Реч пастира
Свети Варсонуфије Оптински
Напомена уредника: Поштовани читаоци, у ово време поста на појединим социјалним мрежама с времена на време развије се полемика да ли се треба причешћивати често или ретко, да ли треба постити пре Причешћа итд. Не би се упуштао у суђења, свакако да је најбоље радити по својој савести и савету духовника, међутим, некада "ревнитељи не по разуму" због типика, па чак и канона, увек осуђују Причешће које није пратио вишедневни пост заборављајући на неизмерно милосрђе Божије, док са друге стране присталице "моде" честог причешћивања заборављају на упозорење апостола Павла који упозорава Коринћане да су многи међу њима слаби и болесни и многи умиру јер недостојни приступају Причешћу. Вашој пажњи нудимо текст светог Варсонуфија Оптинског који сам пре десетак година превео са руског и поново га објављујемо као прилог овој дискусији. Свети Варсонуфије Оптински (1845-1913), један од седморице Оптинских светитеља чије су мошти нетрулежне, у само неколико реченица генијално појашњава зашто су се у првим вековима хришћанства често причешћивали и зашто то данас не чине. Још једно значајно сведочанство у овом тексту светог Варсонуфија - светитељ сведочи да је у његовом скиту важио Светогорски типик по коме се монаси причешћују само пет пута годишње, по благослову може и чешће. То показује да је Типикон који је Свети Сава Србски пренео из Свете Земље, из Типикона лавре светог Саве Освећеног, и утврдио га у нашој светој Цркви, био мање више важећи и на Светој Гори и у Русији и да пракса вековног ретког причешћивања код Срба нема никакве везе са турским ропством...
† † †
У првим данима хришћанства, поштоваоци Господа Исуса Христа причешћивали су се свакодневно и водили су равноангеоски живот, били су спремни да у сваком тренутку изађу пред лице Господње. Често се догађало да су се ујутро хришћани причешћивали а у вечерњим сатима су могли бити ухапшени и одведни у Колосеум. Наравно, налазећи се у опасности, хришћани су будно мотрили на свој унутрашњи свет и свој живот су проводили у чистоти и светости.
Но, први векови су прошли и престали су прогони од стране неверних, минула је свакодневна опасност. Тада су се, уместо свакодневних причешћивања, почели причешћивати једном недељно, затим једном месечно и чак то скратили до једног причешћа годишње.
У нашем скиту, на снази је типик са Свете Горе, који су саставили свети старци и који је предан на свакидашње просвећивање и у нашем манастиру се такође придржавамо тог типика. Сви иноци се причешћују пет пута годишње, но из неких разлога, по благослову, може и чешће. Навикли смо се на то, да чешће причешћивање скреће на себе свеопшту пажњу.
Протојереј Дарко Ђого
1. Не присуствујемо ничему изненађујућем у Украјини већ логичном и очекиваном исходу вишевјековног процеса уништавања духовног и идентитетског јединства Мале (= старе, централне), Бијеле и Велике Руси(је). Од Средњег вијека до данас дјелују силе које су на томе непрекидно радиле и получиле извјесне резултате. Међутим, нама не могу бити проблем ни слање круне „краља Русије“ из Рима Данилу Галицијском у XIII в, ни дјеловање Пољско-литванске државе, ни Аустро-Угарске. Наш проблем јесу процеси поунутрашњења, чињеница да ни након катастрофалног учника КП СССР (б) и њене југословенске експозитуре у руском и српском друштву не постоји пресудна критичка свијест о погубности прављења „унутрашњих“, „републичких“ а заправо „државних“ граница унутар СССР-а и СФРЈ којима су се „обуздавали“ „великоруски“ и „великосрпски“ „шовинизам“. Дакле: не можемо кривити јасне и недвосмислене противнике за њихово дјеловање, него се питати зашто и данас немамо друштвени консензус о проблематичном поунутрашњењу граница између једног народа које је нацртала рука људи који и данас имају насљеднике у политичком животу руских и српских земаља? Ако Украјина скида споменике Лењину (који је ту Украјину створио тј. коначно уобличио), само зато што је ти споменици подсјећају на совјетску прошлост, шта још треба да се догоди да Россия увиди заблудност свог ХХ вијека која започиње 1917?
Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски
Свети Стефан Дечански беше син краља Милутина и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима.
Непријатељи Православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског Полуострва од стране Кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном силом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и након три године врати се у отаџбину.
