Питаш, Теодуле, да ли је у току векова икад било покушаја у хришћанском свету, изван манастира, да се обнови првобитна хришћанска комуна из првог столећа? Било је теорија добронамерних људи у западној Европи, али није било практичних покушаја, изузев једног јединог. Од теорија најпознатије су две: једна из Италије а друга из Енглеске. Италијански философ Кампенеле написао је књигу Држава сунца, а енглески мислилац Томас Мор написао је књигу Утопија. Обе те теорије, иначе радо читане, остале су само на хартији, без икакве нарочите примене. И, обе су, поред јаке хришћанске тенденције, биле под утицајем паганског философа Платона.
Практичан покушај учињен је у Русији XIX века. Учинио га је један руски бојар и велепоседник Н. Непљујев. Загрејан вером у Христа и љубављу према сиромашним људима, он употреби своје велико имање на стварање хришћанских комуна, или киновија по Русији. Успео је да створи око 30 таквих „братских комуна“ у својој отаџбини, већином по селима, и неколико опет у иностранству, у Холандији, Белгији и другде. И по устројству и по молитвеном духу, поштењу и одушевљењу та људска братства највише су личила на ону апостолску комуну у Јерусалиму. Јер она нису била монашка, него породична, мешовита.
Покушај Непљујева трајао је неколико година, па је пропао. Нико га није схватио ни помогао, ни царска ни црквена власт. Непљујев је пророчки говорио, да ако његов покушај стварања хришћанског комунизма не успе, доћи ће у Русију неизбежно комунизам безбожни и насилни. То се и догодило. Истрошивши се и материјално и физички – овај племенити хришћанин умро је очајан на рушевинама свога дела 1905. године.
Код Срба никада у историји није било ни теорије ни практичног покушаја за стварање општег, народног или државног комунизма. Није никада зато ни било потребе. Од како су прешли у веру Христову, Срби су спонтано, без нарочитих теорија и философија, завели и усвојили и до наших дана одржали Средњи систем у погледу материјалног живота људи у селу и у граду. Благодарећи томе Средњем систему српски народ не зна у својој прошлости за економске и аграрне ратове, који су растрзали Европу кроз векове.
Задруге
Средњи систем код Срба састојао се у томе, да постоји лична и колективна имовина. Сваки човек има своју личну имовину било као наслеђе, било као тековину, а уз то користи се и колективна имовина. Колективне имовине постојале су у селу и у граду. То су биле сеоске и градске утрине. По селима постојале су прво фамилијарне или џематске утрине, потом сеоске па општинске утрине. Један и исти човек могао се користити и џематском и сеоском и општинском утрином. Још се могао користити и четвртом колективном својином, а то су биле државне утрине и шуме.
Уз то је по селима постојала и кошевска храна. Сеоски кошеви какве смо ми запамтили, били су огромни, много већи него кошеви највећег газде у селу, и било их је не један него неколико. Разрезом скупљана је храна о јесени од свих имућнијих сељака и тиме су кошеви пуњени. Идућег пролећа – јер пролеће је најтеже за сиромашног сељака – из тих кошева узимало се и делило онима који немају храну. Што би претекло с тим се располагало овако: Ако би година понела берићетом, претек би се продавао у корист нове кошевске хране, а ако би се видело да ће летина обманути, онда би се жито у кошевима чувало за исхрану оних који немају. То је био српски сеоски систем.
Еснафи
По градовима пак били су еснафи. Сваки еснаф је имао своју покретну и непокретну имовину и своје еснафске касе. Приходом од те имовине издржавала се сиротиња дотичног еснафа. Узмемо за пример абаџијски еснаф. Тај еснаф је имао своју непокретну и покретну имовину. Ако би се неки члан тога еснафа разболео или ако би имовно посрнуо, помаган је из еснафског прихода по решењу управе еснафске. Ако би умро у сиромаштини а оставио децу, еснафска управа је била дужна постарати се да та деца изуче занат, да се одрже и издрже док не дођу до мајсторског права. А кад стигну до мајсторског права, еснаф их је позајмицом помагао да отпочну своју радњу. Ако би еснаф био слаб, да своју сиротињу издржи и одржи, помагат је од градске општине. А уз то још не треба заборавити, да је постојала и градска утрина, где је сваки грађанин могао напасати своје краве или козе, које су чували општи чобани за све. Одгонили их на пашу и враћали на мужу. Не заборави, Теодуле, да је сваки имућнији еснафлија тестаментом остављао целу имовину, ако није имао деце, или део своје имовине своме еснафу у сврху издржавања сиромашних еснафлија.
Овакав економски строј код Срба био је прожет скроз духом хришћанске човечности и узајамне људске одговорности, по савести а не по спољашњој сили и притиску. И при таквом строју сваки човек се осећао слободним човеком а не робом. Јер је постојала индивидуална и колективна својина. Онај ко је изгубио сву личну својину, било због неког свог порока или невештине, ипак је имао ослонца у колективној својини. Није отсецан од људског друштва, нити се осећао беспомоћан и излишан. Помогнут колективном имовином, он је увек живео надом, да ће моћи доћи и до личне имовине. За картеле богаташа није се знало, нити за глад сиромаха. Морам ти рећи, да је Србин увек презирао човека који нема ништа, мада га је помагао и хранио. Презирао је онога, који није имао ништа, а мрзео је онога ко има исувише. То је српска црта карактера од вајкада.
Пост и штедња
Још ти морам рећи, да је пост код Срба био значајан економски фактор. Пост као уздржљивост од јела челичио је карактер и у исто време значио штедњу. А пост је од Бога заповеђен, као услов спасења. Зато је Бог благосиљао народ који је постио. Људи који су запамтили патријархално време код Срба могу посведочити, да је у то време народ са мање био ситији и задовољнији него у наше време са много више, али без поста. Храна која је могла бити довољна за тридесет лица кад се постило, данас је једва довољна за десет лица. Ипак су оних тридесет били здравији и снажнији и задовољнији, него ових десет у наше време. Тако је Бог благосиљао наше претке због поста. А с нама који не постимо бива оно што је речено Јеврејима: „Јешћете али се нећете наситити.“
Породичне задруге као хришћанске комуне
Велике породичне задруге код Срба биле су уствари мале хришћанске комуне. Заједничка је била имовина, заједнички круг, заједничка трпеза, заједнича молитва. Слога и јединство у тим задругама нису се одржавали само крвним сродством. Постојао је још један чинилац, важнији од крви, па кад је овај чинилац ослабио, крв није била у стању да одржи јединство задруге ни да спречи распад тих дивних породичних комуна. То је онај исти чинилац, који је без обзира на крв, држао и ону прву хришћанску комуну у Јерусалиму.
Тај моћни чинилац јесте хришћанска вера и хришћанска моралност. Страх од Бога и стид од људи. Визија небеског света и свест о блиској смрти, која је значила не свршетак живота за навек, него почетак једног новог живота, зависног од људских дела на земљи. Када је тај чинилац ослабио, онда се у задругама појавила она два позната зла, која одувек подгризају и руше сваку људску заједницу; непоштење и неповерење. Скоро сто година опирале су се српске породичне задруге – те мале цркве, мале хришћанске комуне – да их она два црва не разоре. Но мало по мало па су подлегле, и остале су у сећању народа као слатка вилинска прича, која се са болом прича и препричава.
О могућности обновљења средњег система
Питаш, Теодуле, да ли би се код Срба могао обновити средњи Систем? Камо среће да се обнови! Србија би у том случају била углед осталим земљама. Она је то требала да буде и сада сходно вековној традицији свога Средњег система, и сходно својој херојској и хришћанској историји. Али су је уназадили њени рођени синови, школовани по народима екстремних економских теорија и пракса, које су владале у страним народима. А ти екстреми владали су тамо само зато, што код тих народа није било Средњег система. То нису схватили српски синови, школовани на страни о зноју или својих родитеља или свога народа, да би му помогли а не одмогли. Међутим, они су при повратку у своју земљу одмогли а нису помогли упропастили су а нису сачували.
Поништили су веру и морал, то јест оне темеље на којима је народ српски спонтано, без револуција и насиља, изградио био свој економски и материјални систем живота. Да би постигли своје тренутне властољубиве и себичне циљеве они су у партијској заслепљености давали скупо за јевтино, и велико за мало и вековне народне творевине упропашћивали такорећи за чанак сочива. Тако су они као главни кривци пред Богом и историјом, примили одговорност за пропаст колективне народне имовине и у селу и у граду, за заузеће и поделу утрина, за пад и пропаст еснафа, за ишчезнуће кошевске хране и за расуло задружног живота код Срба. „Гласај за мене па заузми колико хоћеш утрине“. Или: „Гласај за мене, не слушај старешину задруге.“ Тако су агитовали не марећи за пропаст ни утрине ни задруге.
Средњи систем код Срба, опробан вековима и освећен вером и традицијом, бранио је, и до сада одбранио, српски народ од два светска зла: од картелске плутократије и насилног комунизма, а то значи од два ропства — од робовања човека човеку и од робовања човека држави. Од ова два робовања не зна се које је страшније и недостојније човека. Христос се понижава у оба случаја и личност човека гњечи се и уништава у оба случаја. При Српском средњем систему пак плутократија је била немогућа а насилан комунизам непотребан и безузрочан.
Ми као хришћани треба да верујемо у могућност сваког добра, па наравно и у могућност обнављања Средњег система код Срба. Потребна је само добра воља, широкогрудост и љубав према народу. Кад се ово има, лако је наћи начин, да се поред личне имовине сваког појединца установи и колективна имовина у селу и у граду. То може извести и државна власт помоћу општих државних средстава. Али би несравњено боље било кад би то учинили само имућни људи својом иницијативом, слично оним имућним људима у Јерусалиму, који својом иницијативом и добром вољом приложише своја имања и ставише пред ноге апостолима, ради општег добра свих верних.
О ти картели богаташки! Картели за стицање, и неограниченост стицања личне имовине! Замисли, кад би се они обрнули у картеле за помоћ народу, за давање место узимања, за установљење заједничке имовине, за обнављање Средњег система. Учинили би добро не само своме народу него и себи и народу. Њихов безрадосни живот испунио би се радошћу од давања, од помагања и стварања. Њихова деца не би се развратила још у цвету младости од прекомерног богатства и пропала морално и здравствено, осрамотивши име својих трудољубивих родитеља.
До јуче, тако рећи, Срби нису могли замислити човека без личне имовине. Али исто тако нису могли замислити ни једно село или град, или сталеж или еснаф без заједничке имовине. Код нас су и јавне установе имале своју имовину: и цркве, и школе, и болнице, па чак и касарне. Тим се изражава домаћински дух српскога народа. Код Срба је и јавна установа правна личност, што није случај, рецимо код Американаца. Чим је „личност“ установа треба да има и своју имовину. Тешко је Србину замислити личност без имовине.
Ја споменух домаћински дух код Срба. Могу ти рећи да је непокварен Србин најбољи домаћин у свету. Он је конструктиван, домаћинског духа не само у погледу својих кућа и своје имовине — то би било мало, него и у погледу заједничке куће и опште имовине. Тај домаћински дух ми смо наследили од Светога Саве Немањића. Ај, тај наш Свети Сава! Три пута га треба посветити а не једанпут. Таквога домаћина у свету није било. Домаћински он је уређивао и манастир Хиландар, домаћински помагао Свету Гору, домаћински бринуо се о Бугарској и Руској цркви, домаћински уређивао српску државу, и просветио и село и град, и сваки приватни дом у који је улазио. Легенде о његовој домаћинској делатности свуда по народу, и међу сељацима и у градским еснафима, ни мало нису претеране. Многа села моле му се и сада за стоку, што показује, да је и о стоци мислио. Многи занатски еснафи и до данас славе га као свога заштитника, што сведочи, да је домаћински бринуо и о еснафима.
Тај светосавски домаћи дух најсјајнија је карактеристика српскога народа. И у ропству, и у изгнанству, и у сужањству, Србин је умео да покаже и испољи свој домаћински дух и да задиви странце. А тај домаћински дух јесте уствари јеванђелски, дух Христа Спаситеља, најидеалнијег и најреалнијег домаћина за кога зна историја човечанства.
С тим домаћинским духом а с Божјом помоћи ми Срби ћемо скућити како ваља и своју кућу по нашем традиционалном Српском систему и помоћи и другимa да скуће своју. Никада Србин није волео ни једну крајност, него је од вајкада волео да корача средином улице. Србинов Средњи систем представља мудрост, сигурност и мир. И руски комунисти у почетку тврдоглави екстремисти почели су да ублажавају своју крајност и прилазе средини пута. Живот их је научио. Живот је живот. Као бујна река што негде продуби једну обалу а другу оплића, па онда продуби другу обалу а прву оплића — у оба случаја непријатна појава за гледаоца — док најзад не продуби средину корита и не потече нормалним током. Ми ни мало не сумњамо, да ће на крају и Руси прихватити Српски Средњи систем као најнормалнији и најцелисходнији. Јер ће увидети да се само при Средњем систему могу мали људи спасти од беде и одржати слобода и светиња личности свакога човека.
Средњи систем код Срба моћно је био помогнут српским верским обичајима. Слично агапијама првог хришћанског века. Срби постављају трпезу о крштењу, о венчању, о слави и преслави, о сеоским заветима, о литијама и молитвама, о еснафским и друштвеним славама и када дају многа подушја за умрле. За трпезу се ставља сваки гост, знан или незнан, и сваки се дочекује са поштовањем и угошћује са љубављу. Дају се дарови, дели се милостиња и пуне се торбе оних који су најсиромашнији. А као најсиромашнији важили су у главном Цигани. Постала је узречица: „У Циганке црн образ али пуна торба.“ Никад у Србији ни Циганин није умро гладан.
Ови стари и прави хришћански обичаји служили су у Српском народу Средњем систему као свежа братска атмосфера, којом су људи дисали и осећали се браћом. То нису неки обичаји случајни и безначајни него су то најлепши изрази најдубљег смисла Христове вере у свима важнијим моментима људског живота, од рођења до смрти, па чак и после смрти. Они који руше и кваре те српске обичаје, равни су онима, који руше и кваре Српски Средњи систем и трују атмосферу братства међу људима. Ови непријатељи српског народа заборављају или никад нису ни знали јединствени феномен у српској историји, наиме да у њој није било ни сељачких ни економских, ни аграрних ратова, нигде и никада. Док су ти ратови сатирали западне народе, који су живели крајностима и који нису знали за Средњи систем.
О Теодуле, кад би Срби хтели слушати тебе и мене, ми би им могли пружити овај савет и завет: Срби, историја ваша славнија је од историје многих народа бројно већих. Но та ваша историја није славна само због огромног броја јунака, светитеља и мученика за Крст часни и слободу златну, нити је славна једино због многих мегдана у одбрани Балкана, Европе и хришћанства. Не, него је она славна и због многих јединствених одлика правде и човечности у погледу унутарњих односа човека према човеку. Запамтите, Срби, да вам Средњи систем у погледу имовинском и економском краси вашу историју не мање него слава Косовска и слава Карађорђевог Устанка. Зато се равнајте према томе, и не обазирите се лево и десно. Јер ћете се узалуд обзирати. Нећете наћи народа ни на близу ни на далеко, који је разумније уредио био свој живот у сваком погледу, па и у овом материјалном. У неколико си, српски народе, као заваран и обманут одступио од овога сопственог система, од Средњег система. Враћај се што пре дому. Твоја будућност, твој спас и твоја слава међу народима Божјим на земљи, зависи од тога, да ли ћеш се ти у побожном духу својих предака вратити своме Средњем систему. Нека ти је Бог на помоћи, и Свеци твоји које славиш. И нека те Господ Бог благослови.
