Реч пастира
Свештеник Миладин Митровић
Протјеривање братства и покушаји заузимања Кијевско-Печерске лавре кулминација су деценијског системског гоњења канонске Украјинске Православне Цркве од стране неонацистичког режима у Кијеву
†††
Православни хришћани цијелога свијета данас, са великом стрепњом преживљавају трагичну судбину Кијево-Печерскога манастира, једног од највећих духовних центара не само рускога народа него и цијелог Православља у опште.
Од почетка 2014. године територија цијеле Украјине постала је мјесто отвореног гоњења и истребљења руског становништва и свега оног што је на било који начин повезано са руским историјским и културним наслеђем. Истовремено са забраном рускога језика, руске културе, бандеровска власт у Кијеву објавила је рат и канонској православној Цркви и њеном вјерујућем народу. Масовне пљачке и насилно заузимање храмова и манастира, претреси и хапшења свештеника, прогони и убиства постале су свакодневница за милионе канонских православних хришћана у Украјини. Методе радикално настројених група украјинских националиста ни у чему се не разликују од бездушних и нељудских метода са којима су хитлерови нацисти истребљивали милионе невиних људи током Другог Свјетскога Рата.
Протојереј Дарко Ђого
У времену у коме је све подложно преиспитивању сама идеја „скривене историје“, „црквене завјере“ и „оклеветаног позитивца“ дјелује привлачно човјеку који у здробљеној стварности гледа остатке „великих наратива“. Ипак, ријетко ко би очекивао да би једно такво гледиште могло да буде широко прихваћено у богословском образовању у Српској православној цркви. А читава покољења наших теолога одрасла су у убјеђењу да – иако Јуда јесте Јуда, издајник Христов – његови мотиви нису били они које јеванђеља наводе већ сасвим други. Они су изложени у често навођеном и с временом нормативизованом чланку Пантелије Калаидзидиса „Искушење Јудино“.
Калаидзидисов идеолошки урадак ослања се на раније истраживања једног од значајнијих истраживача Новог Завјета у ХХ вијеку – њемачко-француског лутеранског теолога Оскара Кулмана (најпознатијег по врло утицајној и фасцинантној књизи „Христос и вријеме“ из 1946). Иако изван сваке сумње велико име новозавјетних студија, и Кулман је имао своје промашаје и слабе аргументације.
Aрхиепископ Теофан Полтавски
Јер Бог тако заволе свет да је дао свог Сина Јединродног, да сваки, који верује у Њега не погине, већ да има живот вечни... Јн. 3:16
У општем смислу речи, сав живот Христа Спаситеља, који је нас ради и нашег спасења сишао не земљу и постао човек, био је крст и то веома тежак крст за Њега, иако је био спасоносан за нас. Ко ће измерити васионски и животни крст, који је понео Началник нашег спасења? Ко ће измерити његову тежину? Ко ће узбројати мноштво разнообразних крстова, из којих се он састоји као море из капљи?
Није само од Јерусалима до Голготе ношен овај крст уз помоћ Симона Киринејског. Он је ношен и од Гетсиманије до Јерусалима, и од Гетсиманије до самог Витлејема. Сав живот Началника нашег спасења био је један крст, којега се нико није дотицао, осим да га отежа. Он сам је истоптао, како говори Пророк, точило јарости Божије, и међу свим народима није било мужа са њим (Ис.63:3). Дуго је Исус носио Свој крст, као не осећајући његову тежину, док на крају, тежина овог крста не обори и Њега у самом предворју Голготе, у Гетсиманском врту.
