Протојереј Јован Пламенац
Западњачки глобалистички монструми више неће да чекају Вучића да испуни преузету обавезу: гурнули су му папир о de yure признању Косова за државу под нос да га потпише (de facto је то признање одрадио поодавно, имплементацијом Бриселског и потписивањем Вашингтонског споразума, те игнорисањем Резолуције 1244 Савјета безбједности Уједињених нација). Њима Вучићеви ауто путеви, приче о економском тигру, лидерству у региону, дроновима над Копаоником, повишене борбене готовости, барикаде на Сјеверу Косова, најновији хит злато и et cetera циркуси уопште нијесу забавни.
Није им довољно што је у Србији западњачка новопаганска глобалистичка идеологија имплементирана у медије, школство, социјалне установе, што је већ непромјенљива предсједница Владе јавна лезбијка, што су стране инвенстиције у Србији у ствари инвенстиције српским новцем из њихових кредита... Они хоће све. Хоће Косово, и са њим Србинов Косовски завјет. Хоће душу Србинову.
Они су Вучића учинили српским Лујем XIV. Учинили га државом. Он је и Влада, и Скупштина, и Устав, многима у Србији, али и ван ње, и тата и мама, све и свја. Неће они да се бакћу институцијама. Треба им персона којој ће дати надинституционалну моћ. Њена моћ је – њихова. Та персона мора имати „капацитет“ за судско процесуирање у случају да покуша да изигра испуњавање налога оних који су joj „удахнули“ моћ.
Устав Вучићу не допушта да својим потписом од државе Србије одсјече дио њене територије. Али Устав Србије није устава. Он је – решето. Кроз то решето провлаче његов потпис којим би требало српски народ да остане без свог духовног исходишта Косова и Метохије. Био тај чин експлицитан или не, биће правно обавезујући.
Вучић је одавно намамљен, и такав је, техником званом „демократски избори“, инсталиран на мјесто предсједника Србије. Ухватио се у коло са Ђаволом, прецијенивши сопствену лукавост. Сада се замка затегла. Цап-царап. И он се превија и цврчи као цријево на жару. Хвата се за партију, за Владу, за Скупштину..., али као да се у аутобусу умјесто за шипку држи за сопствени брк. И ногу би себи да одгризе, као оно лисица, да се ишчупа из ње али – не дају. Мораће своју кашу да покуса до краја. Још и да погребе ваган. Таква су правила у његових послодаваца. Мафијашки кодекс. (О томе је могао да му исприча Мило Ђукановић. Био је такође држава као и Вучић и у истој замци. И одрадио им што су тражили7: одвојио је Црну Гору од Србије, признао Косово за државу, увео Црну Гору у НАТО... Више им није потребан. Ако успије штогод од своје слободе да купи, и то је то.)
Нико не уцјењује Србију, нико јој не поставља ултиматуме да призна Косово за државу. Само су Вучићу издали налог да изврши своју обавезу према њима уз вјероватно посљедње упозорење да више немају стрпљења за његова врдања. Он и вриједни клесачи његове бисте то представљају нападом на Србију. Родољубље његових фанова је – вучићољубље.
У страшном гријеху велеиздаје Вучић није сам. Он је као глава комете која вуче огроман, дуги реп. У том репу уз главу су они који су за њега везани што легалним што нелегалним крупним бенефитима. Низ реп се протежу остали који се каче на његову моћ: они који чине његову власт, од њених полуга до шрафова; власници и уредници медија са којих се он не скида као што се не скида ни сва та булумента његових удворица; они који или побочно заташкавају његова непочинства или их прећуткују, а у прилици су да на њих укажу; па и они који јавно говоре о његовим непочинствима не именујући њега као починиоца..., све до јан-хусовске невине простоте која прилаже свој нарамак дрва на ломачу српског народа, каквих су крцате легије његових гласача.
Вучић је својеврстан лакмус папир духовног и моралног стања српског народа у ово вријеме. Он је усисао лакоме, слабокарактерне, бојажљиве..., одвојио је кукољ од жита. Прилијепили су му се поклоници бога Новца, славољубци, хедонисти..., сви који мигоље кроз земаљски живот избјегавајући личну жртву. Интелектуалци су посрнули, што подржавајући Вучића јавно или у институцијама у којима су упослени, што ћутањем на његово увлачење српског народа у пропаст. САНУ се дави у сопственој срамоти.
Много је разлога због којих људи подржавају Вучића: од политичких до осјећаја стида оних којима је он или његов режим нешто помогао у животу ако му не узврате.
Не траба нам пуно више прстију него нам их је Створитељ на рукама саздао да бисмо побројали српске интелектуалце који јавно показују на Вучића као онога који је spiritus movens не само губитка Косова и Метохије за Србију, него и културолошког, па и духовног урушавања српског народа, који се јавно одупиру вучићезацији Србије. Међу њима су људи које с поносом могу назвати мојим пријатељима: водећи српски интелектуалац професор Мило Ломпар; професор међународног јавног права не у ладовини Београда него на врелини Косовске Митровице Дејан Мировић; жена-чо'ек, генерални директор Центра за геостратешке студије, Драгана Трифковић; човјек чија је душа поезија, она оловна, као Србинов живот, Михаило Меденица; мој брат по путиру протојереј Саша Петровић, парох цркве Светог Николе у Омахи, у Небраски (САД)...
Српска православна црква још од Светог Саве била је притка уз коју се из каљуге ропства, али и посрнућа својих вођа, уздизао српски народ. Српски народ опстао је на ангеоским крилима своје Цркве. Вучић је продро и у Српску православну цркву убризгавајући у њу отров своје мисије.
Планине крупних српских ријечи су прекотрљане преко Косова и Метохије. Крупних, узвишених, али – јалових. Не дам из свога срца Косово, ори се по приредбама и кафанама. Али, не могу ја ријешити проблем Косова, то ће неко други.
Косово неће спасити нико други него ја, и ти, и ти..., као што нико други неће сачувати српски народ од пропасти. Ђед и прађед погинули су за себе. Наравно, и за мене, али не као испуњење мог родољубља.
Косово, себе, своју породицу и свој народ можемо спасити само личним непристајањем на пропаст, непристајањем из којег узраста лични отпор. До спасоносног отпора доћи ћемо једино кроз поправљање самог себе. Управо то – довођење себе у склад са јеванђељским вриједностима – је оно покајање на које ових дана призива и мој такође брат по путиру, пуно млађи од мене по годинама и исто толико старији по мудрости, професор протојереј-ставрофор Дарко Ђого.
Покајање није флоскула, како се према њему обично односимо. Покајење је – живот хришћанина. Не постоји опште, заједничко покајање; постоји само лично покајање. Збир личних покајања чини народно покајање.
Подсјетимо се, посебно ми у Цркви који тако и подучавамо, живот не завршавава његовом земаљском кончином. Заиста, сушто у својој души ћемо изаћи пред Господа? Чиме ћемо своју душу откупити из ропства гријеха? Новцем, славом међу људима, положајем у друштву као и у Цркви...? Једино, искључиво, и само – дјелатним покајањем.
И само одрицањем од Вучића и дјела његових, као на крштењу, можемо изаћи на пут спасења свога рода и отаџбине. Ма колико велика била жртва то одрицање...
Извор: ФБ страница оца Јована Пламенца
Фото. Лични архив
