Пошто сам вам често говорио о Рају, о Ангелима и о Светима, желећи да вам помогнем, сада ћу вам – опет да бих вам помогао – говорити мало и о паклу и демонима, како бисте знале са ким се боримо.
Један млади маг са Тибета дошао ми је у келију и испричао ми доста тога из свог живота. Њега је као трогодишње дете – тек што се одбио од мајчиних груди – отац предао групи од тридесет тибетанских магова највишег степена, да би га они посветили у тајне своје магијске вештине. Достигао је до једанаестог степена – а највиши степен је дванаести. Када му је било шеснаест година, побегао је са Тибета и дошао у Шведску, да би видео свог оца. Тамо је случајно срео једног православног, веома верујућег свештеника, па је затражио од њега да поразговарају. Млади маг уопште није знао шта то значи православни свештеник. У сали, дакле, где су сели да поразговарају, почео је да изводи нешто од својих враџбина, како би показао своју моћ. Позвао је једног старешину демона по имену Мина, и рекао му: „Хоћу воде.“ Једна чаша из кухиње се подиже, сама оде до чесме, славина се одврну, чаша се напуни и кроз затворена стаклена врата врати се у салу. Маг је узе и испи. Потом је, ту у сали, показао свештенику читаву васиону, небо са звездама. Користио се магијом четвртог степена и одмакао до једанаестог. Тада упита свештеника како му се све то чини. „Био сам спреман“ – рече ми – „да га убијем, ако увреди сатану.“ Међутим, свештеник му није рекао ништа. Тада му младић рече: „Зашто сад ти мени не покажеш неко чудо?“ „Мој Бог је смирен“, одговори свештеник, затим извади крст и даде га младићу у руке. „Учини опет чудо“, рече му. Младић позва Мину, старешину демона, али Мина, сав дрхтећи од страха није се усуђивао да се приближи. Младић тада позва сатану, али са њим се деси исто; угледавши крст, није се примицао. Рекао му је само да се дигне и бежи за Тибет. Тада младић поче да ружи сатану: „Сада схватам“, рече му, „да је твоја велика моћ, једна велика – немоћ.“ Касније га је добри свештеник некако поучио основама вере, говорио му је о Светим местима, о Светој Гори… Онда је младић побегао из Шведске и отишао у Јерусалим, где је видео Благодатни огањ. Одатле је отишао у Америку, да изобличи тамошње сатанисте које је познавао и измени им схватања. Бог је од тог младића начинио најбољег проповедника! Из Америке је потом дошао на Свету Гору.
Добри Бог му је посве чудно помогао, зато што му је од малена учињена неправда. Ипак, молите се, јер против њега ратују магови са свим демонима. Када устају против мене зато што ми долази да му помогнем, колико се тек више боре против њега. Док му свештеник чита егзорцизме, на рукама му пуцају вене и из њих тече крв. Тог несрећног младића страшно муче демони, а раније, док се дружио са њима, нису му сметали, већ су му помагали и служили му. Молите се. Али и он сам треба да пази, зато што је у Јеванђељу написано да нечисти дух када изађе из човека отиде и узме са собом седам других духова горих од себе, и ушавши борави онде; и буде потоње горе човеку ономе од првога.[1]
Магови користе и разне „светиње“
– Старче, ко су врачеви? – Магови. Користе се Давидовим псалмима, именима Светих, и томе слично, али то мешају са призивањем демона. Односно, као што читајући Псалтир ми призивамо помоћ Божију и примамо божанску благодат, они начином на који га употребљавају хуле на Бога, одричу божанску благодат, а демони им онда чине по вољи. Причали су ми за једног дечка, како је отишао код неког мага, са циљем да постигне нешто што је желео. Овај му је прочитао нешто из Псалтира, и дечко је добио то што је хтео. Али, после неког краћег времена несрећник је почео да се гаси, да се топи. Шта је урадио маг? Узео је нешто сувих плодова и почео да чита 50. псалам. Када је дошао до стиха: Жртва је Богу[2], бацио је суве плодове приносећи жртву демонима, не би ли учинили то што младић тражи. Тако је помоћу Псалтира хулио на Бога.
– Старче, неки од оних који се баве магијом користе крст, иконе…
– Да, знам. Из тога можеш да схватиш каква се обмана крије иза свега што они чине! Тако варају сироте људе. Виде их да користе свеће, иконе и томе слично, и верују им. Један човек ми је причао, како је у граду у коме живи нека Туркиња поставила икону Пресвете Богородице на камен, па сада тај камен она назива: „Камен који помаже свету.“ Не каже: „Пресвета Богородица“, него: „Камен.“ Хришћани се збуњују, јер виде Богородичину икону, па понеки од њих који имају некакав проблем са здрављем хитају на то место, са мишљу да ће добити помоћ, а после ђаво с њима чини шта хоће. Јер кад Туркиња каже да камен помаже свету, а не Богородица, ту истог часа долази ђаво, јер су те речи – презрење Богородице. Благодат Божија се удаљава од човека и он постаје ђавоиман. А Хришћани трче да их камен исцели – камен и ђаволак – и на крају страдају, јер какву помоћ можеш да добијеш од ђавола? Да имају мало памети, помислили би: „Какве везе има једна Туркиња, муслиманка, са иконом Пресвете Богородице?“ Чак и да је рекла да је Богородица та која помаже, пошто је муслиманка – какве везе она има са Богородицом? А камоли када говори да им помаже камен. Рекао сам некоме да обавести о томе Митрополију, како би предузели мере да се људи заштите.
– Старче, људи од нас траже амајлије[3].
– Боље је да им дајете крстиће, када вам траже амајлије. Немојте да правите амајлије, јер их данас и магови праве. Споља ставе неку иконицу или крст, а унутар ње се налазе разноврсне враџбине. Људи угледају икону или крст, и тако се преваре. Ево, пре неколико дана донели су ми једну амајлију од Турчина по имену Ибрахим, која је на себи имала извезен крст са горње стране. Чуо сам и за једног који се не боји Бога, како замотава разне иконице, унутра стављајући власи, парчиће дрвета, игле, перлице[4] и томе слично. Када га је Црква изобличила, рекао је: „Ја сам медијум“, јер је медијумима дата слобода, те тако ради шта год хоће. Рекао сам једном човеку који је пострадао од њега: „Иди да се исповедиш, јер си под демонским утицајем.“ Отишао је и исповедио се. После долази код мене и каже: „Не осећам никакву разлику.“ „Можда носиш на себи нешто од оног варалице?“ упитах га. „Да“, рече ми, „имам једну кутијицу, као мало Јеванђеље.“ Узех је, отворих и нађох у њој разне замотане иконице. Пошто сам их одмотао, видео сам да су у њима биле неке перле, власи, и нека дрвца. Узео сам то, и човек се ослободио. Видиш какав је ђаво мајстор!
Несрећни људи носе неке такве амајлије, тобож да би им биле од помоћи, а муче се. Требало би то спалити и закопати пепео, или га бацити у море, па отићи на исповест. Једино тако је могуће ослободити се. Једном ми је у келију дошао неки младић који је имао много проблема, и мучио се телесно и душевно више од четири године. Живео је грешним животом, а у последње време се затворио у кућу и није хтео никога да види. Два његова пријатеља који редовно долазе на Свету Гору, након много потешкоћа убедили су га да пође са њима на Свету Гору, намеравајући да га доведу код мене. На путу од Урануполиса до Дафнија, сваки пут када би брод пристао у манастирску луку, младић је падао на под. Његови пријатељи су, заједно са монасима који су били на броду, покушавали да га освесте, говорећи молитву. Уз много мука стигли су у моју келију, Несрећник ми је открио своје срце, причао ми о свом животу. Схватио сам да се мучи због некаквог демонског утицаја. Рекао сам му да оде да се исповеди код тог-и-тог духовника, да уради све што му он каже и да ће бити добро. Младић је заиста отишао и исповедио се. Када је ушао у брод да би се вратио са Свете Горе, рекао је својим пријатељима да му је духовник рекао да баци у море амајлију коју му је поклонио неки његов познаник, али није имао снаге то да учини. Ма колико да су га пријатељи молили да устане и да баци амајлију у море, он је био непомичан као кип. Није могао да се подигне са седишта. Тада га ухватише и са много напора изведоше напоље на палубу. Уз помоћ пријатеља младић је успео да извади амајлију и да је пусти да падне у море, јер није имао снаге да је баци. Одмах је осетио како му се руке ослобађају а његово намучено тело добија снагу. Пун живота, почео је од радости да скаче по ходнику и испробава снагу својих руку на гвозденој огради и на зидовима брода.
Они који се баве магијом говоре и многе лажи
– Старче, да ли магови имају нека откровења?
– Имају откровења од ђавола, али говоре и многе лажи. А ви треба да пазите тамо у гостопримници. Морате да контролишете ситуацију. Гледајте какви су то људи који долазе, јер може се десити да долазе и неки који се баве магијом. То вам делује чудно? Овде су на једно бдење дошла два човека која се баве магијом. Прилазили су људима и говорили им различите ствари. Говорили су и лажи – како имају везе са Кандиотисом[5]. Једној жени су рекли: „На тебе су бацили чини. Доћи ћемо код тебе у кућу да их скинемо, уз помоћ једног крста који имамо.“ Долазе на бдење, говоре помало и о неким духовним стварима, па ти после људи кажу: „Пошто долазе на бдење, значи да су верујући“, и отварају им срца.
Како само обмањују људе лажима које износе! Да би преварили једну девојку, рекли су јој: „Отац Пајсије је имао виђење да ћу се ја оженити тобом; узми ово да носиш, али не испитуј шта је“ – и дадоше јој неки магијски предмет. Али, на сву срећу, она то није носила. „Значи, тако! Отац Пајсије се тиме бави“, рече и пожури да ми напише писмо, четири странице збијених слова, које врви од увреда. И то каквих увреда! „Не мари“, рекох, „само ти мене вређај. Благодарим за вређање, само када се ниси преварила да носиш ту сатанску ствар!“
– Старче, да ли Вас је она познавала?
– Не, није. Нисам ни ја познавао нити ту девојку, нити те људе.
Демонска магијска дејства
– Старче, шта сте рекли ученицима који су долазили данас и испричали Вам како су призивали духове?
– Шта да им кажем? Прво сам их добро испрашио! То што су урадили је одрицање од вере. Од тренутка када су призвали ђавола и прихватили га, одрекли су се Бога. Зато сам им рекао да се пре свега покају, искрено исповеде, и убудуће да пазе: да одлазе у цркву, да се причешћују с благословом свог духовника, како би се очистили од греха. Имају ту олакшавајућу околност што су деца, и томе су приступили као игри. Да су у питању одрасли људи, претрпели би огромну штету – ђаво би стекао велику власт над њима. Мада и ову децу ђаво дрмуса.
– Шта су они заправо радили, Старче?
– Оно што многи раде… Ставе на сто једну чашу са водом, а око ње поставе слова азбуке – А, Б, В… Онда ставе прст у воду и призивају духа, то јест ђавола. Чаша почиње да кружи, заустављајући се код одређеног слова и тако се образују речи. Призивали су дакле духа, и кад је дошао упитали су га: „Постоји ли Бог?“ „Не постоји“, на то ће дух. „А ко си ти?“ упиташе га. „Сатана“, одговори он. „А да ли постоји сатана?“ „Постоји!“ Тешка будалаштина! Бог не постоји, а сатана постоји! Када су га поново питали да ли постоји Бог, рекао им је: „Да, постоји.“ Једно „да“, једно „не“ – и деца нису више знала шта да мисле. Бог је тако уредио да би им помогао. Једна девојка из њиховог друштва разбила је чашу. Бог је допустио да је разбије, како би се и остала деца уразумила.
Данас се многи, када желе некоме да нанесу зло, обраћају маговима који користе воштану лутку – „вуду“[6]. За магове је бављење тиме попут игре, хобија.
– Старче, шта они раде?
– Направе лутку од воска, па када им неко затражи да науде његовом непријатељу, на пример – да му оштете очи, они забадају једну иглу у очи лутке изговарајући име онога коме желе да нашкоде, вршећи притом још неке магијске радње. Ако тај човек живи грешним животом и не исповеда се, заиста га по очима напада демонска сила. Од бола само што му не испадну очи! Иде на испитивања, али лекари ништа не налазе.
А какво тек зло наносе видовњаци! Није им довољно што добијау новац од људи, већ и породице растурају. Дође, на пример, неко код видовњака и каже му какав проблем има. „Пази“, каже му тај, „једна твоја рођака – онако мало црномањаста, висока – навела је на тебе неку магију.“ Онда овај почиње да истражује ко у његовој родбини има такве особине. И пронаћи ће већ некога ко бар мало одговара опису. Каже: „Аха, то је она што је навела на мене магију“, и уз то га обузима мржња према њој. А она, сирота, о томе ништа не зна – можда му чак и чини неко добро – али онај је толико бесан на њу, да не жели ни да је види! Потом поново одлази код видовњака, а он му каже: „Сада би требало да вас разрешимо магије, а за то треба нешто да платите.“ „Е, пошто ју је пронашао“, мисли онај, „треба да га наградим.“ И даје му новац…
Видиш шта ради ђаво? Ствара саблазни. Један добар човек, чак и ако нешто тачно зна о некоме, никада неће рећи: „Тај-и-тај ти наноси зло“, већ ће покушати да му помогне. „Пази“, рећи ће му, „не примај помисли. Исповеди се, и не плаши се.“ И тако ће помоћи и једном и другом. Јер човек који је нанео неко зло свом ближњем, видевши овога да се према њему опходи са добротом, замислиће се у добром смислу те речи, и покајати.
Ђаво никада не може да чини добро
– Старче, може ли маг да исцели неког болесника?
– Маг да исцели болесног човека! Човеку кога мучи демон маг може помоћи само тако што ће послати демона у другог човека. Захваљујући томе што маг сарађује са демоном, он и може да му каже: „Изађи из овог човека, и уђи у тог-и-тог.“ Изагнавши демона из демонизованог човека, обично га шаље у неког од његових рођака или познаника, који су ђаволу дали права над собом. Онда човек који је био демонизован каже: „Толико сам се мучио, а онда ме је тај-и-тај исцелио“, и тако га рекламира. А демон на крају само кружи међу рођацима и познаницима. Ако је неко, рецимо, погрбљен због демонског утицаја, маг може из њега да изагна демона и пошаље у другог човека, и грбав човек ће се исправити. Али, ако је неко инвалид, па је зато грбав, маг не може да га исцели.
Причали су ми за једну жену да исцељује болеснике, користећи различите свештене предмете. Када сам чуо шта ради, био сам поражен умећем ђавола. Она држи крст и пева разне тропаре. Пева, на пример, Богородице Дјево, па када дође до речи: Благословен је плод утробе Твоје, она пљује поред крста, хулећи тако на Христа, због чега јој касније и помаже ђаволак. Тако она исцељује поједине људе којима лекари не могу да помогну, а који, под утицајем демона, болују на пример од меланхолије. Исцељује их тако што демона који притиска човека изгони у неког другог, а овај се тако ослобађа од туге. И многи је сматрају светом! Саветују се са њом, а она им мало-помало упропашћује душе и поробљује их.
Треба бити веома опрезан. Од магова треба далеко бежати, као што се бежи од ватре и змија. Немојмо да бркамо ствари. Ђаво никада не може да учини добро. Он може да излечи само оне болести које је он сам и проузроковао.
Чуо сам за следећи случај: Један младић се упетљао са неким магом, и почео да се бави магијом. Касније је од тога извукао штету – разболео се, па су га сместили у болницу. Његов отац је месецима трошио новац, јер у то време нису могли са сигурношћу да утврде од чега младић болује. Лекари нису нашли ништа. Младић је дошао до ужасног стања. И шта је онда смислио ђаво! Јавио се младићу у обличју светог Јована Претече, који је покровитељ места у коме је младић живео, и рекао му: „Исцелићу те, ако ми твој отац подигне цркву.“ Када је младић о томе испричао свом оцу, овај несрећник рече: „Даћу све што имам, само да ми дете оздрави“, па обећа светом Јовану да ће му подићи цркву. Ђаво тада изађе из младића, и он оздрави. Учинио је… „чудо“! Тада отац рече: „Обећао сам да ћу подићи цркву. Треба да испуним свој завет.“ Пошто није имао никакву уштеђевину, продао је сав свој посед ради изградње храма. Изгубио је читаво имање. Деца су му остала на улици. „Ма, пусти то православље“, рече он испуњен горчином, и приђе Јеховиним сведоцима. Видиш шта ради ђаво? Изгледа да у том месту није до тада било Јеховиних сведока, па је нашао начина како да их и тамо доведе.
Када магија делује
– Старче, да ли магија увек може да делује?
– Да би магија имала дејство, човек претходно треба да да ђаволу права над собом. То значи да му је дао озбиљан повод, а потом није прибегао покајању и исповести. Ако на некога ко се исповеда и лопатом бациш чини, оне неће деловати. Јер када се човек исповеда и има чисто срце, маг нема могућности да сарађује са ђаволом, да би тако наштетио човеку.
Једанпут ми дође у келију неки човек средњих година. Чим сам га угледао издалека, схватио сам да је под демонским утицајем. „Дошао сам да ми помогнеш“, рече ми. „Помоли се за мене, јер већ дуже време имам страшну главобољу, а лекари нису ништа нашли.“ „Поседнут си демоном“, рекох му, „јер си дао права ђаволу.“ „Нисам ништа урадио“, на то ће он. „Ниси ништа урадио?“ упитах га. „А да ниси преварио једну девојку? Е, она је због тога отишла код мага, па су навели на тебе чини. Иди и затражи опроштај од девојке, потом се исповеди, нека ти прочитају и егзорцизме, и оздравићеш. А ако не увидиш своју грешку и не покајеш се, могу да се скупе и сви духовници овог света да се моле, али демон неће изаћи.“ Када ми дођу такви људи, са толиком бестидношћу, говорим им отворено. Треба их продрмусати да би се мало расвестили.
Неки други човек ми је испричао како је његова жена поседнута демоном. Стално прави лом по кући. Устаје ноћу, буди укућане, преврће све наглавачке. „Да ли се ти исповедаш?“ упитах га. „Не“, каже ми. „Сигурно сте нечим дали права ђаволу“, на то ћу ја. „Није до свега овога дошло тек тако.“ Касније сам сазнао да је ишао код неког хоџе, који му је дао нешто да покропи тиме своју кућу – „за срећу“, да би му посао ишао добро – а он томе није придавао никакав значај. И после је ђаво почео да му вршља по кући.
Како се ослободити магије
– Старче, како човек може да се ослободи магије ако потпадне под њен утицај?
– Покајањем и исповешћу. Јер човек најпре мора да пронађе разлог због кога је и могла на њега да делује магија, да увиди своју грешку, да се покаје и исповеди. Колико ми само људи, измучених магијским утицајем, долази овде у келију и говори: „Помоли се за мене да се ослободим овог мучења!“ Они траже да им помогнем, а нису ни покушали да увиде одакле је кренуло зло, не би ли се у томе исправили. Дакле, треба најпре да пронађу своју кривицу због које су потпали под утицај магије, и да се потом покају и исповеде, да би се тим путем прекратиле њихове муке.
– Старче, када човек који је под утицајем магије дође до таквог стања да не може сам себи да помогне – да се исповеди и слично – могу ли други да му помогну?
– Могу да позову свештеника у кућу да би обавио чин јелеосвећења или освећења водице. Човеку који се налази у таквом стању треба дати да пије освећену воду, не би ли зло колико-толико одступило, како би Христос могао макар мало да уђе у њега. Једна мајка је тако поступила са својим дететом и било му је боље. Она ми је испричала колико се њен син мучио због деловања магије. „Нека се исповеди“, рекох јој. „Како да се исповеди, Оче, кад се налази у таквом стању?“, одговори она. „Онда“, рекох, „замоли свог духовника да вам дође у кућу и освети водицу, а онда дај сину да пије од те свете воде. Само, хоће ли он хтети да је пије?“ „Хоће“, рече она. „Е, онда крени од тога, од освећене воде, а касније се потруди да син поразговара са свештеником. Ако се исповеди, одгурнуће ђавола далеко од себе.“ И заиста, жена ме је послушала и њеном сину је било боље. После неког времена он је могао и да се исповеди, и тако је оздравио.
А ево шта је урадила једна друга, сирота жена. Њен муж се упетљао са неким маговима, и ни крст више није хтео да носи. У жељи да му колико-толико помогне, ушила је један крстић у оковратник његовог сакоа. Једном приликом када је он пошао да пређе преко неког моста до друге обале реке, истог трена када је закорачио на мост зачуо је некакав глас како му говори: „Тасо, Тасо, скини тај сако да бисмо заједно прешли преко моста!“ Срећом, било је хладно, па он рече: „Како да га скинем? Смрзнућу се!“ „Ма, скини га ти само, скини га, да бисмо и ми могли да пређемо мост“, зачу он како му исти глас говори. Види ти тог ђавола! Хтео је да га баци у реку са моста, али није могао јер је овај на себи имао крстић. И тако, на крају га је само одбацио мало даље одатле. Рођаци су га читаву ноћ тражили, и коначно су нашли сиротог човека како лежи на мосту. А да није било хладно, он би скинуо сако и ђаво би га утопио у реку. Сачувао га је крст који је био у оковратнику. Његова сирота жена је била верујућа. Да није имала вере, зар би учинила тако нешто?
Сарадња магова и демона
– Старче, зар један човек светог живота не може да изобличи мага, или да га уразуми?
– Како да га уразуми? Када човеку који нема страха Божијег кажеш да пази јер не иде добрим путем, он и даље остаје упоран у том свом, колико то више важи за мага који сарађује са ђаволом. Шта са њиме да радиш? Ако му и кажеш неке ствари, он ће се и даље држати ђавола. Ништа не вреди. Једино када у присуству мага почнеш да твориш молитву, демон се у тренутку смућује и маг не може да изведе своје враџбине.
Један човек је имао некакав проблем, и неки маг који је иначе био велика варалица, дошао му је у кућу да му „помогне.“ Онај је творио молитву. Сироти човек, био је прост, није знао да је то маг, па је призивао Бога у помоћ. И да видите како је Бог уредио да ипак схвати са ким има посла! Демони су стали да туку мага, а овај је почео да тражи помоћ од онога коме је он дошао да реши проблем!
– Старче, тај човек је видео демоне?
– Не, није их видео. Видео је само ову сцену: Маг запомаже: „Упомоћ!“, пада, преврће се по поду, држећи се притом за главу не би ли је заштитио од удараца. Зато, немојте мислити да магови увек добро пролазе и да им демони увек чине по вољи. Демонима је довољно што се маг једанпут одрекао Христа. У почетку се магови договарају са демонима да им помажу, и они се заиста неколико година покоравају њиховим заповестима. Али после неког времена демони им кажу: „Сада ћемо се мало са вама позабавити!“ Нарочито када магови не успевају да чине оно што желе демони, знате ли како пролазе?
Сећам се, једном сам тако седећи испред келије разговарао са неким младим магом са Тибета. Он изненада устаде, ухвати ме за руку и заврну иза леђа. „Нека дође сад Хаџи-ефендија да те ослободи“[7], рече. ,,Ајде, бре ђаволе, бриши одавде“, узвратих му и сруших га на земљу. Зар да слушам како хули на Светитеља? Он потом јурну на мене да ме удари ногом, али није успео – нога му се укочила код мојих уста. Бог ме је сачувао. Оставио сам га и ушао у келију. После неког времена угледах га како долази оданде, пун трња. „Сатана ме је казнио“, рече он, „јер није успео да те победи. Стровалио ме је у трнов жбун.“
Црне силе таме су немоћне. Људи их сами чине моћним својим удаљавањем од Бога, јер тиме дају ђаволу права над собом.
[1] Мт. 12, 45.
[2] Пс. 50, 17.
[3] Под појмом филаxто (заштитни предмет, амајлија), Старац подразумева комадић тканине сашивен у облику јастучића у који се ушивају различите светиње, а које верници носе уз себе као заштиту од злих сила.
[4] Према 61. канону шестог васељенског сабора, из Цркве треба изопштити магове који праве амајлије у које стављају демонске символе или разне застрашујуће предмете (власи косе, кости змије или слепог миша…).
[5] Августин Кандиотис – митрополит Флорине од 1967. до 1999. године. Име овог ревносног Архипастира, аутора многих духовних књига и ватреног проповедника, познато је широм Грчке.
[6] Врста магије која се упражњава по угледу на религијски култ Хаитија и Јужне Америке. Израз потиче од речи „водун“ што значи: божанство или дух.
[7] Мисли се на светог Арсенија Кападокијског.
