Читаоце "Саборника србско-руског" поздрављамо са великим даном Победе Православља...
Kaда је Господ наш, Исус Христос, на Тајној Вечери беседио са Својим ученицима, Он је, упозоривши их на крају те беседе речима: ''В мире скорбни будете'' (У свету ћете имати невоље), завршио речима: "Но дерзайте, ибо Я победил мир" (Али не бојте се јер ја победих свет). И као продужујући речи свог божанственог Учитеља, један од оних који су слушали те Његове речи на Тајној Вечери, апостол и јеванђелист Јован Богослов, у својој посланици пише: ''сия есть победа, победившая мир — вера наша" (Ово је победа која победи свет – вера наша). И ево, Црква Православна у прву недељу Великог Поста празнује Торжество1 Православља, празнује своју победу, победу вере православне над свим заблудама, над свим искушењима и гоњењима којих је она тако много доживљавала на свом светлом али и скорбном путу.
Од самог почетка, на младу ранохришћанску цркву, обрушили су се са својом мржњом и злобом Јудеји и, иако они нису имали самосталну власт, ипак су Цркви нанели немало тешкоћа и мука. Одмах за њима обрушила се на Цркву са својим гоњењима већ силна римска власт, при чему су последњи гонитељи улагали све своје силе да би сасвим уништили хришћанство, али су претрпели потпуни неуспех јер се пагански свет, на крају крајева, после свих тих гоњења поклонио подножју хришћанског крста.
Али, још су сами апостоли, нарочито св. ап. Павле, упозоравали хришћане да ће се међу њима појавити људи који погрешно мисле и уче, и то се и десило. Одмах после апостола, чак још у њихово време, почели су да се појављују први јеретици са својим погрешним мишљењем и лажним учењима; у прво време, у првим вековима, јереси нису нарочито узнемиравале Цркву, али када се завршила епоха гоњења, почела је епоха јереси. Јереси су биле за Цркву опасније од гоњења. Гоњење – то је притисак споља и верни се не боје гоњења; Црква се у епоси гоњења само украшава мученичком крвљу. А јереси разрушавају Цркву изнутра.
Прва од великих и опасних јереси, Аријева јерес, узнемирава је Цркву више од сто година – узнемиравала је и онда када је сам јересеначалник Арије већ умро, уподобивши се срамном смрћу издајнику Јуди. Било је и других јереси, од којих је последња, која је дуго потресала Цркву, била јерес иконобораца. Она је била нарочито тешка за Цркву зато што су се појавили цареви-иконоборци, који су устајали против поштовања св. икона и сурово су прогањали заштитинике иконопоштовања.
Али, све је то прошло, и на последњем Васељенском сабору, који је утврдио истину поштовања светих икона, било је установљено Торжество Православља, славље победе наше вере над свим њеним непријатељима, над свим заблудама, над свим гоњењима.
Данашњи дан нам више од сваког другог напомиње то да сви ми треба да проверимо своју православност. Јеси ли православан у свему? Ако се називаш православним и убеђен си да си православан, онда је Торжество православља и твоје торжество. У сваком случају, треба се потрудити да назив ''православан'' у твом случају одговара стварности.
Основе наше вере су тачно, кратко, сажето и исцрпно изложене у нашем Символу Вере, који ће се сутра, за време чина Православља, торжествено возглашавати са oвог светог места. У Символу Вере су изложене све основне тачке нашег вероучења и човеку је корисно не само сада, већ уопште чешће, да се проверава по тим тачкама и да памти да ако неку од тачака Символа Вере не прихвата са пуном вером и побожношћу, онда његова православност, како се каже, не може издржати критику. А у нашој вери има много тога у шта сумњају људи који себе сматрају православнима.
Раније сам овде наводио пример како је неки богати трговац у Москви држао прекрасно неугасиво кандило пред иконом Иверске Мајке Божије. Када су га другови хвалили зато што је био тако благочестив и усрдан, он је одговорио: ''Да, да, наравно, може се десити, може бити да тамо заиста нечега и има''. И то ми је неки православац! Он уопште није убеђен да за гробом постоји неки други, духовни свет, већ ''за сваки случај'' држи то кандило.
Постоје људи који сумњају у друге тачке вере. Има таквих, на пример, који не само да нарушавају постове, то још може бити по немоћи, већ просто не сматрају да су обавезни да их држе, а то већ - није православно. Преподобни Серафим Саровски се у своје време није устручавао да тврди да човек који постове не држи – уопште није хришћанин. Тако је преподобни и казао: ''Ма како православним да такав човек себе сматра, ако он постове не држи, Цркви се не повинује, онда он није хришћанин''. Јер сам Господ је рекао да је човек који не слуша Цркву и не повинује јој се - исто што и незнабожац и цариник.
Тако да треба да проверавамо своју православност. И ако заиста осећаш по савести, да сав богати и прекрасни садржај наше вере примаш са побожношћу, као светињу, као са Неба донешено учење о истини, онда си ти заиста православан и онда ће Торжество православља бити и твој празник и твоје славље. Амин.
Торжество Православља, (Проповед на бденију)
1Израз Торжество означава на црквенословенском неколико појмова: победу, славље, славу, весеље, празник, прославу... На жалост, као и у случају многих других речи, у савременом србском језику, најчешће се користи само са једним значењем - победа.
Торжество Православља
(Проповед на Литургији)
Јуче смо на свеноћном бдењу говорили о томе кроз какве је тешкоће пролазила Православна црква на свом путу, у древна времена – када је била у почетку епоха гоњења, и после ње – епоха јереси. Али то је било и прошло, и то је од нас већ далеко.
Погледајмо сада око себе, у каквим се сада условима налази Црква и истинито Православље? У давнини је било јереси, али није било онога чега је тако много данас: духовних подела, духовне лажи, саблазни да се истинито Православље и истинита Црква замене лажи-црквом или, у сваком случају, лажи-православљем, извраћеним Православљем.
Ви и сами знате како се данас посвуда разлива зараза такозваног екуменизма, који радо заступају сви који имају меку кичму и меку савест. Удобно је то становиште! Они говоре: ''Ми хоћемо све да ујединимо. Ми признајемо да свака Црква, свако исповедање има један део истине, и ето – све те делове истине ми хоћемо да ујединимо да бисмо добили једно цело – нову истиниту Цркву.'' То значи, као што сам ја раније и говорио, да и наша Руска православна црква треба да се сагласи са тиме да она не поседује пуноту истине Христове, већ само један њен делић, а све остало је – лаж и заблуда. Шта би рекли на то св. Серафим Саровски или св. прав. Јован Кронштатски, када бисмо им рекли тако нешто?
Наша Православна црква поседује истину и у истини тврдо стоји, и никада од истине неће одступити. Ми смо сви слаби људи – и служитељи Цркве и Њена обична чеда, свако од нас греши и спотиче се, али налазећи се у Цркви – ми имамо истину по великој милости Божијој и никада се нећемо сагласити са тим да то није цела истина, већ само један њен део.
Из те саблазни израста друга саблазан; неверност у принципима увек повлачи за собом и неверност у пракси. Узмите сада нпр. такозвани модернизам, који се у наше дане такође одасвуд увлачи у црквени живот. Зар ми не видимо како се мења и пустоши до непрепознатљивости само наше богослужење и, уопште, сав садржај нашег црквеног живота? Када они свештене традиције, како древне – светоотачке, тако и наше руске православне, називају нечим превазиђеним, нечим на шта не треба ни обраћати пажњу.
Ви и сами добро памтите колико је било смућења и саблазни, када су они који су се овде у Америци, некада раније одвојили од Заграничне цркве, и за које смо се ми надали да ће се некада остварити њихов жељени повратак и поновно сједињење, када су они објавили своју такозвану ''аутокефалију''. Нису без разлога отишле од њих неке парохије са својим духовним руководиоцима, а у последње време је отишао из те аутокефалије и један од архипастира, који се данас већ моли и служи овде - преосвећени архиепископ Амвросије. Он је увидео у шта се претвара та црвена аутокефалија и својим преласком ка нама је засведочио да се архипастирска савест руског православног архијереја никада неће помирити са тим преступним подухватом.
Али тужно је то што реакција на црвену аутокефалију ни издалека није таква каква би требало да буде. Рекло би се – и парохије и православни руски људи би требало масовно да оду од те заразе. Али ми то још увек не видимо. Отишао је само један безначајан део. То и указује на то како је тешко данас штитити Православље и како је тежак пут Заграниче цркве, која је као свој свештени задатак поставила чување свих светоотачких предања и добрих православних традиција наше Руске православне цркве.
Наравно, ми добро знамо да где је истина – ту је и Бог, и да, ако се трудимо да чувамо верност правди и истини, онда нас Господ неће заборавити нити ће нас оставити.
Али ја бих хтео сада да поновим оно што сам већ неколико пута раније говорио, али морам да говорим поново, јер прво - то се заборавља, а друго – зато што многи то нису слушали раније и постављају питања: на који то начин Православна црква у Недељу Православља, проклиње оне који су заблудели и отишли од Православља и од Цркве и зашто их она проклиње? То је исувише сурово, исувише тешко!
Нека свако зна да Црква никада и никога не проклиње. Реч ''проклетство'' је страшна реч. И у Јеванђељу ми знамо само једно указање када ће та страшна реч бити произнешена од Онога Који једини може да је произнесе – када на Страшном Суду, страшни Судија онима који су Му били неверни, каже: "Идите от Меня, проклятые, в огонь вечный, уготованный дьяволу и ангелам его" (Идите од мене, проклети, у огањ вечни, уготован ђаволу и анђелима његовим).
Само Он једини то може да каже, а ми никога не проклињемо. Анатема коју Црква возглашава никако није проклетство, није призивање на главу човека, казне и гнева Божијег, већ само одлучење од Цркве, одлучење од Ње онога ко је фактички већ престао да буде њен део. У Цркви стоји и Њен је члан само онај - ко јој је веран.
Јуче смо наводили речи Спаситеља: ''Ко Цркву не слуша, тај је исто што и незнабожац и цариник'' т.ј. тај је већ престао да буде хришћанин. О таквима Црква и објављује да су они себе одсекли од општења са Црквом, престали су да слушају Њен мајчински глас. И то није само ради сведочења другима, да би они то знали, већ и ради користи самих одлучених. Црква се нада да ће то страшно упозорење деловати на њих – да ће се они пренути, слушајући каквом их је суду Црква подвргла за њихове заблуде, и да ће се предомислити.
Некада је апостој Павле писао Галатијским хришћанима о томе да су се после њега увукли лажи – учитељи, који су се трудили да их заведу, проповедајући им друго од онога што им је он проповедао. Указујући Галатима на то, апостол Павле им говори: ''Ако вам не само ми, него и анђели са неба да вам благовесте другачије од оног што сте примили од нас раније, анатема да буде!1'' Тако је апостол рекао и после тога је поновио: ''Анатема да буде!''. Ето зато Црква и возглашава анатему.
Али памтите да се возглашавање анатема у Торжеству православља сједињује са умилним молитвама Господу, за то да би Господ Сам уразумио заблуделе. Црква је принуђена да за њих каже да су они – анатема, т.ј. одступници, и одлучују се од Цркве. Али она тугује и моли се за њих, да би им Господ помогао да се уразуме и врате у крило Мајке Цркве. Амин.
1 Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!
Извор: Проповеди митрополита Филарета (Вознесенского), Holy Trinity Orthodox Mission
Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.
Превод: Православна породица, јануар 2015
