СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ
ЗБОГ ЧЕГА СА СЕ МОЛИТВАМА ЖИВОТВОРНОМ КРСТУ СЈЕДИЊУЈУ МОЛИТВЕ ЗА ЦАРЕВЕ?
Крст Господњи, као оруђе спасења хришћани су почели да поштују још у апостолским временима. Али у времену гоњења хришћана његово поштовање је могло бити само тајно. "Распети Христос" за Јудејце је био саблазан, а за незнабошце лудост. Због тога хришћани нису изражавали отворено своје поштвање Крсту, да га не би изложи исмијевању. Они су скривали изображење крста или су га приказивали тако да се незнабошци не досјете да дати цртеж прикривено представља крст...
Цар Константин Велики је 312. године за вријеме похода на Рим видио на небу слику крста с натписом – НИКА, то јест „Побијеђуј“. Направивши војну заставу у виду крста, Константин је ушао у битку, побиједио непријатеља и заузео Рим. У знак сјећања на ту побједу, цар Константин је нареди да се у Риму постави његова слика с крстом у руци и натписом ,,Овим спасоносним знамењем ослободио сам Рим од тирана“. Ускоро послије овога Миланским едиктом је хришћанско исповедање било објављено као дозвољено, а сам цар Константин је показивао примјер поштовања крста заповједивши да се приказује са крстом, чак и на монетама.
Цару Константину се привиђење крста на небу поновило још два пута, при његовим најдаљим походима, што је још више појачало његово поштовање Светог Крста.
По његовој жељи, његова мајка - Света Царица Јелена, отпутовала је у Јерусалим и тамо нашла Животворни Крст. Она је донијела његов дио у Цариград и византијски цареви одлазећи у походе, носили су га са собом надајући се помоћи Божијој, која се даје кроз Крст.
Ето због чега су у дивним пјесмама, које прослављају Свети Крст, њему захваљивали за помоћ, коју су кроз њега добијали православни Цареви.
Заједно с тим, Православна Црква, испуњавајући поуку апостола Павла да се треба молити за Цареве, чак и незнабошце, уколико су они заштитници поретка, а не гонитељи Вјере, увијек уздиже молитве Богу да би крсна сила помагала оним Царевима, који се уздају у Крст. Службе Светом Крсту сриједом и петком, када се сјећамо страдања Христовог и други празници Животворног Крста пуни су таквих молитава. У њима се говори: „Крест Царей держава» (Крст је сила царева), «о Тебе вернейшии Царие наши хвалятся, яко Твоею силою Исмаильтескии люди державно покаряюще» (О Теби се највјернији наши Цареви хвале, како су Твојом силом људи Измаиљћани са влашћу покорени), «победы верным Царем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство» (,даруј побједу вјерним Царевима над непријатељима и сачувај Крстом Твојим народ Твој), «древо честное Царем на варвары победу подающе» (Часно дрво, које даје Цару побједу над варварима). Таквих и томе сличних ријечи има доста у служби Крста.
Необично је да су многе од тих пјесама написали Свети Оци, који су и сами сурово страдали од Царева-иконобораца: они се нису престајили молити за Цареве чврсто вјерујући да ће послије злих Царева бити благочестиви Цареви.
Те молитве нису мијењали православни Грци и Јужни Словени налазећи се под влашћу Турака или других туђинаца, иако су они били друге вјере.
Какав, пак, смисао имају молитве за Цареве у молитвама Светом Крсту, кад неки православни народи немају свога Цара?
Као прво - православни народи треба да се моле не само за своје владаре, већ као чланови једног тијела – Цркве, исто тако и за друге православне владаре. Поробљени од стране Турака - Грци, Срби, Бугари и Румуни, молили су се за јединог тада православног - руског Цара. Дужност је и Руса да се моле не само за своје, већ и за њихове владаре, тим више што у њиховим државама живе руске избјеглице, које уживају њихову заштиту.
Као друго - при узношењу молитава за Цареве, ми се не молимо само за садашње Цареве, већ и за будуће православне Цареве, јер по схватању Св. Јована Златоустог, православни владари ће владати до доласка aнтихриста, спријечавајући ширење зла. Ето због чега Православна Црква не престаје да се моли - „Даруј побједу благовјерним Царевима над непријатељима“. Ове ријечи се налазе у молитви Животворном Крсту, која се нарочито често употребљава, пошто је тропар, то јест, као химна празника Светог Крста.
Прве ријечи те молитве чине 9. стих 27. Давидовог псалма, а оне које слиједе за њима су из 143. псалма, који је написао Давид поводом борбе са Голијатом
Она је испочетка била састваљена као седален осмогласника (октоиха) за пјевање сриједом и петком 1-ог гласа, између читања катизама Псалтира. Затим је почела да се употребљава и као тропар тих дана - празника Воздвижења Часног Крста и других дана посвећених Светом Крсту.
Она се, такође чита на почетку сваког свакодневног јутрења, пјева се при малом освећењу воде и у многим другим случајевима.
У Русији и у неким другим словенским земљама, у ту молитву су уметали и име Цара који влада, али је основни садржај остајао неизмјењен и истоветан текст онога што су написали Свети Оци:
„Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем на сопротивныя даруя, и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.“
(Спаси Господе народ Свој и благослови насљеђе Своје, благовјерним Царевима даруј побједу над непријатељима и сачувај Крстом Твојим народ Твој).
Штампано у: Пчела, 1990, број 5, стране 4-6
Извор: ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА
Превод: Драгана Марковић, Православна породица, мај 2018.
