Свети Игњатије Брјанчанинов
1. СТОМАКОУГАЂАЊЕ
Преједање, пијанство, недржање и разрешење постова, једење у тајности, лакомство и уопште нарушавање уздржања. Неправилна и сувишна љубав према телу, његовом стомаку и задовољењу, у чему се састоји самољубље, због ког настаје нечување верности Богу, Цркви, врлини и људима.
2. БЛУД
Блудно распаљивање, блудна осећања и жеље тела, блудна осећања и жеље душе и срца (раздраживање), примање нечистих помисли, разговор са њима, наслађивање њима, прихватање њих, оклевање у њима. Блудна маштања и заноси. Оскврнуће истицањем. Неуздржање чула, нарочито пипања, у чему је дрскост која уништава све врлине. Псовање и читање сладострасних књига. Природни греси блуда: блуд и прељубочинство. Противприродни греси блуда: онанисање, хомосексуалност, содомија и њима слични.
3. СРЕБРОЉУБЉЕ
Љубав према новцу, уопште љубав према имовини, покретној и непокретној. Жеља за богаћењем. Размишљање о начинима богаћења. Маштање о богатству. Страх од старости, неизвесног сиромаштва, болести, прогонства. Тврдичлук. Користољубље. Неповерење према Богу, ненадање у Његов промисао. Страсна или болесна љубав према разним трулежним стварима, која душу лишава слободе. Бављење сујетним бригама. Љубав ка поклонима. Присвајање туђег. Лихварство. Бездушност према сиротој браћи и свима којима је помоћ потребна. Крађа. Разбојништво.
4. ГНЕВ
Показивање, примање гневних помисли; маштање о гневу и освети, помућивање срца јарошћу, помрачење ума њоме: недолична вика, свађа, грдња, жестоке и заједљиве речи, ударање. Туча, убиство. Злопамћење, мржња, непријатељство, освета, клеветање, осуђивање, смућивање и увреда ближњег.
5. ТУГА
Огорчење, меланхолија, одсецање наде у Бога, сумња у обећања Божија, неблагодарност Богу за све што се догађа, малодушје, нетрпељивост, непрекоревање себе, ожалошћење на ближњег, роптање, одрицање од крста, покушавање да се сиђе са њега.
6. УНИНИЈЕ
Лењост за свако добро дело, нарочито за молитву. Напуштање црквеног и келијног правила. Напуштање непрестане молитве и душекорисног читања. Непажња и журба при молитви. Небрига. Немање страха Божијег. Беспосличење. Сувишно успокојавање сном, лежањем и уживањем сваке врсте. Прелажење са места на место. Често излажење из келије, шетње и посете пријатељима. Празнословље. Шале. Богохуљење. Напуштање метанисања и других телесних подвига. Заборав својих грехова. Заборав Христових заповести. Нерад. Робовање. Губитак страха Божијег. Озлојеђеност. Неосетљивост. Очајање.
7. СУЈЕТА
Тражење људске славе. Надимање. Жеља и тражење земаљских почасти. Љубав ка лепој одећи, колима, послузи и келијним стварима. Обраћање пажње на лепоту свог лица, пријатност гласа, и друге особине тела. Наклоност ка пропадљивим наукама и знањима овога века, тражење успеха у њима, ради задобијања пролазне, земаљске славе. Стид при исповедању сопствених грехова. Скривање истих пред људима и духовним оцем. Лукавство. Оправдање речима. Противречење. Стицање свог разума. Лицемерје. Лаж. Ласкање. Човекоугађање. Завист. Понижавање ближњег. Променљивост карактера. Претварање. Несавесност. Ћуд и живот демонски.
8. ГОРДОСТ
Презирање ближњег. Претпостављање себе свима. Дрскост. Помрачење, грубост ума и срца. Њихова привезаност за земаљско. Хула. Неверје. Прелест. Лажно именовани разум. Непокорност Закону Божијем и Цркви. Слеђење своје земаљске воље. Читање јеретичких, развратних и сујетних књига. Неповиновање властима. Заједљиво подсмевање. Напуштање христоподобног смирења и ћутања. Губитак простоте. Губитак љубави према Богу и ближњем. Лажна философија. Јерес. Безбожност. Незнање. Смрт душе.
+++
Какве су невоље, какве ране, које чине једну велику рану, онемоћалост старог Адама, која је настала његовим падом. О тој великој рани говори пророк Исаија: Од пете до главе нема ништа здрава, него убој и модрице и ране гнојаве, ни исцијеђене ни завијене ни уљем заблажене (Ис 1,6). То значи, по тумачењу отаца, да рана,[1] грех - није појединачна, на некаквом једном делу, него на читавом Бићу: обузела је тело, обузела душу, окупирала све особине, све снаге човека. Ту велику рану Бог је назвао смрћу, када је, бранећи Адаму и Еви да кушају од дрвета познања добра и зла, рекао: У који дан окусиш с њега, умријећеш (Пост 2,17). Истог тренутка, када су окусили забрањени плод, праоци су искусили вечну смрт: у њиховим очима појавило се телесно осећање, они су видели да су наги. Кроз познање нагости тела, показала се обнаженост душе, која је изгубiла лепоту непорочности, на којој је почивао Дух Свети. У oчима делује телесни осећај, а у души стид, у ком су састављена сва греховна осећања: и гордост, и нечистота, и туга, и униније, очајање! Велика је рана душевна смрт; непоправљива је немоћ која је наступила после губитка божанског подобија! Велику рану апостол назива законом гријеха и тијелом смрти (в. Рим 7,23-24), зато што су се умртвљени ум и срце потпуно окренули ка земљи, да удворички служе трулежним жељама тела, помрачили су се, оптеретили, и сами су постали тело. То тело више није способно за општење са Богом! (Пост 6,3) То тело није способно да наследи вечно, небеско блаженство! (1 Кор 15,50) Велика рана се проширила на сав људски род, постала је несрећна својина сваког човека.
Посматрам своју велику рану, гледам на умртвљење своје, испуњавам се горком тугом! Двоумим се, шта треба да чиним? - Хоћу ли следити пример старог Адама који је, увидевши голотињу своју, пожурио да се сакрије од Бога? Хоћу ли почети, попут њега, да се оправдавам, додајући кривицу на кривицу греха? Бесмислено је скривати се од Свевидећег!
Бесмислено је оправдавати се пред Оним ко увек победи, када Му суде (в. Пс 50,6).
Обући ћу се, уместо у смоквино лишће, у сузе покајања; уместо оправдања принећу најискренију намеру. Обучен у покајање и сузе, стаћу пред Бога мога. Али где ћу наћи Бога мога? У рају? Ја сам истеран одатле, и херувим, који стоји на улазу, неће ме пустити! Самом тежином свог тела, ја сам причвршћен за земљу, моју тамницу!
Грешни потомче Адама, охрабри се! Засијала је светлост у тамници твојој: Бог је сишао у долину твога изгнанства, како би те узвео у твоју горњу отаџбину коју си изгубио. Ти си хтео да знаш добро и зло: Он ти оставља то знање. Ти си хтео да постанеш као Бог, и због тога си постао по души сличан ђаволу, а по телу сличан стоци и зверињу: Бог, сједињујући те са собом, учинио те је Богом по благодати. Он ти опрашта грехе. И то је мало! Он чупа корен зла из твоје душе, саму греховну заразу, отров који је ђаво убацио у душу, и даје ти лек за читав пут твог земаљског живота, ради исцељења од греха, како се ти ниједном не би заразио њиме, по твојој немоћи. Тај лек је исповедање грехова. Хоћеш ли да свучеш старог Адама, ти који си светим крштењем већ обучен у новог Адама, али си сопственим безакоњем успео да оживиш старину и смрт, угушиш живот, учиниш га полумртвим? Хоћеш ли ти, који си се поробио греху, привучен њему силом навика, вратити себи слободу и праведност? Погрузи се у смирење! Победи сујетни стид, који те учи да се лицемерно и лукаво претвараш да си праведан, и тиме у теби чува и снажи духовну смрт. Избаци грех, искреним исповедањем греха ступи у непријатељство са грехом. Тај лек треба да претходи свима осталима; без њега, лечење молитвом, сузама, постом и свим другим средствима биће недовољно, незадовољавајуће, слабо. Пођи гордељивче, свом духовном оцу - пред његовим ногама нађи милосрђе Оца небеског! Једино, једино искрена и учестала исповест може ослободити од греховних навика, учинити покајање плодоносним, исправљање трајним и истинским".
Ја сам ово написао у кратком тренутку умиљења, у ком се отварају очи ума ради самопознања, које тако ретко наилази, ради изобличавања себе, саветовања, опомене, поуке. А ти, који са вером и љубављу у Христу, прочиташ ове редове, и можда нађеш у њима нешто корисно за себе, принеси срдачни уздах срца и молитву за душу, која је много пострадала од греховних таласа, гледајући често пред собом потоп и погибију, налазећи предах у једином пристаништу: у исповедању својих грехопада.
НАПОМЕНЕ:
Ава Доротеј, Поука 1.
О ВРЛИНАМА КОЈЕ СТОЈЕ НАСУПРОТ ОСАМ ГЛАВНИХ ГРЕХОВНИХ СТРАСТИ
1. УЗДРЖАЊЕ
Уздржање од сувишне употребе хране и пића, нарочито од прекомерне употребе вина. Правилно држање постова, како је Црква установила. Обуздавање тела умереном и постојано уједначеном употребом хране, од чега почињу да слабе уопште све страсти, а нарочито самољубље, које се састоји у бесловесној љубави према телу, стомаку и његовом задовољењу.
2. ЦЕЛОМУДРЕНОСТ
Удаљавање од блудних дела сваке врсте. Удаљавање од сладострасних разговора и читања, од изговарања рђавих, сладострасних, двосмислених речи. Чување чула, нарочито вида и слуха, а још више додира. Скромност. Одбацивање блудних помисли и маштања. Ћутање. Безмолвије. Служење болеснима и осакаћенима. Сећање на смрт и ад. Почетак целомудрености - ум који се не колеба због блудних помисли и маштања; савршенство целомудрености - чистота, која гледа Бога.
3. НЕСТИЦАЊЕ
Задовољавање само неопходним. Мржња према раскоши и уживању. Милосрђе према сиротим. Љубав према јеванђелском сиромаштву. Надање на промисао Божији. Следовање Христовим заповестима. Спокојство и слобода духа. Безбрижност. Мекоћа срца.
Чување себе од прекомерног сна, разнежености, празнословља, шала и оштрих речи. Љубав према ноћним бдењима, поклонима и другим подвизима који души доносе бодрост. Ретко, колико је могуће, излажење из келије. Сећање на вечна добра, жеља за њима и очекивање истих.
4. KPOTOCT
Удаљавање од гневних помисли и смућивања срца јарошћу. Трпљење. Следовање Христу, који позива свог ученика на крст. Мир срца. Тишина ума. Хришћанска чврстина и одважност. Немање осећаја ожалошћености. Незлобивост.
5. БЛАЖЕНИ ПЛАЧ
Осећање пада, заједничког свим људима, и сопствене душевне ништавности. Туговање због њих. Плач ума. Болећива скрушеност срца. Лакоћа савести, благодатна утеха и радост, која долази од њих. Нада на милосрђе Божије. Благодарност Богу у тешкоћама, покорно подношење истих, због гледања на мноштво својих грехова. Спремност на трпљење. Очишћење ума. Ослобађање од страсти. Умртвљење за свет. Жеља за молитвом, усамљеношћу, послушањем, смирењем, исповедањем својих грехова.
6. ТРЕЗВЕНОСТ
Усрђе ка сваком добром делу. Испуњавање црквеног и келијног правила без лењости. Пажња при молитви. Брижљиво надзирање свих својих дела, речи и помисли. Крајња неповерљивост у себе. Непрестано пребивање у молитви и речи Божијој. Страх Божији. Постојано бдење над собом.
7. СМИРЕЊЕ
Страх Божији. Његово осећање при молитви. Бојазан - која се нарочито јавља приликом чисте молитве - која се нарочито снажно осећа присуство и величина Божија - да молитва не ишчезне и не преокрене се у ништа. Дубоко познање своје ништавности. Измењени погледи на ближње, при чему они, без икакве принуде, смиреноме изгледају као да га превазилазе у сваком погледу. Пројава простодушности у живој вери. Мржња ка људској похвали. Непрестано оптуживање и прекоревање себе. Исправност и чистота. Бестрашће. Равнодушност према свему. Умиљење. Познање тајне, скривене у крсту Христовом. Жеља за распињањем себе за свет и страсти, тежња ка том распећу. Одбацивање и заборав ласкавих обичаја и речи, по принуди скромних, али у намери или по навици претварања. Прихватање јеванђелске лудости. Одбацивање земаљске премудрости, као непотребне за небо. Презирање свега што је узвишено за људе, а мрско Богу (Лк 16,15). Остављање оправдања речима. Ћутање пред онима који нас вређају, како учи јеванђеље. Одбацивање свих сопствених умовања и примање јеванђелског разума. Одбацивање сваке помисли која одузима Христов разум. Смиреноумље или духовно расуђивање. Свесно послушање Цркви у свему.
8. ЉУБАВ
У време молитве прелазак страха Божијег у љубав Божију. Верност Господу, која се доказује постојаним одбацивањем сваке греховне помисли и осећања. Неизрециви, сладосни занос читавог човека љубављу ка Господу Исусу Христу и Светој Тројици којој приличи поклоњење. Гледање лика Божијег и Христовог у ближњима; из тога проистекло претпостављање свих ближњих себи, побожно поштовање истих у Господу. Љубав према ближњима, братска, чиста, једнака према свима, бестрасна, радосна, једнако ватрена и према пријатељима и према непријатељима. Усхићеност за молитву и љубав ума, срца и целог тела. Неизрециво наслађивање тела духовном радошћу. Духовни занос. Раслабљење телесних удова због духовне утехе.[1] Неделовање телесних осећања при молитви. Разрешење од немости језика срца. Прекидање молитве због духовне сладости. Ћутање ума. Просвећење ума и срца. Молитвена сила, која побеђује грех. Мир Христов. Одступање свих страсти. Упијање свих спознаја надмоћним Христовим умом. Богословље. Познање бестелесних бића. Слабост греховних помисли, које не могу да се прикажу у уму. Сладост и обилна утеха у невољама. Виђење људских уређења. Дубина смирења и најуниженијег мишљења о себи...
Крај је бескрајан!
НАПОМЕНЕ:
Свети Исак Сиријски. Поука 44.
Извор: Православна породица
Извор: ''Аскетски огледи'', Задужбина светог манастира Хиландара, Београд.
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/AsketskiOgledi/AsketskiOgledi.htm
