Пише: о. Дарко Ристов Ђого
„Томо, овај пут ћу да родим. Немам више времена.“
Тако некако отприлике гласи та реченица. Она се губи у густом емотивном ткиву филма: до тада смо већ неколико пута промијенили и временске оквире, и приче, и перспективе – већ неколико пута нас је завртио емотивни рингишпил за који непрекидно мислимо да се дешава између Томе, Силване, доктора и Љиљане, а у ствари се актуелизују и копају наскровитији ћошкови наших душа. У њима се траже неостварени снови и небивали животи, јад над самим собом који није постао и никада неће бити.
Ђорђе Баровић – интервју са епископом Силуаном
Новоизабрани патријарх српски Порфирије упутио је очинске благослове и поздраве свој верној деци Аустралије и Новог Зеланда, истакавши посебно да као народ Светога Саве треба да светлимо својим животом и делима у друштву у коме се налазимо, да истрајавамо на путу Христовом, да у Њему нађемо свој ослонац, снагу и утеху. Обилазећи места одакле је већина Срба у мојој епархији, тешко је било гледати запустеле и порушене куће, села и градове који су некада врвели од живота пре страшног погрома нашег народа са њихових вековних огњишта.
Ово у ексклузивном интервјуу за “Вести” истиче епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Силуан (Мракић).
Владика Силуан се после вишемесечне посете отаџбини недавно вратио у Аустралију, а за наше читаоце открива детаље тог пута, али и које све нове активности чекају једну од најхомогенијих српских заједница.
Пише: о. Дарко Ристов Ђого
Иако нам засигруно не дјелују као експерти за црквено право, Мило Ђукановић, Петар Порошенко и Владимир Зеленски се њиме баве – тражећи да и на том плану нађу одговарајуће утемељење за сопствене владавине, које су поиствјетили са „државама“ којима управљају. Заједнички политички резон Порошенкла, Зеленског и Ђуаковића био би сљедећи: црногорски или украјински идентитети су самоникле историјске тековине вјековног карактера која су, након деценија или вијекова руске тј српске „окупације“ стекле тј „обновиле“ државниост, па би, сходно њиховој – ангажованој, сасавим анахроној и неправилној – интерпретацији начела о поклапању регионалних граница византијских покрајина (епархија) и црквених организационих јединица (епископија), сецесијом стечене „државе“ требало да добију одговарајуће „аутокефалне“ помјесне Православне Цркве.
Неутемељеност овакве интерпретације је двострана: нити су новоуспостављени идентитети и остварене сецесије плодови вјековних процеса и аутохтоне различитости Кијева од Москве и Цетиња од Београда, нити је могуће и оправдано примјењивати начело настало у теократској ромејској Империји на демократске и секуларне нововјековне провизориуме од „државе“.