Реч пастира
Протојереј Стево Митрић
Ко смије поменути раскидање Савеза са Богом и одрицања камена од угла, нашег највећег олтара на висини, ко то ради, тај иде против Бога
„Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла“ (Мт. 21; 42).
И заиста је у нашем Косметском завету и сам Космет камен који је глава од угла, наш спој са Кнезом Лазаром, наше „између истока и запада“, које нам говори да ни тамо ни овамо није пут, већ само горе, у небески Лазаревски завет, који држи Стару Свету Србију и наш идентитет, који нас чува од губљења себе самог, од губљења вечне правде и истине.
Само нас тај камен, који би одбацио „вођа Зидар“, може спојити са оном нашом непрекидним нити, која је спојила апостоле и пророке, Лазара и Његоша, она нит и онај камен од угла који носи све што знамо, умемо и што јесмо. Тај угаони камен нас спаја са Светим Савом, са Светим Краљевима и Царевима, са оним малим дјететом што се игра у песку, и са иноком на Атосу, у њему је сво знање и сам мир који имамо док нам је Господ пастир и вечни идеал живота будућег века.
Епископ Николај (Велимировић)
Напомена уредника: Поштовани читаоци, благодарећи Миру Роглићу, Србину из Канаде, више пута помињаном приликом публиковања текстова светог владике Николаја који нису ушли у Сабрана дела, у прилици смо да Вам предочимо још један такав текст. Овај текст није штампан у руском часопису, нисам морао да га преводим, текст је објављен на
србском језику у издању „СВЕЧАНИК КАЛЕНДАР“ за просту 1954 годину, страна 60 – 66. Календар је штампао прота Алекса Тодоровић ( на фотографији) у Минхену и у сваком броју је био један део у виду верске читанке. Због тога чуди да се он није нашао у Сабраним делима. Уколико је разлог за то обазривост према „сестринској цркви“, због тога што свети владика страшни геноцид-србоцид у НДХ назива без устручавања новом римском инквизицијом, притом најстрашнијом инквизицијом, то онда заслужује озбиљну критику. Речи једног од највећих светилника ХХ века Васељенског Православља не смеју се скривати зарад незамерања латинским јеретицима. Поготово што сам свети владика у тексту указује да се Срби не смеју светити, освета је Божија - али да морају, цитирамо: „да јављају свету и објављују сва грозна недела најновије инквизиције над српским народом; да опомињу народе широм света, хришћанске и нехришћанске, да буду на опрезу за себе, јер се и њима може догодити што се догодило народу србском“. Дакле, србски златоусти владика је заветовао Србе не да скривају васионски злочин паписта над Србима, него да опомињу људе широм света на то. До данашњег дана у целом 
свету се говори како је Томас де Торквемада најстрашнији инквизитор у историји човечанства, а наш светитељ исправно примећује да он далеко заостаје не само у параметрима бројности него и у параметрима суровости за усташким инквизиторима које је благосиљао, од Ватикана проглашен блаженим, кардинал Алојзије Степинац. Због тога, поред свих похвала и огромне захвалности за појаву Сабраних дела владике Николаја, схватајући да службовање православног епископа међу латинским јеретицима није нимало једноставно, уколико је ово изостављање било свесно зарад незамерања папистима, то свакако не заслужује похвале…
♦ ♦ ♦
Les assassenes au nom de Die
Par Harve Lauriere
Threath to Europe
By Avro Manhatan
The crime of genocide
Pubished by Serbian National Dience
То је крвава инквизиција над српским народом у сред XX века.
Епископ Николај (Велимировић)
Напомена: Поштовани читаоци, 15 (28) јула 1932. године, у Саборној цркви у Београду, на велики празник једноверне и једнокрвне руске браће, на дан светог Владимира Крститеља, наш златоусти владика Николај изговорио је ову сјајну беседу коју од срца препоручујемо Вашој пажњи...
♦ ♦ ♦
Наша браћа Руси, празнују данас свој празник. Православљају једног великог и светог мужа, који се упокојио у Господу пре 917. година. Једне исте године, 1015, у размаку од седам недеља, упокојила се два словенска кнеза, два светитеља, два Владимира. Једно је свети Јован Владимир, кнез српски, прозван Елбасанским, а друго свети Владимир, велики кнез Кијевски.
Постоји у умирању људи као и у рађању неки тајанствени ред, који наша људска логика још није ухватила. Ако би било по сличности душа свети Јован Владимир, светац од детињства до смрти, више је личио на кнеза Александра Невског, потомка Владимира Кијевског него ли на овог последњег, који је тек после бурне паганске прошлости почео живети хришћанским животом. Може се само рећи да је име Владимир постало врло популарно, и то код Срба због светог Јована Владимира, а код Руса због Владимира великог кнеза Кијевског, данашњег слављеника Руског народа.
Овај данашњи празник руски може се назвати и верским и националним и државним и културним. Јер је свети кнез Владимир руски поставио један четвороугаони камен темељац, на коме је постројена деветстогодишња палата руске вере, руске нације, руске државе и руске културе. Он је духовни родоначелник руског народа.
Ја мислим, да сви Јужни Словени, а Срби пре свију, треба срцем и душом да узму учешћа о овој слави наше руске браће. Јер нас свест наша гони, да плачемо кад руси плачу, и да се радујемо кад се Руси радују. Посреди је дуг наш Русији. Може човек дуговати човеку, и народ народу. Али дуг, којим је Русија задужила српски народ 1914. године, тако је велики, да га векови и покољења не могу одужити. То је дуг љубави, која повезаних очију иде у смрт за спасење свога ближњега.
