храну да оставимо када дође Васкрс, по речи Светог Василија: као кад је човек жедан па колико му је она вода укуснија, па као што је, вели, гладан, колико му је храна укуснија, тако уздржавајући се од мрсне хране, колико ће нам она бити и укуснија и разуме се колико ће организам моћи боље да је искористи и употреби.
Бог вас благословио!
