Протојереј Дарко Ђого
Капела на Ловћену данас је највише потребна државоликој територији која носи назив некадашње српске краљевине. Наравно: њој би се обрадовали и Срби ма гдје да живе. Но Срби сви и свуда и овако носе Његоша са собом и у себи а његову капелу чувају као Завјет: ловћенски Завјет, еманацију, један зрак Видовданског Сунца. А Завјети су стварности у којима журбе нема. Парадоксално: нема ни коначних испуњења Завјета.
Када се једном историјски остваре завјети предака, лако се забораве и пренебрегну, као када смо ослободили Косово и Марков Прилеп 1912. и 1918.. Зато оно „онамо ‘намо“ стоји не само као поглед у историју већ у метафизику. Косово није само поље већ позив за смисао у жртви, мада јесте и поље и српска земља. Капела није само грађевина већ наше трајно успињање на више, Ловћену. Она је невелика – то је оно што је тако тачно осјетио Меша Селимовић у Његошевом духу. Њена монументалност је у смјештању Несмјестивог Бога – не у обоготворењу човјекове гордости, на корак од демонског пада. Капела се зида у нама. И чека.
Зато је Капела потребнија Montenegru, ако жели да бар помало заличи на Црну Гору. Од 2006. наовамо, та територија није могла да рачуна на први предуслов успјешности једног друштва: минимум консензуса или бар трпељивости. У вјечитој позицији да потире не само своју прошлост, већ садашњост и будућност, поражена власт артикулисала је Montenegro као име само за један порив: онај који је своју деструктивну силу нашао у рушењу Његошеве капеле. Замишљена као простор у коме ће сваки глас моћи да се чууе, само под условом да се саглашава са уништавајућом терцом коју је давала криминална власт. Montenegro је заправо производ постмодернистиче самоувјеренисти према којој ће „истина“ бити само оно што диктира Моћ. Моћ каже да је Његош желио маузолеј – иако црно на бијело пише да је желио цркву – има да вјерујеш оно што наводи Моћ. Уосталом: све је тако било у Montenegru: не вјеруј Његошу када каже да је Србин но вјеруј Моћи и њеном разисторијском тумачењу. Зато MNE и није могла да оствари минимум друштвеног консензуса: она је (била) сила наративно-идентитетске репресије вјечито подешена да отуђује Србе, тражећи од њих лојалност.
Капела је зато потребнија црногорском друштву него било коме другом. Она би отворила могућност да MNE бар по нечему буде и српско друштво. Не српско него и српско, за оне са слабим очима и когнитивним ограничењима. Штавише, она би у том кључу била својеврсна феноменолошка пречица за повратак Срба у друштвени и политички живот MNE – што је кључни услов опстанка Црне Горе. Штавише, можда би њеном изградњом MNE одвећ лако компензовала њеним грађанима српске националности за сва непочинства према српском језику, за признавање окупационе „независности“ АП Косово и Метохија, за насилни улазак у НАТО, за документовано покрадени референдум из 2006. Срби – жељни бар елементарног поштовања српске прошлости Црне Горе и бар равноправног грађанског статуса – све би то олако опростили Montenegru, угледавши капелу на Ловћену као знак да и ми имамо свој и заједнички простор на оном платоу сакралног значаја.
Проблем капеле на Ловћену, зато, никада није био (само) српски: оно што је Његош желио и на шта нас је завјетовао доћи ће истинитошћу Тајне Христовог васкрсења и Косовског ослобођења и уједињења. Ми ћемо се капели радовати, али она је у нама већ саграђена и чека свој тренутак. Завјетна мисао ће живјети и даље и сачекати своје остварење на некој тачки историје. Данас је, међутим, Montenegru потребнија капела, ако не жели да буде постмодерна пројекција поражене моћи (која неумитно иде на сметљиште историје) већ да постане простор минималног грађанског поштовања свих колективитета и идентитета – о коме се толико, иначе, у подгоричким медијима прича. Капела је прилика да се покаже истинитост основних постулата сваког здравог друштва: њиме би се Његошу остварило завјештање, признала историја, омогућио простор основног заједништва.
Свако ко то не увиђа, осуђен је да га прегази крај једног свијета који је неумитно иза нас.
Извор: ИН4С
Наслов и опрема текста: Саборник
