Свети Николај Србски
Напомена уредника уз текст: Поштовани читаоци, на дан великог руско-србског светитеља светог Јована Шангајског поново објављујемо диван текст светог владике Николаја о овом светилнику Православља, већ раније публикован на Саборнику. Текст је значајан не само због изузетне лепоте и непоновљивог стила србског златоустог владике, него и због тога што отклања сваку сумњу о србском пореклу светог Јована Шангајског. Наиме, пре неколико година као реакцију на текст у мојој књизи "Знаменити Срби у руској историји" добио сам писмо са текстом публикованим на сајту ПРАВОСЛАВИЕ.РУ, који говори о прецима Јована Максимовића, којим се, наводно, негира србско порекло Јована Максимовића, потоњег светог Јована Шангајског. Међутим, ништа се ту не негира. У тексту публикованом на сајту ПРАВОСЛАВИЕ.РУ пише дословно: "Род почиње од XVII века и води своје рачунање од Максима Васиљковского, који је арендовао земљу Кијево-Печерске Лавре". Владика Николај у тексту пише, цитирам: "Владика Јован је причао и мени и другима да су његови преци били Срби, који су побегли у Русију од турског и аустријског угњетавања".
Не помиње када, ми знамо да је било србских сеоба у Царску Русију и много пре XVII века. Међутим, категоричка тврдња светог владике Николаја да је сам свети владика Јован Шангајски њему и другима причао да су његови преци били Срби, апсолутно побија и најмању сумњу у србско порекло светог Јована Шангајског. Прво, овај текст владике Николаја штампан је за његовог живота у "Америчком Србобрану", што искључује могућност фалсификата. Друго, текст је преведен на руски језик и штампан у часопису "Владимирский Вестник" Руске Православне Цркве Заграничја (РПЦЗ) 1954. године. Дакле, за живота светог Јована Шангајског, епископа РПЦЗ чији је најауторитативнији епископ деценијама био управо он - штампан је на руском језику овај текст светог владике Николаја (свети Јован Шангајски упокојио се 1966. године, 12 година после штампања овог текста у гласнику РПЦЗ). Све горе речено наводи на једино могући закључак - после овог текста светог владике Николаја и његовог документованог објављивања у Владимирском Вестнику у САД 1954. године од стране РПЦЗ, било би више него наивно сумњати у србско порекло светог Јована Шангајског. Добротом Мира Роглића добио сам скенирани текст на руском језику из Владимирског Вестника што ми је и омогућило да га преведем на србски и понудим Вашој пажњи...
† † †
СВЕТИ ЧОВЕК - ПРИЈАТЕЉ СРБА
Има ли српски народ још пријатеља у свету? Има, но, више непознатих него познатих. Описаћу једног од непознатих – једног, но, трудољубивог и светог.
Монах са камилавком на глави ишао је 9. октобра 1951. године улицама Марсеља, ка пристаништу. Пажљиво је разгледао тротоар и као да је нешто тражио. Када је то нашао, зауставио се насред улице. Била је то спомен-плоча на тротоару која је обележавала место погибије краља Александра и француског министра Бартуа. Монах се прекрстио, навукао епитрахиљ, запалио свећу, поставио је на плочу и почео да служи парастос краљу Александру, на седамнаесту годишњицу од његове смрти. Улични саобраћај је заустављен, дотрчала је полиција, брзо се окупила маса знатижељних Француза и сазнавши о чему се ради, почела се побожно крстити и молити Богу за покој душе великог покојника. Завршивши парастос, свештеник је покропио плочу вином, учинио дубоки поклон и удаљио се без речи, лагано.
Зашто би он и говорио? – Велики догађаји постају највећи проповедници. Допутовао је из Париза само због тог посла и одмах се вратио назад. Ко је он? Уочи прошлог празника светог Николе тај исти свештеник је стигао из Париза у Омишну, близу Трста, како би посетио српске избеглице из Југославије. Међу њима (око 2 хиљаде људи) се налазе и Срби и Руси, чија тешка судбина представља велику бригу за све српске и руске организације у Америци. Многи Руси славе светог Николу као свој имендан, а Срби као своју Крсну славу. Међутим, није било свештеника, пошто је српски свештеник требало тог дана да служи у Трсту, у цркви светог Спиридона и народ је био веома огорчен. Међутим, изненада се појавио тај дивни пастир. Он је прво одслужио бденије, потом свечану Литургију, одслужио молебан свим Русима са именом Николај, свечано разрезао Србима славски колач, одржао проповед, с литијом обишао барокну цркву и тамо се задржао од осам сати јутра до два сата после ручка. Остао је са народом још три дана, тешећи, јачајући и благосиљајући свакога. Потом се вратио у Париз.
Ко је тај човек?
То је телом слаби, са светлим очима и осмехом на лицу – бивши улични продавац новина у Београду. После Првог светског рата он је свако јутро долазио до зграде Патријаршије и узвикивао: „Новине! Новине!“. Ми смо од њега куповали новине, но нико од нас није могао помислити да је још пре емиграције у Србију он стекао високо образовање у Русији: кадетски корпус у Полтави и правни факултет у Харкову. Продавао је новине и том слабашном зарадом издржавао себе и ближње. Завршио је Богословски факултет у Београду, примио монаштво и био професор Битољске богословије у мојој, Охридско-Битољској епархији. За Шангајског епископа у Кини постављен је 1934. године. Избегао је комунизам и са 5 хиљада душа доспео на острво Тубабао око Филипина, стигао је у Америку где је после две године произведен у чин епископа и послат у Европу. Тај човек је преосвећени Јован (Максимовић), данас православни архиепископ Париски и Бриселски. Његови преци били су племићи и дворјани. Његов прапрадеда истог имена, Јован Максимович, био је за време Цара Петра Великог архиепископ у Сибиру и у руском календару уписан је као светитељ.
Владика Јован је причао и мени и другима да су његови преци били Срби, који су побегли у Русију од турског и аустријског угњетавања. Та свест о свом српском пореклу од давнина, распалила је у његовом срцу неизмерну љубав према српском народу. У Шангају је празновао Светог Саву, Видовдан, светог Симеона Немању, светог Василија Острошког и све српске календарске светитеље и све српске националне празнике. Од њега су Кинези у Шангају први пут сазнали за српско име. Једну цркву у том граду он је посветио српској светитељки светој Петки. Са иконом светог Наума Охридског ишао је по болницама и читао молитве болесним Кинезима и многе исцељивао, о чему постоје сведочанства лекара. Још у Битољу постао је познат као велики постник и молитвеник. Сваки дан је служио Литургију. Никада није спавао лежећи у постељи. Никада нико га није видео гневног и није од њега чуо грубе речи и никада није истицао туђи грех, нити своје врлине.
Увек смирен, добродушан, спреман сваком да послужи, током две године живота у Њујорку добијао је до 40 долара месечно. Била је то целокупна његова зарада. Истина, људи су из уважавања према њему, доносили поклоне у виду јела и одеће, што је он одмах давао другима. Једне зиме служио сам са њим службу у руској цркви у Бронксу. Он ме је потом испратио до улице. Имао је на себи лагану расу од фине кинеске свиле.
- Добра ти је раса брате Јоване и добро ти стоји – рекао сам му између осталог.
Само што сам то изговорио, он је почео да скида расу да би ми је дао. Ја сам се изненадио и побегао. Та раса била је поклон од некога и успомена на Шангај. Такав је он – и само он. Не брине он ни о својој будућности и не обезбеђује је. Заслужена народна љубав – највернија је банка која са највећим процентом обезбеђује Божијег слугу и за живота, и после смрти. А тек Јованова легендарна самопожртвованост – истински света самопожртвованост! О сваком је он бринуо више него о себи и због тога су сви бринули о њему. Захваљујући тој, за наше време беспримерној доброти и самопожртвованости, њега свуда испраћају са сузама и сусрећу са радошћу. Како из Битоља у Шангај, тако из Шангаја у Америку, тако из Америке у Европу. Живи светац – тако говоре о њему народи од Балкана, до краја земље. Сада он борави у Паризу и ја препоручујем страдалним Србима у Паризу да посете владику Јована и приме од њега благослов. Они ће бити примљени као најрођенији међу блискима, и видеће једног од великих православних пастира ХХ века.
Често сам у животу био постиђен пред бољим од себе, но, морам признати да се ни пред ким нисам осећао тако постиђен као пред владиком Јованом, јер он у свакој врлини и сваком хришћанском савршенству мене превазилази као коњаник пешака. Не могу достићи његову духовну висину.
Међутим, са друге стране, радујем се и поносим што мој српски народ има искреног пријатеља и постојаног молитвеника у таквом Божијем човеку. Неплаћени пријатељ, који награђује, а није дужан да то чини, и без захвалности остаје веран, сам притиче у помоћ иако то нико не очекује, неприметан, а једнако служи.
Рус, српског порекла, слава наша и похвала, какви и јесу у свом духу многи Американци српског порекла.
«Зашто нема светих у наше време?» - питала ме девојчица из дечијег летњег кампа у манастиру Светог Саве у Либертвилу, посматрајући у цркви ликове старих светитеља. «Има кћери, има и њих» - одговорио сам ја. «И биће их до краја века. Има их и биће их, јер светитељи су – синови Христови, а Христос је Свемогућ. Само, они најсветији, уједно су и најређи, као злато у песку, и не истичу се, него се чак скривају, кћери моја. Песак се показује учвршћивањем, а злато сија».
Епископ Николај (Велимировић)
Амерички Србобран
