Свети Јован Златоусти

...Сви су они били расејани због својих хула и изагнани одасвуд попут вукова, јер су у лику блажених људи - тадашњих предстојатеља Цркава - срели противнике и храбре борце против њих: били су то прави пастири! Али ја видим велику разлику између пастира тог времена и савремених пастира. Оно су били борци, а ови су бегунци; они су се усавршавали у књигама и учењима, а ови се баве одећом и украшавањем. Ови, попут најамника, остављају овце и беже, а они су полагали душу своју за овце, по узору на Доброг Пастира. О, блажени мужеви, чија су имена у књизи живота! Њих су плашили демони, претили су им јеретици, али „занемеће уста оних који говоре неистину“ (Пс. 62:11)...

Опширније...

Протојереј Дарко Ђого

На Волињу и у Закарпатју се и данас прича једна анегдота коју знају и наши Русини. Наиме, приликом наметања уније притисцима и престижом, штапом и шаргарепом, мачем и новцима, често би поклекнуо свештеник и прихватио унију. Међутим, ништа од тога није било ако не би унију прихватила и попадија. „Прихватио поп. Није прихватила попадија. Шта је било са селом? Остало православно“.

Попадија има разних, наравно. Можда и најдубљи и најпотреснији њен приказ јесте матушка Алевтина у Сегењевом роману „Поп“ (код нас је позната његова екранизација). Уз сву Сремчеву – опет помало свељудску, помало баш српску – сатиричност према Цркви и Сида и Перса, баш као и Ћира и Спира, остају носиоци једног у суштини поштеног, радосног, кућевног, чредног, топлог свијета у коме и оно тамно у човјеку више изазива подсмијех него осуду. Истински трагичар Ћире и Спире јесте учитељ Пера и сам свијет који нестаје заједно са старим свештеницима и попадијама.

Опширније...