Свештеник Михаил Ван Оптал
Свештеник Михаил ван Општал је обичан Американац холандског порекла. Прешао је у православље из протестантизма, што у САД, у принципу, није редак случај, и већ дуги низ година је старешина руског храма Светог Великомученика Георгија у држави у којој живи највећи број мормона – Јути. Међутим, кад сам чуо да је веру стекао захваљујући Достојевском морам признати да нисам поверовао. Ипак, све је било управо тако. Чини ми се да је ово права прича уочи 200. годишњице од рођења великог писца.
† † †
– Оче Михаило, да ли сте заиста дошли у православље захваљујући Достојевском?
– Делимично је управо тако. Одрастао сам у протестантској породици, похађао сам верски колеџ у којем смо, између осталог, учили историју и философију. Управо тада сам сазнао да постоји Православна Црква и учинило ми се да је баш то оно што ми недостаје у животу.
Осим тога, истовремено ми је један од професора философије препоручио да читам Достојевског. То ме је заинтересовало, посебно „Браћа Карамазови“, пошто је одговарало мојој вери. Због тога сам, кад сам почео да размишљам о православљу, изабрао управо Руску Цркву. То се десило пре 23 године.
– А шта сте тачно нашли код Достојевског, шта је привукло вашу пажњу и шта вас је на крају крајева довело до тога да примите православље?
– Мислим да ме је привукло то како се Достојевски опходио према идејама својих јунака, на пример, у „Злочину и казни“ или у „Злим дусима“. Они све схватају и писац показује како се Господ меша у све ове ствари. Чини ми се да Достојевски у својим делима приказује живот онакав какав јесте, укључујући и његове мрачне стране.
– Између осталог, многи сматрају да код Достојевског има превише ових мрачних ствари. Да ли се слажете с тим? И које су, по вашем мишљењу, светле, хришћанске стране његовог стваралаштва?
– У стваралаштву Достојевског се испољава много духовних аспеката. Без обзира на чињеницу да је свет тако мрачан какав јесте и да људска свест може бити помрачена, постоји мноштво начина да се то превлада. И хришћанска вера помаже човеку да то учини. То се дешава у финалу „Злочина и казне“ кад јунак чита Јеванђеље. По мом мишљењу, у роману се садржи критика различитих политичких идеја, али у њему постоји и извесно обећање искупљења.
– Упознавање са стваралаштвом Достојевског послужило је као известан почетак вашег преласка у православље. А шта се још дешавало на овом путу?
– Мислим да је као први подстицај послужило занимање за историју и управо то је био почетак тежње да се удубим у православље. Међутим, кад сам похађао колеџ и прешао у Антиохијску Православну Цркву, то у мени није одмах изазвало одазив. После тога сам почео више да читам о православним људима који су живели у различитим вековима, чак и о јунацима из књижевности. И онда сам почео све више да размишљам о томе да ли могу постати део ове руске православне традиције. У то време сам већ био на постдипломским студијама и тражио сам руску православну цркву, а кад сам је пронашао, покушао сам да схватим колико савремено искуство има везе с оним што је написано у књигама.
– А колико је једноставан или тежак за вас био пут до православља?
– Ни он није био нарочито тежак. Кад сам дошао у православље осетио сам се као да сам се вратио кући. Пронашао сам Цркву чије је учење у потпуности одговарало ономе у шта сам увек веровао.
– Да ли делите искуство читања Достојевског са својим парохијанима?
– Понекад разматрамо такве ствари и људи налазе да нас то уједињује, да имамо заједничко искуство. Али не бих рекао да често говорим на те теме. Не могу рећи за себе да сам неки нарочит интелектуалац – ја сам обичан човек.
Међутим, овог 11. новембра ћемо помињати Достојевског, пошто ћемо служити парастос за њега и после тога ћемо мало разговарати о његовом стваралаштву.
– А зашто сте одлучили да служите специјални парастос за Достојевског? Он није архијереј, није чак ни свештеник.
– Он је био православни хришћанин и ми можемо да служимо парастос за њега. Мислим да је то добро. Понекад у парохији радимо сличне ствари. Наравно, ми се ни у ком случају не односимо према Достојевском као према свецу, али нам то не смета да га поменемо и да после тога попричамо о његовом стваралаштву.
– Да ли је вама као Американцу било тешко да схватите Достојевског? Ипак у његовом стваралаштву има много реалија које су карактеристичне управо за Русију и које нису познате Западу.
– Мислим да није било тешко, не. Дела Достојевског су управо она књижевност коју сам тражио. У његовим књигама сам пронашао оно што ме је занимало. У младости су ме привлачили аспекти који су били мало мрачнији. У принципу, ово се тицало ствари о којим сам размишљао и зато упознавање с Достојевским за мене није било тешко. Али касније, кад сам његова дела почео да читам на руском језику, а не у преводу – то је било заиста тешко (смеје се).
– Многи сматрају да је Достојевски најпопуларнији руски писац у САД, пошто његово стваралаштво одражава реалије данашњице. Да ли се слажете с тим?
– Могуће је да је тако. Сматрам да дела Достојевског представљају својеврсну антитежу социјалистичком и марксистичком покрету. Данас је то врло актуелно. Осим тога, чини ми се да његово стваралаштво – премда је писао о људима који су живели у конкретном периоду – остаје ван времена, што не могу да кажем, на пример, за Толстоја. Његове књиге ми изгледају старомодно док Достојевски, по мом мишљењу, увек остаје актуелан.
– Шта бисте препоручили младим људима, можда младим Американцима који желе да прочитају Достојевског?
– Традиционално се сматра да је за Американце најбоље да упознавање с његовим стваралаштвом започну од „Злочина и казне“ и ја бих се с тим сложио. Као прво, овај роман је краћи. Осим тога, мислим да је мање религиозан него, рецимо, „Идиот“ или „Браћа Карамазови“ и није ако политички као „Зли дуси“. По мом мишљењу, кад прочитају ову књигу многи ће пожелети да прочитају и друга дела Достојевског.
Дмитриј Злодарев
Са руског Марина Тодић
Извор: Православие.ру
Опрема текста: Саборник
Фото: РУНЕТ и Православие.ру
