"А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају" (Лк. 23, 39-43).
Тако приповеда свети јеванђелиста Лука о дубоко поучном и дирљивом догађају, о Христовом обраћењу и помиловању разбојника који је висио поред Њега на крсту на Голготи.
Чиме је разбојник заслужио такву милост? Шта је изазвало тако брз и одлучан одговор Господа? У аду су се још налазили сви старозаветни праведници, укључујући Јована Претечу. У ад се спремао да сиђе Сам Господ, истина не због тога да тамо пати, него да би отуда извео заточенике.
Још никоме Господ није обећао да ће га узнети у Царство Небеско, чак је и апостолима обећао да ће их узети у Своје боравиште тек када их припреми.
Па због чега разбојник пре свих заслужује милост, зашто се њему тако брзо отварају рајска врата? Усредсредимо се на душевно стање разбојника и на ситуацију око њега.
Читав живот је провео у пљачкама и злочинима. Али очигледно у њему није умрла савест и у дубини душе је остало нешто добро. Предање чак каже да је он био управо онај разбојник који се у време Христовог бекства у Египат сажалио над дивним детенцетом и није дозволио својим друговима да Га убију када су заједно напали на свету породицу која је бежала у Египат. Да се није присетио лика тога Младенца, када се загледао у лице Онога Који је крај њега висио на крсту?
Али било тако или не, у сваком случају поглед разбојника на Христа је пробудио савест у њему. Сада је висио заједно са Праведником, заједно са "Најљепшим између синова људских" (Пс. 45, 2), Који тада "презрен бјеше и одбачен између људи", пошто није имао "ни обличја ни љепоте" (Исаи. 52, 23).
Гледајући Га разбојник као да се тргао из дубоког сна. Постала му је јасна разлика између Њега и себе самог. Овај је несумњиви Праведник, који опрашта чак и Својим мучитељима и моли се за њих Богу, кога назива Оцем Својим. А он је убио много жртава, пролио је крв људи који му не учинише никакво зло.
Гледајући Онога који је висио на крсту, он је као у огледалу видео свој морални пад. Све најбоље што је било скривено у њему, пробудило се и тражило излаз. Он је постао свестан својих грехова, схватио је да га је до тужног краја довела само његова сопствена кривица и није имао кога да криви. Зато је огорчено расположење против извршилаца казне, које је обузело разбојника који је био распет са друге стране Христа, а у почетку и њега самог (Мт. 27, 44), у њему заменило осећање смерности и скрушености. Он је осетио страх од будућег суда Божијег над њим.
Грех му је постао одвратан и страшан. У души он више није био разбојник. У њему се пробудило човекољубље и милосрђе. Са страхом за судбину своје душе у њему се подударила одвратност према изругивању над невиним Патником.
Несумњиво је и раније слушао о великом Учитељу и Чудотворцу из Назарета. Оно што се догађало у Јудеји и у Галилеји је било предмет многих разговора и тумачења у читавој земљи. Раније није обраћао пажњу на оно што је слушао о Њему. Сада, нашавши се заједно с Њим и у једнаком положају, он је почео да схвата моралну величину Његове личности.
Благост, свепраштање и молитва Христова су запањили разбојника. Он је срцем схватио да поред њега није обичан човек. Тако се Богу као Своме Оцу у смртном часу могао обраћати само онај ко је заиста био свестан себе као Сина Божијег. Не колебати се у свом учењу о љубави и свеопштем праштању, подносећи сву нискост људске клевете и пакости оних којима је чинио доброчинства, могао је само онај ко је био најтешње повезан са извором Љубави или је био Он Сам.
Разбојник се сетио свега чудесног што је слушао о Ономе Који је сада био распет са њим и топло осећање вере се родило у његовом срцу. Да, Он је сигурно био Син Божији, који се оваплотио на земљи, али је непрекидно остао у општењу са Оцем Својим, Син Божији, кога земља није прихватила и који се враћао на небо, Син Божији који може да опрашта људима! У њему се родила нада да ће избећи осуду на посмртном суду. Ако Исус моли Оца Свога за оне који Га распињу, неће одбацити ни онога који је са Њим распет. Треба се обратити Њему, да би га Он који сада дели његову судбину горких патњи, прихватио и у Своме блаженству.
Истина, обраћање Исусу речима љубави и саучешћа дочекаће подсмех гомиле која је око њих, која махнита и хули на Њега. Признати Га за праведника и Сина Божијег, значи скренути на себе пажњу и гнев јудејских старешина. Иако они не могу да му нанесу више телесне патње него што је он већ подноси, како ће бити тешко осећати око себе само мржњу, како ће му патње постати тешке када и њему почне да се руга беспослени народ који овде галами!
Уосталом, шта је сада за њега гнев земаљских власти, шта му сада значе подсмеси људски? Ма колико је тешко бити одбачен од људи на прагу смрти, још је теже бити одбачен од Бога. Он иде на суд Божији и само Бога треба да се боји. Мора у последњим тренуцима живота урадити оно за шта је још способан, да би стекао благонаклоност Божију.
Нека својим речима он макар мало олакша Христу патње, нека се макар једном од оних који хуле пробуди савест и нека престане да Га ружи. Христос, који је обећао да ће наградити за чашу воде која се даде у име Његово, неће ни њега због тога оставити без награде. Нека они који Христа понижавају и њега понизе са Њим! То ће га још ближе повезати са Христом. Са Христом ће делити усуд овде, а Христос га заборавити неће ни у слави Својој!
И ево, у хуку гласних подсмеха, поруга и псовки, он је почео да саветује свога друга, који је висио лево од Христа да престане да му се руга. "Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. " А потом се са његових уста зачуо смерни глас: "Помени ме, Господе, када дођеш у Царству своме. "
То је био вапај бившег разбојника, а сада новог ученика Христовог, који поверова у Христа онда када Га ранији ученици напустише.
"Разбојник благослови, а ја се одрекох" (сједален, глас 5), јецаше после тужно св. апостол Петар. У то време у Господа посумњаше и сви остали апостоли.
Чак и св. Јован Богослов, који је нераздвојно пратио свога Учитеља и стајао код Крста на Голготи, иако је наставио да буде веран Исусу који га љубљаше, не имадијаше тада савршену веру у Божанственост свога Учитеља: тек после Васкрсења, ушавши у празан гроб, у коме су лежали покрови и убрус који обавијаху мртво Тело Христово, он "видје и вјерова" да је Христос ваистину васкрсао и да је Син Божији.
Апостоли су се поколебали у својој вери у Исуса, као у Месију, зато што су они очекивали и желели да у Њему виде Цара земаљског, у чијем ће Царству они моћи да седе "десно и лево" од Господа.
Разбојник је схватио да царство пониженог и срамној смрти препуштеног Исуса из Назарета "није од овога свијета". Али управо то царство разбојник је сада и тражио. Затварала су се за њим врата земнога живота, отварала се вечност. Свео је рачуне са земаљским животом, сада је мислио на живот вечни. И на прагу вечности разумео је таштину славе земаљске и царстава земаљских. Он је постао свестан да се величина састоји у праведности и у праведном Исусу кога су невиног мучили он је угледао Цара правде. Не тражи он од Њега славу у царству земаљском, него спасење душе своје.
Вера разбојникова, која се роди из дивљења Христовој моралној величини, показала се јачом него вера апостола, који су били опчињени узвишеношћу Христовог учења, али су још увек више веровали у Њега због чуда и знамења која је творио.
Сада се није догодило чудесно избављење Христово од непријатеља његових и поколебала се вера апостола.
Али трпљење, свеопште праштање и вера у то да га чује Отац Његов Небески тако су јасно показали праведност Исусову, Његову моралну узвишеност да се, пошто је због ње поверовао у Христа, није могао поколебати онај који је тражио духовни и морални препород.
А управо је за тим и жудео разбојник који постаде свестан свог дубоког пада.
Он није тражио од Христа да буде у Царству Његовом "лево или десно од Њега", него је свестан своје недостојности, смерно молио само "да га помене у Царству своме", да му да макар најнезнатније место.
Он је отворено пред свима исповедао Распетог Христа као Господа и молио Га да му се смилује.
Смерна вера у Христа учини га исповедником. По вољи својој он беше чак мученик, јер, пошто се не уплаши да призна за свога Господа од свих одбаченог "Цара Јудејског", на Кога беше усмерена сва мржња безбројног народа који се окупи тих дана у Јерусалим из свих крајева света на празник Пасхе и заједно са својим старешинама и свештеницима хуљаше на Христа, сигурно се не би уплашио ни да страда за Њега.
Тако је искрено покајање разбојника родило смерност и истовремено се показало као поуздан темељ тако чврсте вере какву у то време нису стекли најближи Христови Ученици.
Разбојник који поверовао показао је такав подвиг за какав тада није био способан ниједан од њих.
"Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима", рекао је Господ Исус Христос.
Разбојник је исповедао Христа, исповедао Га је пред многобројним народом који Му се ругао, исповедао Га је тада када се нико није усудио да то учини и када су чак и малобројни ученици и жене, што Му остадоше верни, само горким сузама сведочили о својој љубави према Њему.
Разбојник је учинио то што су некада учинила три младића у Вавилону, одбивши да се клањају златном лику који је поставио Навуходоносор на пољу Дури и коме се клањаху "сви народи, племена и језици" (Дан. 3, 7).
Поверовао је разбојник у Господа који страда, "исповиједа Бога скривеног", пре свих је познао Њега и силу васкрсења Његова и удео у Његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој (Филип. 3, 10), пре свих је схватио у чему је "Царство што није од овога свијета", разумео "шта је истина" (Јн. 18, 36-38).
Он је први разумео шта је Царство Христово, па зато први у њега и улази.
Он је први угледао "Исуса Христа и то распетога" (1. Кор. 2, 2), први је проповедао "Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост" (1. Кор. 1, 23-24).
Зато он први и осећа на себи силу и мудрост Божију, силу самилосне и препорођујуће љубави Христове, први "зачу звук силе Крстове, као да се њиме рај отвара" (4. песма канона Вазнесења).
Потпуно покајање због својих грехова и злочина, искрена смерност, чврста вера у Распетог Господа Исуса Христа Који се предаде страдању и исповедање Њега онда када читав свет бјеше против Њега - ето од чега се сплете венац који овенча главу бившег разбојника као победника и подвижника, ето од чега је искован кључ што му отвори двери рајске.
Многи греше и надају се у покајање пре смрти, наводећи пример разборитог разбојника.
Али да ли је неко способан за сличан подвиг?
"Помилова Господ разбојника у последњи час, да нико очајавао не би. Али само њега, да се нико превише не поуздава у Његово милосрђе" (Блаж. Августин).
"Такав је крај његов! А какав ће наш бити не знамо и није нам познато каквом смрћу умрећемо: да ли ће доћи изненада или уз било какву најаву? " (преп. Теодор Студит, "Поука поводом изненадне смрти брата". )
Да ли ћемо успети да се тада у трену морално преобразимо и узвисимо духовно попут "пратиоца Христовог, који глас мали изусти и велику веру задоби? Да нас не уграби смрт изненадна, оставивши нам наде изневерене у покајање пред смрт? " (беседа св. Кирила Александријског "О Страшном Суду", објављена у Великом Часослову).
Зато: "Грешниче, не одлажи покајање због грехова да они не би са тобом у други живот прешли и оптеретили те теретом неизмерним" (Блаж. Августин, "Илиотропион" св. Јована Тоболског, књига 4, глава 5).
Пример разбојника разборитог нека нас подстакне да не одгађамо покајање, него "да се разапнемо са Христом" и да се "кајемо благо" да бисмо и ми на себи осетили "сапатништва милост" (молитва Симеона Новог Богослова). "А који... распесмо тијело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24) стараћемо се за најскорије пуно унутарње своје поправљање, препуштајући се потпуно вољи Божијој и молећи од Христа милост и благодат.
"Покајање разбојниково, Једини Човекољупче, Христе Боже наш, подај и нама који ти с вером служимо, и молимо Ти се: Помени и нас у Царству своме" (Блажене вакрсни 4. гласа).
"Као разбојника разборитог, у трену једном што се раја удостоји, Господе, и мене дрветом крсним просветли и спаси ме."
