Реч пастира
Свети Николај Србски
МАКАРИЈЕ СВЕТИ БЕШЕ У СВАКОМ ДОБРОМ ДЕЛУ ПРИМЕР ИНОЦИМА. Мисирац, један од млађих савременика Антонија Великог. Отац му био свештеник. Из послушности према родитељима ожени се, но жена му убрзо умре и он се удаљи у пустињу где проведе пуних шездесет година у труду и борби, унутрашњој и спољашњој, за царство небеско. Кад су га питали, зашто је толико сув и кад једе и кад не једе, он одговори: "Од страха Божијега".
Толико је успео очистити свој ум од злих помисли и срце своје од злих жеља да га је Бог обдарио обилатим даром чудотворства, тако да је и мртве из гроба васкрсавао. Његово смирење задивљавало је људе и демоне. Рече му једном демон: "Има само једно, у чему те ја не могу надвладати; то није пост, јер ја не једем никад ништа; то није ни бдење, јер ја не спавам никад". "Него шта је то?" упита га Макарије. "Твоје смирење", одговори демон. Своме ученику Пафнутију говорио је Макарије често: "Не осуђуј никога, и бићеш спасен". Живео је деведесет седам година. Пред смрт на девет дана јавили му се из онога света свети Антоније и свети Пахомије и навестили му да ће кроз девет дана умрети, што се и догоди. Још му се пред саму смрт јавио херувим који му је открио у визији блажени свет небески, похвалио труд и врлину његову и рекао му, да је послат да му узме душу у Царство небеско. Упокојио се 390. године.
Јеромонах Серафим Роуз
Међу оним узроцима који су започели жалосне поделе унутар Православне Цркве у овом веку, један од најозбиљнијих је било неканонско усвајање грегоријанског календара од стране Константинопољске цркве и још неколико других цркава. До данашњег дана су словенске цркве одбијале да следе овај пример а протестни глас унутар грчке цркве је био толико јак да је црква новог календара била присиљена да преузме улогу прогонитеља великог броја свештеника и верних који су остали одани православној традицији...
Два писма која следе, настала поводом скорашњих захтева у Европи и Америци, откривају неке од разлога њихове оданости старом календару. Прво писмо, штампано у целини, је написао грчки свештеник у француско-језичкој швајцарској православној заједници у Женеви; друго укључује два одломка која дају јасан приказ проблема, и то од Американца грчког порекла, монаха у манастиру Светог Преображења у Бостону. Обе заједнице, што је значајно, нашле су уточиште у Руској Православној Заграничној Цркви.
Протојереј Јован Пламенац
Опозициона Бошњачка странка новој црногорској скупштинској већини гура у руке врели кромпир – резолуцију о геноциду у Сребреници. То није урадила претходној скупштинској већини, чији је дио и сама била. Та чињеница, свакако, говори о самој Бошњачкој странци, али и о употреби злочина у Сребреници.Бошњачка странка је енормно учествовала у претходној власти, увелико несразмјерно изборним резултатима: на једног посланика имала је једног министра. Била је у позицији да поставља услове приликом формирања скупштинске већине, што је искористила да своје кадрове, чланове њихових породица, па и друге своје гласаче ухљеби у државним органима и јавним предузећима. У угођају вршења власти по начелу материјалне добробити за себе, слизала се са онима који су 1992. године извршили депортацију њихових сународника одбјеглих из БиХ у Црну Гору, од којих је већина потом побијена, и резолуцију о геноциду у Сребреници није помињала.Сада челници Бошњачке странке, с истом простачком мудрошћу с којом су у вријеме претходне власти жарили и палили Црном Гором, јер их је због тијесне скупштинске већине запало да могу, новој власти подмећу резолуцију о геноциду у Сребреници, којег су западни глобалисти, у оправдавању свог злочина над Србима њиховом сатанизацијом, запечатили као датост о којој се не смије ни расправљати.Сребреница је у другој држави. Дакле, то што се у њој догодило 1995. године догодило се у другој држави. Није Црна Гора Сједињене Америчке Државе па да соли памет цијелом свијету.
