Реч пастира
Пише: о. Дарко Ристов Ђого
Иако нам засигруно не дјелују као експерти за црквено право, Мило Ђукановић, Петар Порошенко и Владимир Зеленски се њиме баве – тражећи да и на том плану нађу одговарајуће утемељење за сопствене владавине, које су поиствјетили са „државама“ којима управљају. Заједнички политички резон Порошенкла, Зеленског и Ђуаковића био би сљедећи: црногорски или украјински идентитети су самоникле историјске тековине вјековног карактера која су, након деценија или вијекова руске тј српске „окупације“ стекле тј „обновиле“ државниост, па би, сходно њиховој – ангажованој, сасавим анахроној и неправилној – интерпретацији начела о поклапању регионалних граница византијских покрајина (епархија) и црквених организационих јединица (епископија), сецесијом стечене „државе“ требало да добију одговарајуће „аутокефалне“ помјесне Православне Цркве.
Неутемељеност овакве интерпретације је двострана: нити су новоуспостављени идентитети и остварене сецесије плодови вјековних процеса и аутохтоне различитости Кијева од Москве и Цетиња од Београда, нити је могуће и оправдано примјењивати начело настало у теократској ромејској Империји на демократске и секуларне нововјековне провизориуме од „државе“.
Архимандрит Георгије Капсанис
Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина.
Протојереј Дарко Ђого
Данас ме је неколико људи питало исто питање: осјећаш ли се и ти издано? Да ли ти је криво што си ишао на литије?
Није лако човјеку да одговори на то питање, а да се ипак не осјети бар сјетно, ако не и сасвим тужно. Нисмо се ми надали великим промјенама и не одмах. Као да се данас заборавља да нам је на устима била она чувена формулација Владике Јоаникија: „ово се зло неће за дуго окончати јер се спремало дуго – али и ми смо се спремали вијековима“. Можда је наш инстант заборав тог осјећања након 30..8. у много чему крив за много шта што се касније дешавало.
Али, да само кажем основни одговор: не, не кајем се за учешће у литијама, иако ништа можда није онаквим каквим бих желио да јесте. Не кајем се – без жеље да моју микрон од жртве поредим са великанима мога рода – као што не може кајати ни војник са Цера због тога што је настала Југославија на његовој жртви а не слободна Србија, као што се не смије кајати толико хиљада српских војника који нису читали „Капитал“ већ су штитили своја села, да би на њиховој жртви настала ФНРЈ/СФРЈ. Не кајем се и не тражим признање јер се за одбрану свога нити можеш кајати, нити тражити признање.
