Протојереј Андреј Овчиников:
Постоји уверење да Исусову молитву – «Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног», – могу да изговарају само монаси, а да је тај духовни труд по мирјане штетан. Да ли је то заиста тако? Могу ли мирјани да изговарају Исусову молитву? И како то да чине на највеће духовно благо? Шта уопште за нас значи Исусова молитва?
– По речима Светитеља Игњатија (Брјанчанинова), изговарање Исусове молитве је општехришћанско дело. «Молите се без престанка» (1 Сол. 5: 17) – те речи је апостол Павле упутио свим хришћанима, без обзира да ли је неко монах или мирјанин. Светитељ Игњатије је познавао мирјане, своје савременике, који су кроз Исусову молитву достизали значајне успехе. Разлог је очигледан: у његово време људи су водили активне духовне животе и могли су да ступе у додир са истинским духовницима, који су се подвизавали Исусовом молитвом, и који су могли да их науче, на почетку, како правилно да се моле, а затим и како да то чине непрестано. Разуме се, да су духовни молитвени центри и школе били манастири. Из њих је молитвена наука долазила у свет, а њу су упијали и усавршавали најбољи хришћани.
Наше доба је другачије, оно је унело значајне особености и промене у живот Цркве. Главна промена је уништење традиције духовног живота. Ми, савремени хришћани, смо у већини случајева тек почетници на путу духовности. Многи напори, од којих су најважнији – живот по савету духовника, покајање за грехе, ношење крста, ограничење своје воље и, наравно, молитва – су за нас сложени и грешке су неизбежне. Али не смемо се уплашити потешкоћа, јер тако ништа нећемо постићи.
Пробаћемо да пружимо неколико савета на тему Исусове молитве, не толико из личног искуства, кога ни нема код већине нас, колико из духовних савета наших славних отаца и стараца.
1. «Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти» (Дап. 4: 12). На тим речима лежи наша вера у велику благодатну силу имена Исусовог. Тим именом, по речима Преподобног Јована Лествичника, треба надвладавати сваку снагу наших непријатеља и супостата. Конкретност и реалност духовне борбе, неопходност Божије помоћи за наше спасење, упућују сваког хришћанина ка Исусовој молитви.2. Увежбавање Исусове молитве је продужетак општег молитвеног труда. «На почетку научите да се молите правилно, – учи нас Игњатије (Брјанчанинов), – а када научите правилно да се молите, чините то стално». Без молитве не може бити никаквог духовног живота. Молитва увек представља труд и присиљавање себе самог. Молитва се као дар Божији, даје само ономе ко се моли. Кроз одређено време, стање досаде и хладноће срца, биће замењено бодрошћу и жељом за молитвом. Благодатна и приљежна молитва, доћи ће само ономе ко смирено и стрпљиво чита молитвено правило, чији део мора бити и молитва Исусова.3. Корисно је одредити за себе мало времена за Исусову молитву, или одређену количину молитава, за шта можемо користити бројаницу. Можемо једанпут недељно заменити јутарње и вечерње молитве на 15 минута Исусове молитве, ујутру и увече.4. Најважније у Исусовој молитви, није квантитет, већ квалитет. Подсетимо се да ум треба везивати са речима молитве, а срце морамо држати у стању покајања и плача због греха. Уколико допустимо да нас заведе спољни молитвени подвиг, можемо пасти у опасно стање, блиско прелести. Свети оци то називају «мњењем».5. Неки се боје да упадну у прелест читајући Исусову молитву. Прелест је усуд гордих и својевољних људи. «Сви смо ми у прелести», – тако мисли скрушени човек и обраћа се Богу покајничким молитвеним плачем. Кротак човек не може пасти у канџе прелесним злим духовима.6. Изврсна потпора Исусовој молитви је акатист Преслатком Господу нашему Исусу Христу. Обавезно га треба читати 2-3 пута недељно.7. За мирјане, Исусова молитва је, ипак, велико помагало, али не и основни молитвени труд. Та молитва може и треба да буде увек уз нас. Њена драгоценост је у њеној сажетости, њу можете изговарати и усмено, ако то околности дозвољавају, али и у себи. Мирјани много времена проводе у превозу, на путу, у редовима, шетњама, обављајући кућне послове. У датим напорима не треба траћити скупоцено време, већ је боље испуњавати своје обавезе и истовремено изговарати Исусову молитву. Овде су најважнији пракса и труд.8. И, вероватно, најважније. То је повезаност Исусове молитве са нашим животом. Како живимо, тако се и молимо, и како се молимо, тако и живимо. Онај ко се моли Исусовом молитвом треба да води посебан живот, ако то разумемо на добар начин, строг живот. Главне препреке при молитви јесу расејаност и животна ужурбаност. Неће се научити молитви Исусовој, онај који је привезан за ТВ и интернет, онај који стално слуша музику и не скида се са друштвених мрежа, онај који воли весело друштво и празне приче. Овде је за многе потребна пауза: превише је снажна привезаност материјалном свету и ужитку. Све то препуњава наш ум и срце и не дозвољава нам да се правилно и усредсређено обратимо Богу молитвом. Разумно мењајмо свој живот, терајмо из њега све оно што је празно и непотребно, како бисмо се духовно развијали и дорасли до плодотворне молитве.
Свештеник Валериј Духањин:
– Исусова молитва је дата свима – и монасима, и мирјанима. Хришћанин је онај, који је увек са Христом, а томе служи Исусова молитва. Кроз Исусову молитву, ми смо увек и свуда са Исусом – и у аутобусу, и на завејаним улицама, у самопослузи и на послу, када смо међу пријатељима и међу непријатељима. Исусова молитва је златна веза са Спаситељем. Она спасава од очајања, не допушта нам да паднемо мислима у пропаст материјалне празнине, већ нас, попут пламичка из кандила, позива да будемо духовно на опрезу и да имамо страх пред Господом.
Обично је наш ум заузет потпуно несређеним мислима, оне скачу тамо-амо, смењују се, не дају нам мира, а у срцу нам се крију иста таква хаотична осећања. Ако ум и срце нису усмерени на молитву, онда ће се у њима ројити грешне мисли и осећања. Молитва Исусова је лек за душу, која болује од страсти.
У «Древном Патерику» наводи се следеће поређење: Када се котао подгрева на ватри, онда на њега неће слетети ниједна мува са својим бактеријама, а када се котао хлади, тада по њему трче разни инсекти. Тако је и са душом. Када је загрејана молитвом, она је недоступна свим лошим утицајима демона. Душу искушавају када се она хлади, када пламен молитве у нама гасне. Али када се поново помолимо, искушења се распрше. То свако може да провери на сопственом примеру: у тренуцима жалости, када нас притискају проблеми или срце пуца од лоших помисли, треба да почнемо да се молимо Господу, говорећи Исусову молитву – и навала злих мисли ће спласнути.
Молитва Исусова је крајње потребна управо мирјанима. Она делује спасоносно у многим свакодневним ситуацијама. Ако осећаш да ћеш ускоро планути, изаћи из себе, ако хоћеш да изговориш ружну реч или имаш нечисте жеље, заустави се и почни у свом уму полако да читаш молитву Исусову. Изговарај је с пажњом, страхопоштовањем, покајањем, и видећеш како се налет страсти повлачи, све унутар тебе смирује и враћа на своје место.
Истину говорећи, страсни човек је онај, који се не моли. Без молитве никада нећеш бити с Богом. А ако не будеш с Богом, шта ће ти онда бити у души? Молитва Исусова је најдоступнија, простих речи, али дубоког смисла, молитва, коју можеш имати уз себе у свако време и на сваком месту.
Још су свети оци називали молитву Исусову «царицом добродетељи», због тога што она привлачи све остале врлине. Стрпљивост и скрушеност, уздржаност и чедност, милосрдност и љубав – све то је повезано с молитвом Исусовом. Зато што она приближава Христу, на онога ко се моли преноси лик Христов и он од Господа прима врлине.
Постоје, наравно, и одређене грешке, које праве мирјани. Ни у ком случају не треба изговарати молитву Исусову ради неког душевног усхићења и притом не треба замишљати којекакве призроре. Док читамо Исусову молитву не треба да замишљамо никакве слике, већ треба да се молимо пазећи на речи, испуњени страхопоштовањем и кајањем. Таква молитва дисциплинује ум и чисти срце, души постаје лакше, јер споредне мисли и хаотични осећаји одлазе.
Молитва Исусова је спасење за сваког хришћанина, у каквој год ситуацији се нашао.
Свештеник Димитрије Шишкин:
– О Исусовој молитви за мирјане, много су говорили свети оци и савремени искусни духовници: она је неопходна. Сва «тајна» се своди на то, да никакве тајне ту нема. И ако ми не будемо измишљали неке «тајне» за себе, онда ће нам срдачно и пажљиво обраћање Господу у простоти и скрушености, несумњиво помоћи да добро прођемо пут нашег хришћанског живота. Овде треба да направимо ралзику између «умне молитве» монаха под руководством искусног духовника (то је одвојена тема, које се сада нећемо дотицати) и понављања молитве од стране мирјанина у свако време: наглас, ако постоји таква могућност, или у себи, ако се човек налази на јавном месту. Простота и срдачност, спознаја сопствене немоћи и потпуно предање себе у руке Божије – то је оно што је најважније, као и код сваке молитве.
Али ево шта још треба испричати. Понекад је чак и ту просту молитву тешко изговарати и Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) у том случају одређује неопходну «малу веру», тојест обраћање пажње на речи, из све снаге, прилажући своје срце, макар морали и да се принудимо на то. Господ види нашу тугу и борбу и добру жељу. Не може нам све време бити лако – то се односи и на живот уопште, као и на молитву. Понекад треба да принудимо себе да се потрудимо, пробијајући се тако ка Господу кроз своју душевну грубост, униније и метеж. И тај труд се већ у потпуности тиче наше добре воље, јер нам нико не може одузети стремљење ка Богу, само ако оно не престаје (па нека чак и слаби повремено). И молитва Исусова је у том случају најпростији «чворић» на плетеној лествици, којом се ми тешко и с трудом, постепено пењемо горе, у Царство Божије. А зар нам Господ, који нам је и дао те лестве, неће помоћи, подржати нас и оснажити? Наравно да ће нас подржати, подучити и окрепити, како бисмо могли да се успнемо уз поверење и простоту, «не сањајући ни о чему за себе», већ са усрдношћу и непоколебљивошћу.
С руског Александар Ђокић
Извор: ПРАВОСЛАВИЕ.РУ
