Реч пастира
Протојереј Јован Пламенац
Напомена: Поштовани читаоци, Вашој пажњи нудимо текст оца Јована Пламенца који је наменски написан да се прочита на, сад по њеном завршетку већ можемо рећи величанственој Великогоспојинској литији, који смо добили од аутора вече пре одлуке о "одлагању" Европрајда од стране власти Републике Србије. После говора владике Никанора на величанственој Литији, одлучено је да се ништа друго не чита, па ни овај текст оца Јована Пламенца. Због тога га публикујемо накнадно, радосни што у нашој светој Цркви још има свештеника спремних на непоколебљиво исповедање вере...
† † †
Љубљени нарoде Божији, данас вас је у величанствену Великогоспојинску београдску литију – и све нас који смо, не могавши да ћутимо, у духу са вама – сабрало зло којем гледамо у очи. Исконско содомско зло које чизмом западњачке глобалистичке идеологије бјесомучно лупа на врата душе српског народа. Та врата су већ добрано одшкринута мешетарењем специјализованих невладиних организација, препуштањем медијске и политичке сцене глобалистима, допуштањем западњачким центрима моћи да злоупотребом начела људских права и демократије уопште пресудно утичу на формирање овдашње власти и на њену политику. А Црква, стамени бранич душе српског народа кроз сву његову мученичку историју, још од његовог крштења, данас ништа значајно не чини да постави уставу тој бујици зла која из ње потискује Бога.
Jереј Јован Бабић
Замолише ме неки од организатора литије на Велику Госпојину у нашем престолном српском граду, које познајем годинама, децу Цркве наше, да као београдски свештеник, домаћи свештеник, упутим неке речи народу. Сусретали смо се на поклоничким путовањима, сабирали у радости литургијског приношења ''сами себе, једних друге и сав живот свој'' Телу Христовом. Рекоше ми, оче, не морате се потписивати ако не желите, ако је тако лакше. Баш последње речи ми прострелише душу.
О, народе мој! Готово деценију и по долазите на литургијска и друга богослужбена сабрања нашег београдског бисера од храма, и мом свештеничком бићу чините такву силу радости кад отворим двери и видим храм пун деце Божије. Какав је то подстицај за пастира! То ме је будило, то ме је изоштравало, то ми је давало замах да за, Богом дане дарове, немам други пут, него да их надограђујем и усавршавам.
Протојереј Дарко Ђого
Хомосексуализам одавно није кривично дјело. За сваког свештеника је он – парохијски изазов, невоља коју људи носе, тежина на исповјести. Неко се са њим бори. Неко одустане, али не одустане од Цркве. Неко и не бори више никако. Али то је између људи, хришћана. Овај текст није о томе.
Ово је о идеологији хомосексуализма. О једнох сексуалној пракси која је превраћена у пројекат цивилизације на умору. Оне која је демографски немоћна, опсједнута конфекцијском сексуалношћу, непрестаном смјеном партнера, искустава, експеримената. Цивилизације која је на самрти, макар била политика моћна. Та цивилизација је умрла, али њене атомске бомбе, „Заре“, „Холивуди“ и „Дуа Липе“ нису. Као и сваки „Титаник“, и она има потребу да потопи са собом онолико душа колико се укрцају на њен брод.
