Реч пастира
Протојереј Дарко Ђого – разговарао Трифко Ћоровић
Напомена уредништва Саборника: Поштовани читаоци, Вашој пажњи усрдно препоручујемо интервју који је за "Српско коло" са оцем Дарком Ђогом урадио Трифко Ћоровић, уредник братског портала Слободна Херцеговина. Данас када по појединим питањима друштвеног и црквеног живота Србадије одзвања заглушујућа тишина нашег свештеноначалија, сваки одважан гест који је на трагу онога што је нашу Свету Цркву красило вековима, представља истински мелем на рану верујућег народа...
† † †
За протојереја-ставрофора Дарка Ристовог Ђога може се слободно рећи да је водећи интелектуалац Републике Српске. Поред неспорног звања и образовања овај савремени српски богослов, редовни професор на Православном богословском факултету у Фочи, не либи се да, за разлику од остатка академске заједнице која углавном мудро ћути, увијек јасно и гласно проговори на актуелне теме без страха да би се својим ставом могао замјерити политичкој елити са обје стране Дрине.
Носити крст, слободарски дух и језик њему је суђено. Бескомпромисни ставови су дубоко уграђени у породичну генетику. Уосталом, шта друго очекивати од сина Риста Ђога, човјека који је не само стварао Републику Српску, већ и њене кључне информативне институције. Званично се Ристо никада није нашао на списку стваралаца Републике Српске, нити су његови потомци имали статус дјеце палог борца, али чувајући темељне националне вриједности породица Ђого представља симбол слободе и пркоса, која је тако карактеристична за сарајевске Србе — највеће жртве одбрамбено-отаџбинског рата и најистрајније чуваре темеља најмлађе српске државе.
Уосталом, Дарко Ђого је најприје као студент, а касније и као професор и декан радећи на Богословији у Фочи наставио континуитет сарајевске богословије која је основана прије 140 година.
У разговору за Српско коло проф. др Дарко Ђого говори о свим мањкавостима образовног система, немарном односу према култури сјећања, равнодушности према националној баштини, демографској обнови српских крајева, погубном утицају глобализма, реформи и реформистима православне цркве, народним ауторитетима и српским сеобама и диобама.
Протојереј Јован Пламенац
Поштовани читаоци, настављамо са објављивањем изузетне студије оца Јована Пламенца "О праву на живот зачетог а нерођеног човјека"...
Право на абортус је у колизији са човјековим правом на животПраво човјека на живот назначено је у више међународних докумената:
У Универзалној декларацији о људским правима, коју је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила 10. децембра 1948. године, у члану 3. каже се да „Свако има право на живот, слободу и безбједност личности“; у Европској конвенцији о заштити људских права и основних слобода, у члану 2, да „Нико не може бити намјерно лишен живота, сем приликом извршења пресуде суда којом је осуђен за злочин за који је ова казна предвиђена законом“; у Међународном пакту о грађанским и политичким правима, у члану 6, да „Свако људско биће има право на живот“…
У Уставу Републике Србије, у члану 24, каже се „Људски живот је неприкосновен“, а у Уставу Црне Горе, у члану 17 „Сви су пред законом једнаки, без обзира на било какву посебност или лично својство“.
Право на живот је основно људско право. Сва његова остала права проистичу из тог. А и што би му било које друго право без права на живот? То је право свих људских раса, свих нација, припадника свих вјероисповијести. У многим државама свијета, па и Србији, Црној Гори, Републици Српској…, које прате ток цивилизације као тренд који их уводи у друштво напредних, бива ускраћено једино човјеку који још није рођен. У овим државама основно људско право на живот подређено је нижем тзв. женском праву, из којег проистиче још ниже право на абортус.
Митрополит Филарет Вознесенски
На данашњи дан, када Црква прославља великог праведника – часног, славног пророка, Претечу и Крститеља Господњег Јована, „од кога већег“, како Је рекао Сам Спаситељ света, „није било међу рођенима од жена“ – желим да скренем вашу пажњу на један случај из живота нашег Спаситеља, који се непосредно тиче Светог Јована Претече.
Свето Јеванђеље нам говори да је Јован, кад је већ био у тамници, послао своје ученике Спаситељу да би они у његово име поставили Спаситељу питање: „Ты ли еси грядый, или иного чаем?“ тј. јеси ли ти Онај Који треба да дође (подразумева се наравно, Месија, Спаситељ света) или другога да чекамо тј. не Тебе?
Ово питање, које су ученици поставили у име свог светог учитеља, може код човека да изазове мисли да је Јован, који је тако убеђено својевремено сведочио о божанском достојанству Јагњета Божијег, које узима грехе света, одједном посумњао у тамници. Један од богослова изрекао је претпоставку да је Јован имао тешко искушење у тамници; кад се пред њим показало сво његово пророчко служење, он као да је одједном посумњао: „А можда то и није Месија и све што сам урадио, све је узалуд?“ Заиста, таква мисао се може појавити од онаквог питања.
