Протојереј Јован Пламенац
Ми свештеници ријетко један другог нападнемо јавно. Као, рецимо, ово отац Велибор Џомић и ја. Али, у овом случају ми то братски. Барем са моје стране. Ми волимо да оговарамо једни друге, тамо гдје смо сабрани два или три. А знамо и да се шутирамо по цјеваницама испод стола.
Иначе у животу, прије него укажемо на нечије мане ваља сагледати своје. Управо због сопствених мана нијесам јавно указивао на богословље оца Пеђе за које би се могло рећи да је духовни еквивалент културној мисији Жељка Митровића, ни на бизнис који из њега извлачи.
Али, његова мисија садржи нешто што не смијем да прећутим.
Наташа Анђелковић, новинарка „BBC News на српском“ послала ми је њен текст „Религија и породица у Србији: Шта верске заједнице мисле о вантелесној оплодњи“, који је објавила 20. септембра. Како Српска православна црква није јавно исказала свој став о вантјелесној оплодњи, она је цитирала мене, из неког од текстова које сам објавио на ову тему, и Предрага Поповића, оца Пеђу, на друштвеним мрежама убједљиво најпопуларнијег српског свештеника, користећи неки од његових видео клипова.
Отац Пеђа каже:
„Гледајте на који год можете начин да дођете до вашег потомства, да је то благословено, борите се за вашу децу, јер се борите за живот (...) Оставите се приче да вантелесна оплодња није благословена и тако даље, ако мене питате СПЦ се није огласила да ли је благословена, али ја благословим свима како год знају и умеју да дођу до своје деце.“
Узимајући у обзир да отац Пеђа на свом каналу на Јутјубу има преко 260.000 пратилаца, можемо рећи да је оваквим својим ставом постао архизаговорник злочина убијања нерођених људи.
Контрацепција, вантјелесна оплодња и абортус су, у ствари, легализовани злочин, насилна смрт далеко бројнија од свих других смрти: од болести, у ратовима, саобраћајним удесима, земљотресима... и на било који начин који доживљавамо као несрећу и злочин. Благословити вјештачку оплодњу, под било којим условима, значи благословити директна или индиректна убиства. Тај свештенички благослов је плод његове незнавености, петљања у ствари о којима појма нема, и нема везе са Божијим благословом.
Отац Пеђа својим причицама глади уши незнавеном народу, неутврђеном у вјери, и додворава се црквеним и државним властима. И само Бог зна колико нерођених људи је убијено по овом његовом благослову.
Са друге стране моје ријечи, и оваквих као ја, нас који јавно говоримо о проблемима у Српској православној цркви и државама у којима живи лаос, народ под духовним старатељством СПЦ, немамају ни приближни домет и утицај као ријечи оца Пеђе. Па ни ријечи о злочину убијања нерођених људи којим липти Планета, па и сама Црква. Штовише, бива да наше ријечи буду и санкционисане, и у Цркви и у државним институцијама.
Да сам оћутао ово благосиљање оца Пеђе, постао бих саучесник у његовом непочинству. А ја нећу да „гутам јорган“ када будем умирао, како то рече рахметли муфтија Зукорлић Миломиру Марићу поводом ријалити програма на телевизији којој је уредник.
