Нико не може да напредује у врлини ако није спреман да се суочи са искушењима. Најпре треба да зна да тешкоће, бриге, и уопште искушења, користе души.
Прво, дакле, што треба да учинимо, јесте да заволимо туге! Никада не тражи савета од некога ко није прошао искушења слична твојима, макар и да је мудар. Боље је да тражиш савет и од неписменог, али врлинског човека, него мудрог коме је божанско и врлинско страно. Онај који ће те саветовати шта да чиниш у животу, треба да је извршио све оно чему те поучава. Човек који је са пуно стрпљења прошао искушења и савладао их, он може много да ти помогне, јер не може свако да руководи лако друге у задобијању врлина и савлађивању искушења.
Треба да знаш да је карактеристично за врлину – душевни мир. Тим путем су ишли светитељи. Јер, уколико си постојан у искушењима и напредујеш у врлинама, толико се приближаваш Царству Небеском. Колико напредујеш и усавршаваш се у врлини, толико искушења бивају снажнија.
Туге које Бог допушта, дају нам се за духовни напредак. Бог се не свети за грехе наше. Напротив, воли нас још више и хоће да се исправимо. Искушења треба да примамо, иако нас жалосте. И не заборавимо да Бог допушта искушења према духовној снази коју има свако од нас.
Бог не даје духовне дарове човеку ако претходно не претрпи искушења и жалости по допуштењу. То је дело Божије мудрости коју не могу људи разумети. Када стрпљиво поднесеш жалости и тешкоће, тада ће те наградити Бог божанским даровима. Јер, после жалости и искушавања долази утеха. Који издрже искушења, ти и примају блага од Бога. Прво треба окусити горчину искушења, а затим уживати сладост божанске благодати.
Када наиђу искушења, треба да нас обузму двојака осећања, радости и страха.
Радости, јер смо удостојени да идемо путем којим је ишао Господ и његови светитељи. Страха, да можда од наше гордости не долазе искушења.
Не заборавимо да са добром увек иде жалост. Лењост и немар за спасење паралишу душу и не дозвољавају јој да се приближи Богу и да издржи искушења на прави начин, која допушта Бог за наше добро.
У искушењима, у оном часу велике душевне буре, чини нам се да су нас сви напустили и нема ни са које стране наде за спасење. Све нам изгледа црно и мрачно. Али, не губимо храброст и не очајавајмо! После невремена наступа тишина.
Добри Бог устројава тако лепо свакоме од нас, тако да неће дозволити да наиђу на нас искушења која превазилазе наше снаге. У искушењима су помешане утеха и невоља, светлост и тама, туга и срећа. Искушења су показатељи духовног напредовања човековог. У часу искушења имамо помоћника – живога Бога! Зашто дакле, да се плашимо?
Гордима, који својом бестидношћу вређају доброту Божију, долазе велика искушења. То допушта Бог да би их смирио. Онима који се надимају пред Богом, допушта Бог страшна искушења, као што је напад који подиже Сатана помоћу срамних помисли, гнева, рђавим понашањем и многих других зала. Почетак свих тих искушења јесте да неко себе сматра паметним и мудрим. Зато је потребно од почетка победити гордост да не би пустила корење у души јер је после тешко да се искорени.
У жалости и тешким приликама на које наилазимо потребно је трпљење. Други начин савлађивања не постоји. Трпљење одгони горчину невоља.
Потребно је противити се искушењима! Не треба да их сусрећемо нерадом и унинијем. Када отворимо врата душе своје, тада у њу улазе збрка, немир, богохулство, тужба на своју судбину, развраћене помисли и толика друга зла која шкоде души. Узрок свих тих зала јесте наша немарност.
Да би се излечили од ових болести, потребно је смирење. Без смирења, навалиће већа и жешћа искушења. То је истина! Настој да задобијеш смиреноумље и помиловаће те Бог. У зависности од смирења, шаље Бог и трпљење. А са трпљењем бива лакши терет мука и невоља. Тада ће Дух Свети да се усели у срце твоје. Бог, који је сав љубав не одгони одмах искушења знајући да то није корисно за душу, него даје трпљење којим долазе сва добра.
Кривци смо пред Богом када подлежемо искушењима, а не када нас нападају. Напад искушења биће свакако, јер ћемо тако да се испитамо. Ми не треба да их примамо да се не би тако прљала душа. Светитељи су трпећи искушења, веома узрасли у врлини. Искушење снажи човека и раздваја се у њему добро од зла.
Могао би неко запитати: зар не постоји други начин да нас Бог испита? Зашто Бог допушта да се пате његова деца? Тако је Бог одредио. Јер, ако човек не искуси ништа лоше, неће никада осетити сладост добра. Могуће је да поклекнемо као људи. Бог не гледа толико пад, колико на исправљање и борбу за задобијање врлине. Још у искушењима осећамо људску немоћ и увиђамо да без помоћи Божије не можемо чинити ништа. Ако би Господ дозволио да ђаво чини шта хоће, тада би наш положај био трагичан. Дозвољава му само толико да нас куша колико допусти Он који је вођа душе наше.
Они који су узнапредовали у врлини, чувани су Божијом силом и избацили су из својих душа пагубне страсти. Апостол Павле наводи да је Бог допустио на њега велико искушење да се не погорди, дат му је „жалац у тело, да се не преузноси“.
Искушењима се још задобија вера. Искушење користи свакоме човеку. Подвижници су на већим искушењима када увећавају своје духовно богатство. Они који спавају буде се искушењима, и они који су далеко од Бога, приближују Му се.
Човек који се не бори, не добија богатство Божије помоћи. Зато Бог прво испитује и мучи своје слуге, па пошто храбро претрпе искушења, даје им заслужену награду. Прославимо Бога који нам даје лекове, тако да нам после њих дође душевно здравље и утеха.
Нема човека да се не умара и не негодује у часу искушења. И сами светитељи којима се дивимо, имали су страшне унутрашње тешкоће, али нису борбу напуштали. Без лека искушења не може се нико излечити. Међутим, да би издржали искушења, не зависи само од нашег труда, него и од помоћи Божије.
Дакле, ако истрпимо храбро искушења Бог нас неће оставити, него ће нам послати Своју помоћ да би смо напредовали у врлини и сјединили се са Њим.
