Реч пастира
Протојереј Јован Пламенац
Тек када нерођеног човјека доживимо као и рођеног, и сами ћемо постати људи...
† † †
У гинеколошко-акушерским клиникама имамо ситуације да се у исто вријеме љекари у једној просторији боре за живот превремено рођеног човјека, или у природном термину рођеног уз компликације, а у другој, под истим кровом, да у материци његове мајке убијају другог човјека, који још није рођен.
Догађа се, додуше ријетко, као што се догађа и приликом стријељања, да човјек преживи абортивни захват, да абортус буде неуспјешан. Тај љекар који је покушао да убије човјека у жениној материци али није успио, као и сво медицинско особље које му је у томе помагало, када се тај човјек роди свесрдно ће се потрудити да он остане у животу. Исто тако бива, углавном, и са мајком: она је потписала захтјев да њено дијете буде убијено у њеној материци, али када то не успије и оно се роди вољеће га и старати се о њему. Исто тако бива да жена која је користила тзв. контрацептивно средство (које не спрјечава зачеће него спрјечава да се зачети човјек усади у материцу) када види да то није успјело и да је, ипак, остала трудна, одлучи да роди то дијете о којем ће послије да се мајчински стара и воли га.
Што се то промијенило у организму и личности човјека чином рођења? Да ли је човјек прије рођења једно биће, а послије рођења друго? Или је он човјек само након рођења? Што се чином рођења код човјека промијенило осим амбијента његовог бивствовања?
Протојереј Дарко Ђого – разговарао Трифко Ћоровић
Напомена уредништва Саборника: Поштовани читаоци, Вашој пажњи усрдно препоручујемо интервју који је за "Српско коло" са оцем Дарком Ђогом урадио Трифко Ћоровић, уредник братског портала Слободна Херцеговина. Данас када по појединим питањима друштвеног и црквеног живота Србадије одзвања заглушујућа тишина нашег свештеноначалија, сваки одважан гест који је на трагу онога што је нашу Свету Цркву красило вековима, представља истински мелем на рану верујућег народа...
† † †
За протојереја-ставрофора Дарка Ристовог Ђога може се слободно рећи да је водећи интелектуалац Републике Српске. Поред неспорног звања и образовања овај савремени српски богослов, редовни професор на Православном богословском факултету у Фочи, не либи се да, за разлику од остатка академске заједнице која углавном мудро ћути, увијек јасно и гласно проговори на актуелне теме без страха да би се својим ставом могао замјерити политичкој елити са обје стране Дрине.
Носити крст, слободарски дух и језик њему је суђено. Бескомпромисни ставови су дубоко уграђени у породичну генетику. Уосталом, шта друго очекивати од сина Риста Ђога, човјека који је не само стварао Републику Српску, већ и њене кључне информативне институције. Званично се Ристо никада није нашао на списку стваралаца Републике Српске, нити су његови потомци имали статус дјеце палог борца, али чувајући темељне националне вриједности породица Ђого представља симбол слободе и пркоса, која је тако карактеристична за сарајевске Србе — највеће жртве одбрамбено-отаџбинског рата и најистрајније чуваре темеља најмлађе српске државе.
Уосталом, Дарко Ђого је најприје као студент, а касније и као професор и декан радећи на Богословији у Фочи наставио континуитет сарајевске богословије која је основана прије 140 година.
У разговору за Српско коло проф. др Дарко Ђого говори о свим мањкавостима образовног система, немарном односу према култури сјећања, равнодушности према националној баштини, демографској обнови српских крајева, погубном утицају глобализма, реформи и реформистима православне цркве, народним ауторитетима и српским сеобама и диобама.
Протојереј Јован Пламенац
Поштовани читаоци, настављамо са објављивањем изузетне студије оца Јована Пламенца "О праву на живот зачетог а нерођеног човјека"...
Право на абортус је у колизији са човјековим правом на животПраво човјека на живот назначено је у више међународних докумената:
У Универзалној декларацији о људским правима, коју је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила 10. децембра 1948. године, у члану 3. каже се да „Свако има право на живот, слободу и безбједност личности“; у Европској конвенцији о заштити људских права и основних слобода, у члану 2, да „Нико не може бити намјерно лишен живота, сем приликом извршења пресуде суда којом је осуђен за злочин за који је ова казна предвиђена законом“; у Међународном пакту о грађанским и политичким правима, у члану 6, да „Свако људско биће има право на живот“…
У Уставу Републике Србије, у члану 24, каже се „Људски живот је неприкосновен“, а у Уставу Црне Горе, у члану 17 „Сви су пред законом једнаки, без обзира на било какву посебност или лично својство“.
Право на живот је основно људско право. Сва његова остала права проистичу из тог. А и што би му било које друго право без права на живот? То је право свих људских раса, свих нација, припадника свих вјероисповијести. У многим државама свијета, па и Србији, Црној Гори, Републици Српској…, које прате ток цивилизације као тренд који их уводи у друштво напредних, бива ускраћено једино човјеку који још није рођен. У овим државама основно људско право на живот подређено је нижем тзв. женском праву, из којег проистиче још ниже право на абортус.
