Протојереј Јован Пламенац
Поштовани читаоци, уочи избора новог Патријарха Србског, Вашој пажњи нудимо изврстан текст протојереја Јована Пламенца. Помолимо се сви Духу Светом да добијемо Патриајрха достојног трона Светог Саве...
♣ ♣ ♣
О процедури избора патријарха Српске православне цркве у медијима на просторима гдје живи српски народ, још од упокојења патријарха Иринеја, било је пуно ријечи. Дакле, избор се своди на три кандидата који добију највише гласова од епископâ који чине Свети архијерејски сабор СПЦ, на „апостолски жријеб“, чин у којем одређени монах из Јеванђеља извлачи коверат са именом једног од њих. Подразумијевајући да у изборном процесу неће бити спекулација, од тројице епископа одабраних вољом своје сабраће, својих „колега“, Дух Свети ће одабрати једног.
Бог Дух Свети познаје сваког од нас, не кроз нашу самосвојност којом ми сами себе познајемо, него онаквим какви смо били, какви јесмо и какви ћемо бити. Тако познаје и тројицу епископа СПЦ који ће ући у „апостолски жријеб“. И зна ко ће то бити. Он неће интервенисати у изгласавању Светог архијерејског сабора, јер тако би ускратио слободу епископима, слободу коју им је Он дао учовјечивши их. Ми, наравно, не знамо кога ће Дух Свети одабрати. Не знамо ни ко ће му бити понуђен. Али знамо КАКАВ патријарх је потребан српском народу и Цркви Христовој. Зато ћемо се Духу Светоме помолити да сађе на главу оног од тројице понуђених му епископа који је најсличнији потребном нам патријарху. Помолићемо се Духу Светоме не да би га увјеравали што је добро да учини, него нас ради, ради нашег учешћа у креирању судбине нашег народа, самим тим и наше.
Молимо се Духу Светоме да се спусти на главу епископа који ће да се успротиви, па и јавно, духовним пошастима овога свијета, које су перфидније него икада до сада, да од њих заштити народ, али и клир, који је спреман да му живот на трону пећских патријараха буде живот на Голготи. Патријарха који је пастир добри од Христа му повјереног стада чека да, попут светог Јована Крститеља, иродима овог времена каже да не смију да легализују убијање дјеце која су зачета а нијесу рођена, па било то средствима за такозвану контрацепцију, вантјелесном оплодњом, или абортусом, да им каже да је то злочин већих размјера него да легализују убијање предшколске дјеце, или плавооких, или болесних, или старих; да им каже да је брак светотајинска заједница мушкарца и жене, како је то Бог предвидио Својим Промислом, да не смију ниједан гријех, па ни страшни гријех мужеложништва, истополних сексуалних односа, да учине законитим, да је смисао заједнице мушкарца и жене у рађању дјеце, не у задовољењу страсти, блудничењу, које је материцу учинило неизмјеривим стратиштем, да су мушко и женско младић и дјевојка, муж и жена, а не партнери, као бесловесне животиње, да је породична заједница пред истрјебљењем и да ће, ако не буде заштићена, остати само у сјећању, које ће бити избрисано; да им укаже на уништење хришћанског духовног бића српског народа поробљавањем школских програма, медија, културе, науке… богоборном глобалистичком идеологијом Запада, до којег не би могло доћи не само без њихове сагласности, него ни без њиховог учешћа у том процесу, да им каже да су тако и сами постали богоборци и већи непријатељи свом народу од њихових налогодаваца, јер су то постали по својој вољи, а тај злочин је већи од усташког у Јасеновцу, гдје су Србима убијали тијело а душу им приправљали за Царство небеско, док они Србима обоготворавају тијело у којем гњи вјечна душа; да им каже да су послушници фармакомафије која на платном списку, као на узди, држи многе српске љекаре који уништавају здравље српском народу, који су направили здравствени систем који не лијечи да би излијечио, него да би лијечење што дуже трајало; да им каже да су српски народ, пропагандом коју су на њега сручили као лавину и злоупотребом медицинске струке, позатварали у куће и устрашили га лупајући га главним вијестима у мејнстрим медијима као мишеве које су затворили у лимену канту о коју лупају мотком, претворивши његово исконско слободољубље у ропско маскољубље; да им каже да је српска земља Србинова а не њихова и да је нипошто не смију отуђити, ни данас Косово и Метохију, ни сјутра Војводину…; да им каже, па макар завршио земаљски живот главом на тањиру блуднице, као свети Јован, а не да им повлађује, исказује своју лојалност тако што ће ћутати пред њиховом богоборношћу, дијелити им почасти, медаље… и на тај начин постати један од њих, гост на Иродовој гозби.
Молимо се Духу Светоме да се спусти на главу епископа који ће за сараднике у Патријаршији одабрати не слуге себи, него слуге Богу; који ће се борити против клановског функционисања црквене заједнице, како на нивоу епископата тако и на нивоу свештенства, против „дубоке Цркве“ која рађа плодове материјалне а не духовне; који ће у клиру афирмисати службу јеванђељској истини, морал и етику, да би клир то исто радио у народу; који ће из пепела формалности свету тајну исповијести и покајања уздићи до онога што она јесте – до пута ка спасењу, смисла човјековог овоземаљског живота; који ће се свом својом снагом, које ће му Бог дометнути, потрудити да свештенство, а и првосвештенство, избави од клањања Златном телету и кукавичлука, да га стално подсјећа на ријечи уз које је свакоме од њих епископ, на Литургији на којој га је рукоположио у свештенички чин, дао да држи у својим рукама Агнец, Јагње које се жртвује за спасење свијета, за спасење сваког човјека; који ће исцијелити дубоку рану раскола у СПЦ која је настала рашчињењем епископа рашко-призренског Артемија, који ће тако покрпити хитон помјесне Српске православне цркве; који ће епископе и свештенике охрабрити на жртву исповиједања Господа Исуса Христа.
Српски народ, као и Црква Христова, у обручу је, опкољен лукавим и у материјалном свијету моћним непријатељем. Може Србин кукавички да ћути и чека непријатеља у кући, све док он не провали њена врата и утуче га под креветом, гдје се шћућурио као пацов. Може и да се, вођен слугерањством својих политичких вођа и дефетизмом своје Цркве, приклони својим непријатељима, што је и те како актуелно, и сачува тијело које ће ионако, мало прије или мало касније, истрлити у гробу, а душу им, у страху за тијело, преда на дар. А може и да, предвођен својим патријархом, крене у пробој непријатељског обруча и спаси си се за живот вјечни, преживио тијелом или не.
Правдања да се треба приклонити противбожним и богоборним моћницима овога свијета да народ не би страдао није оправдаље, то је – одрицање од Христа. Страдање тијелом за правду Божију спасење је за душу. Зато се молимо Духу Светоме да нам подари патријарха који ће, као и кнез Лазар пред битку на Косову, одабрати не царство земаљско него Царство небеско, не само за себе, него првенствено за српски народ.
Извор: ИН4С
