Митрополит симферопољски и кримски Тихон (Шевкунов)
Уочи лета 1915. године ситуација је постала врло опасна. Главним градом су почеле да колају хистеричне гласине о издајницима и немачким шпијунима. Поново се претећи активирала опозиција. У овом изузетно напетом тренутку Николај II је донео одлуку да лично преузме командовање армијом.
Кад је цар у августу 1915. године објавио одлуку о томе реакције су биле претежно негативне, како у Русији, тако и међу савезницима.
Али ево шта је у емиграцији написао можда најбољи историчар Првог светског рата Антон Антонович Керсновски:
„То је био једини излаз у насталој критичној ситуацији. Сваки тренутак оклевања претио је да се претвори у пропаст. Главни врховни командант и његови сарадници више нису могли да се изборе са ситуацијом – требало их је хитно заменити. А пошто Русија није имала војсковођу главног врховног команданта је могао заменити само цар.“ 1)
Ступање Николаја II на дужност подударило се с крајње опасном офанзивом Немаца дубоко у позадину руске армије – свенцјанским продором. Виљнус је остављен под ударима немачке коњице. Међутим, многи су се зачудили кад је под руководством цара који је дошао на чело армије продор био осујећен. Немачка коњица је потучена, заустављено је „велико повлачење“ руске војске. Од тог времена војска под командом цара непријатељу није дала више ни педаљ земље!
Николај Александрович је, као и сви мушкарци из династије Романов, стекао војно образовање. Цар је обилазио фронтове и посећивао је зоне борбених дејстава. Лично је проверавао квалитет војничке хране и нове опреме. Једном је испробао нову опрему пешадинца преваливши преко 40 километара у маршу.
Сад је већи део времена морао да проводи у Главном штабу. Често је са собом водио једанаестогодишњег сина Алексеја. Без обзира на тешку болест (дечак је имао хемофилију, али је то требало да остане државна тајна) наследник је морао да се навикава на свакодневни војнички живот.
Данас се води мноштво спорова о савременим елитама. А у чему се састојала елитарност људи пре револуције, пре свега међу аристократијиом и дворанима? Знамо да је већи део мушкараца из племићких породица и аристократије од детињства записиван у војну службу, а затим је и служио. Дакле, припадност елити се пре свега састојала у томе што су ове породице генерацијама одгајале своје синове тако да буду спремни да погину за домовиниу.
И породица Романов је своје синове од првих дана рата послала на фронт. Из породице царске крви у рат је отишло 16 мушкараца – од главног команданта и атамана у походима до командира јединица и одељења и млађих официра – шесторица најмлађих чланова породице. Осморица су за личну храброст награђена орденом Светог Георгија IV степена (један – два пута), седморица – Георгијевским оружјем. Орден светог Георгија IV степена је најнижи официрски орден Светог Георгија. За какве заслуге је додељиван? Ево примера.
Корнет Хусарског пука кнез царске крви Олег Константинович је командујући са непуне 22 године водом хусара први упао у редове противника. Враг је потучен, али је корнет Романов задобио смртоносне ране.
Последње дане живота је провео у болници. Људи су у сећањима наводили да је умирао тешко, али је до последњег тренутка сачувао храброст. Награђен је орденом Светог Георгија IV степена „за одважност и храброст које је испољио приликом напада и уништавања немачке групације, при чему је Његово височанство први дошао на коњу до непријатеља“ (Царска одлука од 29. сптмбра 1914. године). Сазнавши за награду дан пре смрти корнет се као младић искрено радовао: „Толико сам срећан, толико сам срећан! То је било потребно. Подићи ће се дух кад људи сазнају да је проливена крв царског дома.“ 2)
Неколико Романова је рањено и вратило се у строј. Један од великих кнезова који је живео у иностранству се након вести о објави рата одмах вратио у Русију и био је упућен у активну војску.
Већина представника тадашње државне елите – од аристократских породица до ситног племства – је без размишљања извршавала дужност на заштити отаџбине. Међу њима су били и племићи Псковске губерније: од дворског племића генерал-мајора Пантелејмона Николајевича до Симанског, стрица потоњег патријарха Алексија I до 179 младих псковских племића који су били мобилисани само 1915. године.
...Али вратимо се казивању.
Од августа 1915. године сви војни планови су се правили у штабу главног врховног команданта под руководством Николаја II. Управо захваљујући царевом инсистирању 1916. године је извршен познати лучки продор који обично називамо Брусиловљевим. Практично цело руководство штаба на челу с његовим начелником генералом М. В. Алексејевом је било против ове офанзиве. Само захваљујући томе што је Николај II стручно анализирао и оценио план генерала Брусилова постала је могућа војна операција у којој је аустро-угарска војска потпуно потучена.
Генерал Николај Александрович Лохвицки, учесник у Првом светском рату, херој и Русије и Француске (борио се и на Источном, и на Западном фронту), извео је следећи закључак о раду Николаја II на дужности главног врховног команданта:
„Петру Великом је било потребно 9 година како би војнике који су поражени код Нарве претворио у победнике на Полтави. Последњи главни врховни командант царске војске, император Николај II исти посао је обавио за годину и по дана. И непријатељи су по заслузи оценили његов рад. Међутим, између цара, његове војске и победе испречила се Револуција.“ 3)
Под руководством цара и главног врховног команданта нису уследиле само победе у борбама, већ и допломатске победе Русије.
Између Руског царства, Велике Британије, Француске и Италије 1916. године је склопљен споразум који је назван по именима енглеског и француског дипломате – Сајкса и Пикоа. По овом споразуму држава Руском царству је после рата требало да припадну мореузи Босфор и Дарданели, Константинопољ, источни део Турске и Мраморно море са свим острвима и Смирнским заливом, Галипољско полуострво, део северног Курдистана, јужна Тракија дуж линије Енос-Мидија, острва Имброс и Тенедос у Егејском мору, западна Грузија и Јерменија са планином Арарат и Ванским језером. Исто тако, Русија је заједно са земљама Антанте добијала на управу Јерусалим и Свету земљу.4)
Још су били живи сведоци пораза Русије у Кримском рату 1856. године кад је међународни антируски савез покушао да забрани Русији чак и да има ратну флоту у Црном мору. И сад, пола века касније, кључеви овог мора били су предати Русији. Осим тога, Русија је требало да добије огромне репарације као земља која је највише пострадала у рату (информативно: Немачка је Енглеској и Француској репарације за Први светски рат исплатила тек 2010. године 5)).
Неки историчари тврде да је издејствовавши од Антанте тако повољне услове цар Николај II потписао своју смртну пресуду. Заиста, Енглези су, посебно пред крај рата отворено говорили да не намеравају да изврше своје обавезе по споразум у Сајкса-Пикоа и да ће учинити све да не дозволе да Русија ојача.
Као што је познато, постигли су оно што су желели. Русија не само да ништа није добила, већ се нашла међу земљама које су изгубиле Први светски рат с разорним последицама по нашу домовину. Објективно нису постојали никакви војни разлози за тако поразно финале. Проценат губитака релативног броја мобилисаних у нашој армији (11%) био је мањи него у немачкој (15%), аустро-угарској (17%), турској (27%) и француској (16%) војци, и само је мало заостајао за енглеском (10%). 6)
Ево одломка из сећања генерала Антона Ивановича Деникина:
„Наши савезници ни за тренутак не треба да забораве да је средином 1917. године ова (руска) армија задржавала на свом фронту 187 непријатељских дивизија, односно 49% свих противничких снага које су деловале на европском и азијском фронту. Стара руска војска је још увек имала довољно снаге да настави рат и освоји победу.“ 7)
С. С. Олденбург је писао:
„Најтежи и заборављени подвиг цара Николаја II било је то што је у невероватно тешким условима довео Русију на корак победе: противници му нису дозволили да пређе ову границу.“ 8)
Док се цар налазио на фронту царица Александра Фјодоровна је обављала заиста подвижнички рад: од њених средстава опремљено је до 70 војних болница. За потребе болнице су предате просторије Зимског дворца и дворца у Царском селу. Царица и њене старије кћерке су се обучиле да раде као милосрдне сестре. Оне су три године (!) радиле у војним болницама: асистирале су на операцијама и заједно са другим медицинским сестрама су неговале рањенике. Нису водиле бригу само о руским војницима, већ и о рањеним ратним заробљеницима.
Александра Фјодоровна је била јединствена жена која је бескрајно волела Русију и руски народ. На несрећу, наш народ је за живота уопште није оценио по заслузи и није је разумео. Тек више деценија после њене мученичке смрти Руска Православна Црква ју је прибројала збору светаца.
Руска економија је издржавала огроман напор, без обзира на гигантски раст ратних трошкова који су се од 1 милијарде 655 милиона рубаља 1914. године повећали на 14,5 (!) милијарди 1916. године. Да, унутрашњи и спољашњи дуг Русије је до фебруара 1917. године износио 13,8 милијарди рубаља. Међутим, иста ситуација је владала у свим зараћеним земљама у то време, без изузетка, чак и изузетно богата Енглеска која је после рата пала у право банкарско ропство од америчких банкара. Али то је прича за себе...
Велике кнегиње Олга и Татјана и Александра Фјодоровна с рањеним официрима у војној болници бр. 3 у дворцу у Царском Селу. 1915. година
Велике кнегиње Олга и Татјана и Александра Фјодоровна с рањеним официрима у војној болници бр. 3 у дворцу у Царском Селу. 1915. година
Најоштрије се постављало питање што бржег преусмеравања индустрије на ратни колосек и снабдевања војске. У којој мери су Николај II и његова влада изашли на крај с новим изазовима? На ово питање нам одговара стручњак којег је тешко осумњичити за симпатије према Русији – Винстон Черчил, који је у Првом светском рату обављао дужност министра војске и поморства, а затим министра наоружања Велике Британије:
„Мало је епизода у великом рату које запањују више од васкрсења, модернизације и обнове гигатнских напора Русије 1916. године.“ 9)
Грандиозна промена индустрије у јеку борбених дејстава представљала је прави подвиг Николаја II и његових министара. До 1917. године удвостручена је производња пушака. Производња митраљеза је шестоструко повећана (изграђена је Ковровска фабрика митраљеза, највећа на свету); производња лаког оруђа је деветоструко повећана, а тешког оруђа четвороструко. Производња пројектила повећана је 16 пута! 10)
Узгред речно, којим оружјем и којим пројектилима се Црвена армија борила дуге 4 године Грађанског рата? Већина војних фабрика није радила. Одговор је једноставан: углавном оним што је за победу над Немачком произвела војна руска војна индустрија за време Николаја II.
До почетка 1917. године влада је у потпуности успела да савлада кризу прве фазе рата. Русија и њени савезници су се припремали да задају одлучујући ударац Немачкој која је била исцрпљена у борбама. Победе су тешко извојеване, али су сви – и руске војсковође, и савезници, па чак и немачка команда били сигурни да је исход рата одлучен.
Главни командант Источног немачког фронта Ерих Лудендорф је на следећи начин оценио ситуацију уочи 1917. године:
„Наш положај је био изузетно тежак, скоро безизлазан... Нисмо могли ни да размишљамо о сопственој офанзиви – све резерве су биле потребне за одбрану. Чинило се да је наш пораз неизбежан.“ 11)
Свеопшта офанзива је планирана за пролеће-лето 1917. године. У току јесени и зиме требало је однети победу. Ово је било толико очигледно да су крајем 1916. године за предстојеће параде победе у побеђеним главним градовима – Берлину, Бечу и Истамбулу биле сашивене и послате у магацине нове војничке униформе, између осталог, и „будјоновке“ које су се касније прочуле као капе црвеноармејаца. Направљене су на основу скица сликара В. М. Васнецова и првобитно су се звале „богатирке“ 12). У центру богатирке која је подсећала на староруски шлем дичио се двоглави орао. Припадници војске Троцког скидали су царске орлове чије место је заузела црвена звезда 13). А и комесарске „кожанке“ су биле царске, била је то униформа пилота и чланова посаде оклопних возила.
Поново из мемоара Винстона Черчила:
„Ни према једној земљи света судбина није била тако окрутна као према Русији. Њен брод је потонуо на дно кад је лука већ била на видику. Већ је преживела буру кад се све обрушило на њу. Све жртве су принете; сав посао је завршен. Очајање и издаја запосели су власт кад је задатак већ био извршен. Дуга повлачења су се завршила; недостатак пројектила је побеђен; оружје је долазило у снажној бујици... У марту је цар био на престолу; Руска империја и руска армија су се држале, фронт је био снабдевен и победа неоспорна. У складу са површном модом данашњице царско уређење се обично тумачи као слепа, трула и потпуно неспособна тиранија. Међутим, анализа тридесет месеци рата с Немачком и Аустријом треба да исправи ове лакомислене представе. Снагу Руске армије можемо измерити по ударцима које је претрпела, по несрећама које је преживела, по неисцрпним снагама које је развила и по обнови снага за коју се показала способном... Цар силази са сцене. Он и сви они који га воле предати су на патњу и смрт. Његови напори се умањују; његови поступци се осуђују; сећање на њега се блати... Станите и реците: а ко се то показао као способан? Било је напретек талентованих и храбрих људи; частољубивих људи поносног духа; одважних и властољубивих. Али нико није умео да одговори на неколико једноставних питања од којих су зависили живот и слава Русије.
Већ држећи победу у рукама жива је пала на земљу да је прождиру црви.“ 14)
Са руског Марина Тодић
Извор: ПРАВОСЛАВИЕ.РУ
[1] Керсновский А. А. История русской армии. — Т. 3. 1881–1915. — М.: Голос, 1994. — С. 304.
[2] Пчелов Е. В. Романовы: история и генеалогия. М.: Академический проект, 2017. — С. 390.
[3] Алферьев Е. Е. Император Николай II как человек сильной воли. — Нью-Йорк, 1983. — С. 111.
[4] Шацилло В. К. Первая мировая война, 1914–1918: Факты. Документы. — М., 2003. — С. 271–274.
[5] Германия заканчивает платить репарации за Первую мировую войну // РИА Новости. 03.10.2010. — URL: https://ria.ru/20101003/281599319.html
[6] Первая мировая война: энцикл. словарь / рук. проекта акад. А. О. Чубарьян. — М., 2014. — С. 448.
[7] Деникин А. И. Очерки русской смуты. — Париж, 1921. — Т. 1 — C. 31–32.
[8] Ольденбург С.С. Царствование Императора Николая II. М., 2020. Т. 2. С. 759.
[9] Уткин А. И. Первая мировая война. — М.: Алгоритм, 2001. — С. 265.
[10] Цит. по: Алферьев Е. Е. Император Николай II как человек сильной воли. — Нью-Йорк, 1983. — С. 109.
[11]Поликарпов В. Русская военно-промышленная политика, 1914–1917 гг. Государственные задачи и частные интересы. — М., 2015. — С. 13; Федоров С. Пулеметы в Первой мировой войне 1914–1918 гг. // Техника и во- оружение. — 2003. — № 2. — С. 3–5; Уткин А. И. Первая мировая война. — М., 2001. — Гл. 5; Айрапетов О. Р. Снарядный голод // Россия в Первой мировой войне. — М.: Политическая энциклопедия, 2014. — Т. 3. — С. 208–211.
[12] Шацилло В. Первая мировая война, 1914–1918: Факты. Документы. — М., 2003. — С. 467.
[13] Олтаржевский Г. «Богатырка», ставшая буденовкой // Lenta.ru. Библиотека. — 31.01.2015. — URL: https://lenta.ru/articles/2015/01/31/budenovka/. — Постоји и друга тачка гледишта која негира везу између нове униформе и царске Русије: Сопельняк Б. Буденовка — любимый головной убор красноармейцев // Вечерняя Москва. — 16.02.2010. — № 27 (25295).
[14] Черчилль У. Вторая мировая война. — М., 1955. — Т. 1. — С. 3–16.
