Свети Јован Шангајски
Напомена: Поштовани читаоци, Вашој пажњи нудимо изузетан текст светог Јована Шангајског о убиству Светих Царских Мученика. Текст је преузет из књиге "Свети Цар" која је изашла из штампе на стогодишњицу убиства светих царских мученика (2018), у издању издавачке куће "Бернар". Књигу је приредио, превео и написао предговор главни уредник "Саборника". На србској верзији сајта Православие.ру публикован је овај текст без било каквих података о пореклу текста на србском језику...
† † †
Постоје догађаји који потресу чак и бездушне стихије. Тада сам Господ твори суд над њима. Такво је било прво убиство, убиство Каиново. Такви су и многи други тешки злочини. Међу њих спада и страшно цареубиство у Јекатеринбургу. Због чега је био прогоњен, оклеветан и убијен Цар Николај II? Због тога што је он био Цар, Цар Милошћу Божијом. Он је био носилац и оваплоћење православног погледа на свет да је Цар слуга Божији, помазаник Божији, да Он мора дати одговор за поверени Му народ Божији, за сва његова дела и поступке, не само личне, него и као владара.
Тако је веровао православни руски народ, тако је учила Православна Црква, тако је схватао и осећао Цар Николај. Он је том свешћу био сав проникнут. Он је гледао на своје ношење царског венца као на служење Богу. Он је то памтио приликом свих својих важних одлука, приликом појаве свих одговорних питања. Ето због чега је он био толико чврст и непоколебљив у тим питањима у којима је он био уверен да се ради о вољи Божијој и чврсто је стајао иза тога што му се чинило неопходним ради добра царства које је предводио.
А када је увидео да је постављен у позицију када не може по савести да врши своје царско служење, тад је скинуо са себе Царски венац, попут светог кнеза Бориса, не желећи да буде узрок раздора и крвопролића у Русији. Самопожртвовање Цара које није донело корист Русији, већ напротив, дало је још већу могућност да се некажњено врше злочини, донело је незамисливу тугу и страдање. Но, он је у њима пројавио величину духа, која га је уподобила са праведним Јовом.
***
Праведни Многострадални Јов је био праобраз страдалог и васкрслог Христа… Његова књига се чита у Страсној седмици, зато што је праведни Јов био први праобраз Великог Страдалника за наше грехе, Спаситеља света. Слично Јову, који је из великог богатства претворен у сиромашка, Син Божији Је, остављајући Свој Небески Престо, осиромашио, поставши подобним нама Човеком, трпећи све нужде људске и немајући где главу приклонити. Христос је претрпео срамоћење и клевету од својих самплеменика и издајство Јуде. Но, као што се после страдања свети Јов увенчао поново славом и богатством, тако је и Син Божији васкрснуо из мртвих , успео се на Свој Небески Престо, који је хваљен од Анђела и обожаван од целог света. Какви су били праобрази Христови пре Његовог пришествија на земљу, тако и после Његовог пришествија Његови образи морају веровати у Њега. Сам Христос је рекао на Тајној вечери: Образ (пример) сам вам дао, да као што Ја чиних вама, и ви чините (Јова, 13; 15).. Зато нека је у вама иста мисао као у Исусу Христу (Филиљанима, 2; 5) – пише свети апостол Павле верујућим. Таквим живим подсећањем на страдања Христова јавио се у дане својих искушења Господар Николај II. Издали су га они којима је веровао. Био је остављен од скоро свих блиских, само мали број је пошао са њим на Голготу. Масе које су га још недавно са усхићењем сретале и поздрављале, сада га срамоте и поздрављају оне који су желели његово погубљење. Као пријатељи Јовови, који су му до недавно изгледали одани а онда га оптуживали за непочињене злочине. Распни га, распни – чуло се свуда, и они који су му остали верни, нису се усуђивали да подигну глас, плашећи се ради страха јудејскога.
***
…У један дан се распала слава и величина државе руске, бедема мира по целом свету. Потпис Господара Императора Николаја Александровича на акту о одречењу од престола – јесте историјска граница која дели велику и славну прошлост Русије од тамног и мученичког њеног садашњег положаја…
Шта се десило тога дана? .. Одступање народа од помазаника Божијег, одступање од власти покорне Богу, одступање од заклетве дате пред Богом на верност Господару, помазанику Божијем, и његово предавање на смрт.
Лишен је власти, а потом и слободе, тај који је све своје снаге дао у име Божије на служење Русији.
Десетине година тамне силе зла су водиле борбу против помазаника Божијег, против државне власти верне Богу. Те исте силе убиле су и Господара Императора Александра Николајевича, Цара-ослободиоца.
Тај злочин је отрезнио народ, пробудио сву земљу и тај морални елан је дао могућност Господару Императору Александру III Миротворцу да влада чврстом руком Русијом.
У самој Русији се водила борба против њене саме суштине и разрушивши престо, непријатељи њени су уништили чак и њено име.
Сада цео свет може видети колико је била међусобно повезана Царска власт, верна Богу, са Русијом. Кад је нестало Цара – нестало је и Русије.
Борбу против Цара и Русије водило је скривено безбожништво које је потом себе отворено пројавило.
Таква је суштина борбе против Цара и Русије, против основа њеног живота и историјског развитка.
Такав је смисао и циљ те борбе које можда нису сви били свесни, који су били њени таоци.
Против Цара и Русије била је призвана сва прљавштина и ништавило и греховност која је могла обитавати у људској души.
Све то се свим силама подизало на борбу против Царске Круне увенчане Крстом, јер Царско служење и јесте ношење Крста.
Против људског ношења крста увек се подижу клевете и лажи, творећи ђаволско дело, јер по речима Господа Исуса Христа: он је лажа и отац лажи, и када говори лаж, своје говори (Јован, 8; 44).
Све се подигло против најкроткијег, чистог и пуног љубави Цара, да би у страшни час борбе против њега – он остао сам. Претходно су се шириле прљаве клевете на Цара и његову породицу, како би народ охладио према њему.
Неверни савезници су узели учешће у завери. Најближи сарадници, када је Господару била нужна морална подршка, нису је пружили и прекршили су заклетву. Једни – узевши учешће у завери, други – по слабости саветујући одречење. Господар је остао сасвим сам, а около „издаја, подлост и кукавичлук“.
Од дана одречења све је почело муњевито да се руши. Другачије није ни могло бити. Био је свргнут онај који је обједињујући све, стајао на стражи Истине. Био је почињен грех и отворен је пут греху. Узалуд желе да одвоје Фебруар од Октобра: једно је било директна последица другога.
…Псков је био Гетсиманија за Господара, Јекатеринбург је постао његова Голгота.
Господар Николај Александрович је скончао као мученик, са непоколебљивом вером и стрпљењем, испивши чашу страдања до дна.
***
Убиство Императора Николаја II и његове породице посебно је како по кривици руског и других народа у њему, тако и по последицама тог убиства. Оно није одмах извршено, оно се постепено припремало.
Гнусна клевета је поколебала верност Цару и чак поверење у њега значајног дела руске јавности. У вези са тим, настали, вештачки изазвани метеж није наишао на неопходан отпор чак ни од стране власти, па ни од друштва. Малодушност, плашљивост, издаја су у свој пуноћи били пројављени с њихове стране. Многи су пожурили да траже поверење и милостињу од злочинаца који су дошли на власт. Народ је у почетку ћутао, а потом је брзо почео да се користи новим насталим околностима. Свако се старао о својој угодности, потирући Божанске заповести и људске законе. У заштиту Господара и престола није учињено ништа отворено. Ћутљиво је био прихваћен извештај о лишавању слободе Цара и његове породице. Само тајно су се узносиле молитве и уздаси тих малобројних који нису подлегли општем искушењу и који су схватали злочинство тих дејстава. Зато се Господар у потпуности нашао у рукама оних који су га затворили и нове власти која је знала да може да ради све што хоће.
Убиство је пало на савест и душу целога народа. Криви су сви у овој или оној мери: неко због директног метежа, неко због његове припреме, неко због издаје и кукавичлука, неко због оправдавања почињеног или искоришћавањем почињеног за личну корист. Убиство Цара-мученика је директна последица тога.
Крв Његова на нас и на чеда наша (Матеја, 27; 25). Не само на савременом покољењу, него и на новом, пошто ће оно бити васпитано на саосећању са злочином и расположењима која су довела до Цареубиства.
Само потпуни духовни раскид са њима, свест о њиховом злочинству и греховности и покајању за своје и својих предака грехове, могу ослободити Русију од греха који на њој лежи.
***
Света Црква сутра прославља светог Андреја, епископа Критског, творца Великог покајног канона, а ми смо се сабрали да би се помолили за упокојење душа Цара-мученика и других са њим убијених. У Русији су се чак свакодневно у храмовима сабирали људи на дан светог Андреја Критског, но не тога који се прославља сутра, него преподобног Андреја замученог због исповедања Христа и истине Христове. На тај дан преподобномученика Андреја људи у Русији су се окупљали да заблагодаре Господу за чудесно спасење Господара Александра III код Борака, 17. октобра 888. године. За време тог путовања догодио се страшни удес воза, сви вагони су били разбијени осим једног, у коме се налазио Цар са својом породицом.
Тако је на дан преподобног Андреја Критског замученог од стране непријатеља Христа и Његове Цркве, био
спасен Наследник, а касније и Господар Николај Александрович, и такође на дан светитеља Андреја Критског који је мирно окончао своје дане на земљи, Господар је био убијен од стране безбожника и издајника. На дан Андреја-мученика Русија је прослављала истог дана и пророка Осију, који је предсказао Васкрсење; у њихову част су се градили храмови, где је народ руски благодарио Богу за спасење Господара. А после 30 година, на дан светог Андреја који је учио о покајању, Господар је убијен пред очима читавог народа који није чак учинио ни један покушај да га спасе. То је још страшније и несхватљивије кад имамо у виду да је Господар Николај Александрович у себи оваплотио најбоље црте царева које је знао, волео и поштовао руски народ.
Цар-мученик је највише подсећао на Цара Алексеја Михаиловича Тишајшега, но, превазилазио га је својом непоколебљивом кротошћу. Русија је знала и за Александра II Ослободиоца, но, Цар Николај II је ослободио још више народа из братског словенског племена. Русија је знала и за Александра III Миротвора, а Господар Николај II се није ограничио само бригом о миру у своје дане, него је начинио крупан корак како би сви народи Европе и целога света живели мирољубиво и разрешавали своје неспоразуме мирним путем. Са тим циљем, по бескорисном и благородном личном старању његовом сазвана је Хашка конференција. Русија се усхићивала и са Александром I и назвала га Благсловеним, јер је он ослободио Европу од власти једног човека. Господар Николај II у вишеструко тежим околностима устао је против истог таквг покушаја другог човека да прошири своју власт на туђи му по крви и вери словенски народ и у његовој заштити је пројавио чврстину која није познавала компромисе. Русија је знала и за великог реформатора Петра I, но, уколико се присетимо свих реформи Николаја II, онда ћемо знати коме да дамо предност, при чему су реформе последњег спроведене много пажљивије, промишљеније и без сувишне грубости. Русија је знала и за Ивана III, Ивана Калиту као велике сакупљаче руских земаља, но, Господар Николај II је њихово дело довео до краја, када је 1915. године, мада на кратко време, вратио Русији све њене синове. Господар Сверуски – он је био први и једини Сверуски Цар. Његов унутрашњи духовни морални лик је био толико узвишено диван, да су чак и бољшевици који су желели да га осрамоте, могли да га критикују само за једно – за побожност.
Засигурно је познато да је он увек свој дан започињао и завршавао молитвом. На велике црквене празнике увек се причешћивао, при чему се мешао са народом приступајући великом Тајинству, као што је то било приликом откривања моштију преподобног Серафима. Он је био образац целомудрија и глава узорне православне породице који је васпитавао своју децу у спремности да служе руском народу и строго их је припремао за предстојећи труд и подвиг. Он је био дубоко пажљив према потребама својих поданика и желео је јасно и блиско да себи представи њихов рад и служење. Свима је познат случај када је сам прешао неколико врста под пуном војничком опремом, да би боље схватио услове војничке службе. Он је тада ишао сасвим сам и тиме јасно оповргавао клеветнике који говоре да се он плашио за свој живот. Ако је Петар I рекао: „А о Петру говорите да му живота није жао, само да живи Русија“, то Господар Николај Александрович уистину може рећи да је то испунио. Кажу да је био поверљив. Но, велики отац цркве свети Григорије Велики говорио је, што је чистије срце, то је поверљивије.
Чиме је Русија узвратила свом Господару који је волео чистим срцем више од свог живота?
Узвратила му је клеветом. Он је био високо моралан – почели су причати о његовој порочности. Он је волео Русију – почели су говорити о издаји. Чак и људи блиски Господару понављали су ту клевету, препричавали један другом гласине и разговоре. Под утицајем злог умисла једних и распуштености других, гласине су се шириле и почела је да хладни љубав према Цару. Потом су почели говорити о опасности за Русију и разматрати начине да се ослободе од те непостојеће опасности и у име наводног спасења Русије почели говорити да треба уклонити Господара. Прорачуната злоба чинила је своје дело: она је одвојила Русију од свога Цара и у страшном тренутку у Пскову он је остао сам. Блиских нема. Били су одани, но ни њих нису пустили. Страшна остављеност Цара… Но, он није оставио Русију, Русија је оставила њега, који ју је волео више од свог живота. Видећи то и у нади да ће његово самоумањење успокојити и смирити распламсале страсти народне, Господар се одрекао до престола. Но, страст се никада не смирује, достигавши жељено она се још више распламса. Настало је ликовање оних који су хтели свргавање Господара. Остали су ћутали. Уследило је хапшење Господара и даљи догађаји су били неизбежни. Ако оставите човека у кавезу са зверима, то ће га они пре или касније растрзати. Господар је био убијен и Русија је ћутала. Није се појавило ни негодовање, ни протест, када је почињен тај гнусни злочин, и то ћутање је велики грех руског народа почињен на дан светог Андреја Критског, творца Великог покајног канона који се чита у Великом посту…
Под сводом Јекатеринбургског подрума убијен је Господар Руса, људском поквареношћу лишен Царског венца, но није лишен Божијом Правдом свештеног Миропомазања. Сва цареубиства у Русији починила је хрпа људи, но не народ. Када је убијен Павле I народ није ни знао за то, а кад је сазнао, дуго година је на његов гроб приносио саосећање и молитве. Убиство Александра II је у Русији изазвало буру негодовања која је оздравила морално стање народа и то се показало на царствовању Александра III. Народ је остао чист од крви Цара ослободиоца. Овде је народ, цео народ, крив за проливену крв свога Цара. Једни су убили, други одобравали убиство и тим починили не мањи грех, трећи се нису противили… Издаја, превара, кршење заклетве на верност Цару Миахилу Фјодоровичу и његовим наследницима без означавања њихових имена, пасивност и окамењеност, несаосећање – ето из чега је руски народ сплео венац којим је увенчао свога Цара…
Велики је грех подићи руку на Помазаника Божијег… Код таквог греха ни најмања кривица неће остати ненаплаћена. У тузи ми говоримо: „Крв његова је на нама и на деци нашој“. Но памтимо да је тај злочин читавог народа почињен на дан светог Андреја Критског који нас зове на дубоко покајање. Памтимо да нема границе милости Божијој и нема таквог греха који се не може опрати покајањем. Но, наше покајање мора бити потпуно, без икаквог самооправдања, ограђивања, са осуђивањем себе и читавог злог дела од његовог самог почетка.
***
После смрти Саула који је пао на свој мач за време битке са Филистејцима, један Амалићан је потрчао да о томе извест Давида кога је тада Саул прогањао.
Претпостављајући да ће Давид бити вома радостан таквој вести, он је одлучио да себе прикаже као убицу Саулову, како би још више увећао очекивану награду.
Међутим, саслушавши измишљену причу Амалићанина о томе како је он убио рањеног Саула на његову молбу, тада Давид зграби хаљине на себи и раздрије их; тако и сви људи који бијаху с њим.
И рече Давид момку који му донесе глас: одакле си? А он рече: ја сам син једног дошљака Амалићанина.
Рече му Давид: како те није било страх подићи руку своју и убити Помазаника Господњег?
И дозва Давид једног између момака својих и рече: ходи, погуби га. А он удари те умрије.
И рече му Давид: крв твоја на твоју главу; јер твоја уста сведочише на тебе говорећи: ја сам убио Помазаника Божијег (2 Самуилова, 1; 1: 16).
Тао је био кажњен иноплеменик који се издавао за Сауловог убицу. Он се подвргава жестокој казни иако је Саул учинио много зла због чега је одступио од њега Господ и он је био гонитељ невиног Давида.
Из Давидових речи се види да је он сумњао у истинитост приче Амалићанина и није био уверен да је баш он убица Саулов, међутим, он га је предао смрти сматрајући да је достојан смрти чак и ако само назове себе цареубицом и похвали се тим својим поступком.
Колико је још теже и греховније убиство Православног Помазаника Божијег, колико већа кара треба да лежи на убицама Цара Николаја II и његове породице?
Као супротност Саулу који је одступио од Бога и због тога од њега остављен, Цар Николај II је био образац благочестивости и потпуне преданости вољи Божијој.
Осетивши не старозаветно помазивање јелејом на главу, него благодатни „печат дара Духа Светог“ у Тајинству Миропомазања, Император Николај II је био до краја живота веран свом високом звању и схватао је своју одговорност пред Богом.
Император Николај II је у сваком поступку полагао рачун пред својом савешћу, вечно је „ишао пред Господом Богом“. „Најблагочестивији“ је у дане свог земаљског благостања, не само по имену него и самим делом, он у дане својих искушења пројавио трпљење подобно трпљењу праведнога Јова.
Зар су на таквог Цара подигли руку злочинци и при том још када се он од поднетих искушења очистио, као злато у огњу, и био је невин страдалник у пуном смислу те речи.
Злочин против Цара Николаја II још је тим страшнији и греховнији што је са њим убијена и његова цела породица , ни за шта крива невина деца!
Такви злочини не остају некажњени. Они вапију ка Небу и низводе Божији гнев на земљу.
Ако се подвргне смрти иноплменик – наводни убица Саулов, за убиство незаштићеног Цара-страдалника и његове породице страда данас цео руски народ који је дозволио страшни злочин и који је ћутао када су Цара подвргли понижењу и лишавању слободе.
Дубока свест о греховности учињеног и покајање пред сећањем на Цара-мученика тражи од нас Правда Божија.
Сећање на невине кнежеве Бориса и Гљеба пробудила је савест руских људи у периоду „удељних смутњи“[1] и постиђивала је кнежеве који су почињали раздоре. Крв светог Великог кнеза Игора произвела је душевни преврат у душама Кијевљана и ујединила Кијев и Черњигов у поштовању убијеног светог кнеза.
Свети Андреј Богољубски је својом крвљу освештао самодржавну Русију која се утврдила већ знатно после његове мученичке смрти.
Сверуско поштовање светог Михаила Тверског исцелило је ране на телу Русије, које је нанела борба Москве и Твера.
Прослављење светог Царевића Димитрија пројаснило је свест руских људи, удахнуло у њих моралне силе и после тешких потреса, привело препороду Русије.
Цар-мученик Николај II са својом многострадалном породицом улази данас у лик тих страстотерпаца.
Велики злочин који је извршен према њему мора бити изглађен ватреним поштовањем његовим и прослављењем његових подвига.
Пред пониженим, оклеветаним и умученим мора се поклонити Русија, као што су се некада поклонили Кијевљани пред преподобним кнезом Игором кога су умучили, као Владимирци и Суздаљци – пред убијеним Великим кнезом Андрејем Богољубским!
Тада ће Цар-страстотерпац стећи одважност пред Богом и његова молитва ће спасити земљу руску од катастрофа које подноси.
Тада ће Цар-мученик и његови састрадалци постати нови небески заштитници Свете Русије.
Невино проливена крв ће оживети Русију и осениће је новом славом!
[1] „Время удельных смут и усобиц“ – представља период унутрашњих сукоба за власт између руских кнежева. Било их је већ међу синовима Владимировим, потом међу синовима и унуцима Јарослава Мудрог, све до Димитрија Донског који је успео да окупи око себе практично све руске кнежевине уочи Куликовске битке (примедба преводиоца)
Фото: РУНЕТ
Опрема текста: Саборник
