Свети Николај Србски
Свим читатељкама "Саборника", свим нашим драгим Сестрицама и Мајкама, од срца честитамо истински женски празник - Дан жена Мироносица. Преко жена и дрвета је уследио људски пад, али се и утроба Жене показа широм од Небеса и преко ње нам се роди и Спаситељ и преко Крсног дрвета стиже нам и спасење.
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ - СРЕЋАН И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕН ПРАЗНИК НАШИМ ДРАГИМ СЕСТРАМА И МАЈКАМА
† † †
Марко 15, 43-47; 16, 7-8. Зач. 69.
Дивна је љубав живих према живима. Никад светлост сунца није тако дивна. Дивна је и љубав живих према мртвима. Никад тиха месечина на језеру није тако дивна. Човек је узвишен, кад брине о живима. Човек је више него узвишен, кад брине о мртвима. Човек често брине о живима из себичности. Но где је себичност у бризи човека за мртве? Хоће ли му мртви платити, или заблагодарити?
Неке животиње сахрањују своје мртве; и предајући их гробу, предају их и забораву. Но кад жив човек сахрани умрлог човека, он сахрањује и један део себе с мртвим; и враћа се дома носећи у души својој део сахрањеног мртваца. Ово је нарочито јасно, до ужаса јасно, кад сродник сахрањује сродника, и пријатељ пријатеља.
О, гробари, у колико сте гробова ви већ сахрањени, и колико мртваца живе у вама! Смрт има једно својство љубави: она као и љубав обезличава у многоме оне, који је виде и живи остану. Погрбљена мајка ходи на гробове деце своје. Ко то ходи? То деца у души мајчиној, и мајка, ходе дечјим гробовима. У души мајчиној мајка живи само у једном тесном куту; сву осталу палату душе њене заузимају деца.
Такав је и Христос, и то у несравњено већој мери. Он се био сав стеснио у гроб, да би се људи, деца Његова, могли раширити у бескрајној палати Раја.
Погрбљена мајка ходи гробовима деце своје, да их као васкрсне у души својој, да их окупа сузама својим, да их помилује мислима својим. Љубав мајчина спасава мртву децу од ишчезнућа и уништења у овоме свету, бар за неко време. Погрбљени и попљувани Господ успео се клецајући ка Своме Крсту и Гробу, да Љубављу Својом истински васкрсне цео човечји род, и спасе га заувек од ишчезнућа и уништења. Само што је дело Христово несразмерно веће од дела ма које осамљене мајке у свету, јер је и љубав Његова према човечјем роду несразмерно већа од љубави ма које мајке у свету према деци њеној.
Ма колико да је велика љубав и жалост мајке, њој увек преостаје суза; и кад у гроб и сама сиђе, она понесе собом преосталих суза. Господ Исус пак излио је за Своју децу, за сву децу овога света, све сузе до последње капи, и - сву крв до последње капи. Никада те, о грешниче, скупље сузе неће оплакати, ни жива ни мртва. Никада те ни мајка, ни жена, ни деца, ни отаџбина неће скупље платити него што те је Христос Спаситељ платио.
О, осамљени и сиротни човече! не реци: ко ће ме ожалити кад умрем? Ко ће ме мртва оплакати? Гле, Господ Христос ожалио те је и оплакао и жива и мртва срдачније него што би то учинила мајка.
Не приличи се називати мртвима оне, за које Христос из љубави пострада и умре. Они су живи у Живоме Господу. Сви ћемо ми то јасно знати онда, кад Господ последњи пут посети земаљско гробље, и кад трубе затрубе.
Љубав мајчина не може да дели мртву децу од живе. Још мање то може љубав Христова. Видовитији је Господ од сунца: Он види близак крај оних, који још живе на земљи, и види почетак живљења оних, који су се упокојили. За Онога, који је створио земљу из ништа, и тело човечје из земље, нема разлике измећу гробова од земље и гробова од тела. Да ли ће пшеница стајати у пољу или у амбару? каква је то разлика за домаћина, који у оба случаја мисли о зрну пшеничном а не о слами и не о амбару? Да ли су људи у телу или у земљи - каква је то разлика видовитог Домаћина душа људских?
Дошавши на земљу Господ је учинио две посете људима. Прво онима, који живе у гробовима телесним, а друго онима, који живе у гробовима од земље. Он је умро, да би посетио Своју умрлу децу. Ах, како и мајка увелико умире кад ходи на гробове своје деце!
Брига за мртве једина је брига Божија; остало је све радост Божија. Бог се не брине за бесмртне ангеле; Он се радује ангелима као и ангели Њему. Бог се брине за људе, за оне, који по слободи умиру, и који по слободи могу да оживе. Бог се брине непрестано, како да васкрсне људе. Зато Бог непрестано посећује гробове људске, покретне и непокретне, са светим ангелима Својим. Велика је брига Божија за мртве; велика је не зато што Бог не може да их васкрсне, него што сви мртви неће да васкрсну. Неће људи добро своје; и то је велика брига Божија.
О, како је велика радост на небу због једнога мртвог кад оживи, због једног грешника кад се покаје! Један покајани грешник - што је исто што је и умрли душом па васкрсли - чини Бог већу радост него деведесет и девет ангела којима не треба покајање. Већа је радост на небу за једнога грешника који се каје, него ли за деведесет и девет праведника којима не треба покајање (Лк. 15, 7).
Како је племенита брига за мртве! Бринући о нама у овој долини мртвих, ангели Божији брину Божију бригу. Бринући о мртвима и ми бринемо Божију бригу, и постајемо кроз то Божији другови и Божији сатрудници.
Но кад велики Господ и Бог наш умре као човек, претоварен гресима људским, ко се побрину о Њему мртвом од оних, о којима Он брину од вечности? Ко посети гроб Његов? Ко показа љубав своју према умрлом? Жене. Но не све и свакојаке жене него жене мироносице, чије душе беху миросане бесмртном љубављу Христа Господа. Њихове су душе биле препуне мириса вере и љубави, зато су оне и руке своје напуниле мирисима и пошле на гроб, да миришу тело Христово.
О томе говори данашње јеванђеље, тј. о бризи оживелих од науке Христове за умрлог Бесмртника.
У време оно, дође Јосиф од Ариматеје, благообразан саветник, који и сам царства Божијега чекаше, и усуди се те уђе к Пилату и заиска тело Христово. Још један други благообразни човек био је из Ариматеје, или Раматајима, у гори Јефремовој. То је био пророк Самуило (I. Сам. 1, 1). Овај Јосиф помиње се код сва четворице јеванђелиста, и то искључиво у вези са погребом умрлога Господа. Јован га назива Исусовим тајним учеником (19, 38); Лука - мужем добрим и праведним (23, 50), Матеј - човеком богатим. (Јеванђелист не назива Јосифа богатим из сујете као да би показао, да је Господ имао и богатих људи међу ученицима „него зато да би показао, како је он могао добити од Пилата тело Исусово. Гле, бедном и незнатном човеку није било могуће проникнути до Пилата, представника римске моћи“. Јероним, Толк. Матеја). Он је био благообразан по души, то јест: бојао се Бога и чекао царство Божије. Сем својих изврсних душевних својстава Јосиф је био истовремено човек богат, и човек од положаја. Марко и Лука називају га саветником. Он је био, дакле, један од народних старешина, слично Никодиму. Слично Никодиму и он је био прикривен поштовалац, и ученик Господа Исуса. Но и ако су ова два човека били прикривени следбеници науке Христове, ипак су они били готови, да се изложе опасности стојећи уз Христа. Никодим је једном у очи рекао озлојеђеним старешинама јеврејским - онда када су ови тражили прилику да убију Христа - еда ли закон наш суди човеку докле га најпре не саслуша? Још већој опасности изложио се Јосиф Ариматејски бринући се о телу Господа онда када су се јавни ученици Његови били разбегли, и када су јеврејски вуци заклавши Пастира могли сваки час јурнути у овце. А да је Јосифов посао био опасан, то наговештава и сам јеванђелист речју усуди се. Требало је, дакле, више него храбрости, требало је дрзости, па се кренути Ћесарском намеснику и молити се за тело једнога од распетих осуђеника. Но Јосиф, „као великодушан, одбацио је тада страх и отресао сваку ропкост, и показао себе учеником Исуса Христа“. (Никифор.)
А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана запита га: је ли давно умро? И дознавши од капетана, даде тело Јосифу. Опрезан и неповерљив Пилат је тип оних власника, који силом покоравају и силом држе туђе. Он није могао веровати на реч чак ни једном таквом човеку какав је био благообразни Јосиф. А Можда је у истини било тешко и веровати, да је већ издахнуо на Крсту Онај, кога је он тек прошле ноћи осудио на распеће: Још се Пилат показује и као веран представник званичне формалистике римске: он више верује једном стотинару, коме је стављено у дужност да држи стражу на Голготи него једном угледном старешини народном. Тек кад је стотинар „званично“ потврдио исказ Јосифов, Пилат је учинио Јосифу по вољи.
И купивши платно, и скинувши га, обави платном, и метну га у гроб који беше исечен у камену, и привали камен на врата од гроба. Други јеванђелист каже, да је то био гроб самога Јосифа - и метну га у нови свој гроб (Мат. 27, 60), у који никад нико не беше метнут (Јов. 19, 41). Да се тако збуде реч пророка Исаије: на смрти би с богатим (53, 9). Кад распнемо наш ум свету и погребемо га у обновљено срце, као у нови гроб, тад ће ум наш оживети и васкрснути целога нашег унутрашњег човека. Нов гроб, па још запечаћен, тежак камен приваљен на врата гроба (Врата се помињу зато што је гроб био утесан у саму стену; отуда се у њега није силазило него улазило као у одају. Такви су били краљевски гробови у Мисиру, а такви и обични гробови у Палестини у то време.) стража око гроба - шта то све значи? то су све предострожне мере по мудрости Божијег Промисла, да се тиме кроз векове заграђују уста свима неверницима, који би се трудили да доказују, да Христос или није умро, или да није васкрсао, или пак да је тело Његово украђено. Да Јосиф није измолио мртво тело у Пилата; да смрт Христову није званично потврдио и капетан страже; да тело није сахрањено и запечаћено у присуству пријатеља и непријатеља Христових, онда би се рекло, да Христос уствари није ни умро, но само обамро, па се повратио. (Како је у новије време тврдио Шлајермахер и неки други протестанти.) Да гроб није затворен тешким каменом да није запечаћен, и да није био од страже чуван, рекло би се, да је, истина, Христос умро и сахрањен, но да је украђен из гроба од стране ученика. Да пак није био сасвим нов гроб, рекло би се, да то није Христос васкрсао него неки други мртвац, који је ту раније сахрањен. И тако све мере предострожности, које су Јевреји употребили, да угуше истину, послужиле су, по Божијем Промислу, на утврђење истине.
Јосиф обави тело Господа платном, платном чистим (Мат. 27, 59) и положи у гроб. Ако хоћемо, да Господ васкрсне у нама, морамо Га држати у чистом телу своме. Јер чисто платно означава чисто тело. Тело нечисто од лукавих страсти и похоте није место где Господ васкрсава и живи.
Јеванђелист Јован допуњује опис осталих јеванђелиста тиме што каже, да је и Никодим дошао на сахрану Христову, и донесе смирне и алоја око сто литара, и узеше тело Исусово (тј. Јосиф и Никодим) и обавише га платном с мирисима, као што је обичај код Јевреја да укопавају (19, 39-40). („Тиме он (јеванђелист) хоће да опомене, ако се не варам, да се при сличним услугама, које се указују мртвима, треба држати обичаја свакога народа“. Августин: Беседе на Јованово Јеванђеље.) О блажени и преблажени ови дивни мужеви, који са оволико храбрости, брижљивости и љубави узеше пречисто тело Господа, и положише у гроб! Какав диван пример свима љубитељима Господа! И какав ужасан укор оним свештеницима и световњацима, који са стидом од света, и небрижљиво, и без љубави, прилазе к светоме путиру, да у себе приме пречисто и животворно тело и пречисту и животворну крв Господа, и то још васкрслог и живог Господа!
Но нису Јосиф и Никодим били једини од пријатеља Христових, који су лично могли посведочити, да је Он умро и да је погребен био. Њихова брига око мртвог Господа дело је колико љубави према обожаваном Учитељу и Пријатељу, толико, можда, и дужности, коју им је налагала човечност према једном страдалнику за правду. Но ево, на догледу гроба, још две пријатељске душе, које пажљиво посматраху дело Јосифа и Никодима спремајући се од своје стране на дело најчистије љубави према Господу - две жене мироносице, Марије Магдалине и Марије Јосијеве!
А Марија Магдалина и Марија Јосијева гледаху где га полагаху. И пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купите мириса да дођу и да помажу Исуса. Најпре се помињу две жене, затим три. Две су биле као извидница свега што се догађаше са Господом на Голготи. Оне су виделе, како су тајни ученици Христови скинули мртво тело са Крста; виделе су све шта је даље учињено са мртвим телом, и, што је за њих било главно: виделе су гроб, где је тело било положено. О, како би и оне радо притрчале, да помогну Јосифу и Никодиму: да оперу тело од крви, да стегну и исперу ране, да доведу у ред косу, да савију и наместе руке, да пажљивије вежу убрусом главу, и тело да обавију платном! Но није био ни обичај ни ред, да оне заједно са мушкима раде тај посао: Доцније ће оне доћи, да све то саме ураде, и да, поврх тога, још намажу тело Господа мирисима. С њима ће доцније доћи и трећа мироносица, њихова пријатељица. Дух Христов спријатељио је њих све.
Ко су ове жене? Марија Магдалина је већ позната. То је она Марија, коју је Господ излечио од беснила, истеравши седам бесова из ње. Марија Јосијева и Марија Јаковљева - то је једна иста личност, по тумачењу Отаца. Саломија је била жена Заведејева и мати апостола Јакова и Јована. Каква разлика између ових жена и Еве! Оне се журе да из љубави буду послушне и мртвом Господу, док Ева није хтела бити послушна ни живом. Оне - послушне на Голготи, на месту злочина, крви и злобе, а Ева непослушна у - Рају?
И врло рано у први дан недеље дођоше на гроб кад је сунце изашло. Сви јеванђелисти слажу се у томе, да је овај први дан недеље (или седмице) дан васкрсења Господа, то јест сутрадан по суботи, као што изрично и вели јеванђелист Марко: и пошто прође субота. Најзад, сви се слажу и у томе, да су жене посетиле гроб Господњи врло рано тога дана. У овоме последњем као да мало одступа јеванђелист Марко кад вели: кад је сунце изашло. Врло је вероватно, да су жене посећивале гроб у више махова, колико из љубави према покојнику толико и из страха, да безочни непријатељи Христови не оскрнаве на неки начин гроб и тело. („Оне су час долазиле час одлазиле у нестрпљењу не желећи на дуго време оставити гроб Господа“. Јероним: Толк. Матеја.) Зашто би и сам Марко изрекао такву једну противречност самом себи као што је ова: и врло рано и кад је сунце изашло ако он под сунцем овде не разуме не физичко сунце него самога Господа, сагласно пророку, који говори: грануће сунце правде (Малах. 4, 2) мислећи на Месију? Сунце правде је већ изашло из подземне таме у оном раном часу када су жене мироносице биле дошле на гроб. Као што је Сунце сијало пре сунца створенога при првом стварању света, тако је оно сада, при другом стварању, при обновљењу света, засијало се над историјом људском пре него се сунце физичко засијало над природом земаљском.
И говораху међу собом: ко ће нам одвалити камен од врата гробних? Тако су разговарале жене мироносице пењући се ка Голготи и не слутећи никакво изненађење. Слабе руке женске нису биле довољно јаке за то, да покрену тешки камен са гроба, јер беше врло велики. Сироте жене! Оне се и не сећаху, да је посао, за који се оне толико и с толиком ревношћу журе ка гробу, био већ свршен још за време живота Господа на земљи. У Витанији, у кући Симона губавога, за вечером једна жена излила је скупоцено нардово миро на главу Христову. Тада је свевидећи Господ рекао за ту жену: изливши миро ово на тело моје за укоп ме приготови (Мат. 26, 12). Он је провидео јасно, да Његово тело у смрти неће имати другог миросања. Питаћете: па зашто је Провиђење дозволило, да ове благочестиве жене буду тако горко разочаране? Да купе скупоцено миро, да са страхом дођу кроз тамну и непроспавану ноћ на гроб, и да не сврше онај чин љубави, за који су толико жртвовале? Но није ли Провиђење њихов труд несравњено богатије наградило тиме, што им је место мртвог тела даровало живога Господа?
И погледавши видеше да камен беше одваљен: јер беше врло велики. И ушавши у гроб видеше младића где седи с десне стране обучена у белу хаљину; и ужаснуше се. Дошавши са својим народом до Црвеног Мора Мојсеј се нашао у муци, како да пропути пут тамо где није било пута. И кад завапи Богу, Црвено се Море раздвоји на две стране, и пут се наједанпут отвори. Тако сад и са женама мироносицама. У великој бризи, ко да им одвали камен од гроба, оне погледаше и видеше, да камен беше одваљен, и оне без сметње уђоше у гроб. Но где је војничка стража? Није ли она представљала тежу препреку ка гробу него ли тешки камен на вратима гроба? Стража је у то време или лежала још обамрла од страха, или се већ била разбегла по граду, да муцајући објављује људима оно што људске уши још од праоца Адама нису чуле. Никога не беше око гроба, ко би им сметао, и никога и ништа на вратима гроба. Но у гробу беше неко, чије лице беше као муња а одело као снег (Матеј). Младић по изгледу, уствари ангел Божији. Жене се ужаснуше, и оборише лице к земљи (Лука), јер беше страшно гледати у неземаљску појаву весника Божијег, весника најчудније и најрадосније вести на земљи од кад је се пали човек почео земљом хранити. То што Матеј прича, да је ангел Божији седео на одваљеној плочи од гроба, а Марко, да је ангел био унутра у гробу, није никаква противречност. Жене су могле најпре видети ангела на плочи, а потом су чуле његов глас унутра у гробу. Јер ангел није нешто телесно и тешко покретљиво: у једном тренутку он се може појавити где хоће. То пак што Лука помиње два ангела а Марко и Матеј једног такође не треба да збуњују верне. Када се Господ родио у Витлејему један ангел изненадно је стао међу пастире, и уплашише се врло. Мало за тим пак у једанпут постаде с ангелом мноштво војника небеских (Лука). Можда су легиони ангела Божијих присуствовали на Голготи при васкрсењу Господа; какво је, дакле, чудо ако су жене мироносице виделе час једног час двојицу?
А он им рече: не ужасавајте се: Исуса тражите Назарећанина распетога? Устаде, није овде, ево место где га положише. Него идите, реците ученицима његовим и Петру, да пред вама иде у Галилеју; тамо ћете Га видети, као што вам рече. Прекрасни ангел Божији најпре умирује жене и повраћа их од страха и ужаса, да би их тако приготовио за необичну вест о васкрсењу Господа. Жене су биле најпре изненађене видевши гроб отворен а потом ужаснуте што у гробу нису нашле Онога, кога су тражиле, а нашле су некога, кога нису очекивале видети.
Зашто ангел говори тако опредељено: Исуса Назарећанина распетога - њега ли тражите? Зато да не буде никакве сумње ни пометње односно Онога, ко је васкрсао. Овако опредељено говори ангел колико због самих жена толико и због свих будућих векова и покољења. У истој тој намери показује ангел и празан гроб: ево место где га положише! Било је сувишно рећи ово женама, које су очима виделе то што ангел речима казује, али то није било сувишно рећи роду човечјем, за кога је Господ умро и васкрсао. Устаде, није овде! Најкрупнију вест у историји човечанства небески весник објављује најкраће и најпростије што се да замислити - устаде, није овде! Васкрсе, није овде! За бесмртне војске ангелске веће је изненађење била смрт Господа него ли Његово васкрсење. За смртне људе - обратно.
Потом ангел упућује жене, да јаве ову радосну новост апостолима, и Петру. Зашто и Петру! Несумњиво за то што се Петар осећао смућен мимо све остале ученике. Њега је морала савест гристи због тога што се три пут одрекао Господа, и што је најзад побегао од Њега. Верност апостола Јована, с којим је Петар најближе стајао Господу, морала је још повећати грижу савести код Петра. Јер Јован није побегао него је остао под Крстом распетога Господа. Једном речју, Петар се морао осећати донекле као издајник свога Господа, те му је морало бити врло нелагодно у друштву апостола, а нарочито у друштву пресвете Богомајке. Петар је био камен по имену но не још камен и по вери. Његова колебљивост и страшљивост чинила га је презреним у његовим сопственим очима. Требало га је опет дићи на ноге и повратити му достојанство човека и апостола. Човекољубиви Господ то сада и чини: зато ангел спомиње Петра нарочито по имену.
Зашто ангел говори о јављању Господа у Галилеји а не о Његовом скоријем јављању у Јерусалиму и око Јерусалима? Тамо ћете га видети, као што вам рече (сравни: Мк.14, 28). Зато што је Галилеја представљала више незнабожачки него израиљски предео, те Господ хоће Својим јављањем тамо, у земљи незнабожаца, да покаже ученицима Својим пут Свога Јеванђеља, главну средину апостолског рада и зидања цркве Божије. Даље и зато, што ће им се Он тамо јавити не под страхом, под којим су они живели у Јерусалиму, него у слободи, и не у ноћи и сумраку, него усред бела дана. Да се не каже: у страху су велике очи; и под гњетом страха и избезумљења ученици су видели Господа живог у Јерусалиму. Најзад, ангел Божији говори о јављању Господа у Галилеји, мудро прећуткујући Његова јављања у Јерусалиму, да избије оружје из руку пакосних неверника, који би иначе рекли, да су ученици видели утвар под сугестијом ангела, то јест: видели су Га зато што су с напрегнутим духом очекивали да Га виде. (Зашто и ангел и Господ говоре баш о јављању у Галилеји? Зато што је ово јављање у Галилеји било најочевидније и најглавније: Тамо се Господ јавио не у дому, при затвореним вратима, но на гори, јавно и очевидно. Видевши Га ученици тамо, поклонише Му се; тамо је Исус објавио им с великом откровеношћу власт, дану Му од оца говорећи: даде ми се свака власт на небу и на земљи. Никифор). А по васкрсењу моме ја идем пред вама у Галилеју, рекао је Господ. То јест: као Победилац ја ћу ићи пред вама у свет незнабожачки, а ви следујте мене. И куда вас год Дух упути на проповед, гледајте Мене пред собом - ја ћу ићи напред и отварати вам пут.
И изашавши побегоше од гроба; јер их ухвати дрхат и ужас, и ником ништа не рекоше, јер се бојаху. Да ли су биле на небу или на земљи? С ким су то говориле? Шта су то чуле? Такве ствари ни на сан људима не долазе; а то није сан него јава; од свега је најјасније то, да је то била јава. О, блажени дрхат и ужас, који спопада човека онда када му се отвори небо и када чује глас радости из бесмртне и славне домовине своје, праве домовине своје! Није мала ствар видети једнога од бесмртника, ангела Божијега; није мала ствар чути глас из бесмртних уста. Лице и хуку целе васионе, смртне и трулежне, лакше је поднети него ли лице и глас једнога бесмртника, који је створен пре створења васионе, а који блиста лепотом и младошћу лепше од пролећне зоре. Кад је пророк Данило, Божији човек, чуо глас ангела, он вели за себе: не оста снаге у мени, и лепота ми се помрачи, и не имах снаге - и изван себе падох ничице лицем на земљу (Дан. 10, 8-9). Како, дакле, да не обузме трепет и ужас ове слабомоћне жене? Како да не побегну од гроба? Како да отворе уста и проговоре? Где су речи за именовање онога виђења? Господе, како је неисказива чудесна слава Твоја! Ћутањем и сузама ми смртни је лакше изражавамо него језиком.
Ником ништа не рекоше, јер се бојаху. То јест: ником ништа не рекоше уз пут; никоме од непријатеља и крвника Христових, од којих је врвео цео Јерусалим: Но, наравно, рекли су апостолима. Јер нису ни смеле ни могле не рећи, кад им је то од бесмртника заповеђено. Како би се усудиле не испунити заповест Божију? Јасно је, дакле, да су жене рекле онима којима су требале рећи (в. Лк. 24, 10), као и да нису рекле ништа и никоме од оних, којима нису требале рећи и којих су се бојали.
Тако се, ето, завршила ова јутарња васкршња посета жена мироносица Гробу Христовоме. Бедни њихови мириси, којима су оне хтеле сачувати од трулења Онога, који чува Собом небо од трулења, и којима су хтели намирисати Онога, од кога небо мирише! О, благоухани Господе, једини мирисе људског бића и људске историје, како си Ти дивно наградио ове одане и верне душе, које Ти ни мртва у гробу нису заборављале! Од мироносица учинио си их благовесницама Твога васкрсења и Твоје славе! Оне нису помазале мирисима Твоје мртво тело, него си Ти помазао њихове живе душе јелејем радости. Кукавице за мртвим - постале су ластавице новог пролећа. Жалоснице са Твога Гроба постале су светитељке у Царству Твом небесном. Њиховим молитвама, Васкрсли Господе, спаси нас и помилуј! Да Те прослављамо са Оцем и Духом Светим - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност.
Амин!
Извор: СПЦ
