Протојереј Дарко Ђого

На Волињу и у Закарпатју се и данас прича једна анегдота коју знају и наши Русини. Наиме, приликом наметања уније притисцима и престижом, штапом и шаргарепом, мачем и новцима, често би поклекнуо свештеник и прихватио унију. Међутим, ништа од тога није било ако не би унију прихватила и попадија. „Прихватио поп. Није прихватила попадија. Шта је било са селом? Остало православно“.

Попадија има разних, наравно. Можда и најдубљи и најпотреснији њен приказ јесте матушка Алевтина у Сегењевом роману „Поп“ (код нас је позната његова екранизација). Уз сву Сремчеву – опет помало свељудску, помало баш српску – сатиричност према Цркви и Сида и Перса, баш као и Ћира и Спира, остају носиоци једног у суштини поштеног, радосног, кућевног, чредног, топлог свијета у коме и оно тамно у човјеку више изазива подсмијех него осуду. Истински трагичар Ћире и Спире јесте учитељ Пера и сам свијет који нестаје заједно са старим свештеницима и попадијама.

Опширније...

Свети Варсонуфије Оптински

Напомена уредника: Поштовани читаоци, у ово време поста на појединим социјалним мрежама с времена на време развије се полемика да ли се треба причешћивати често или ретко, да ли треба постити пре Причешћа итд. Не би се упуштао у суђења, свакако да је најбоље радити по својој савести и савету духовника, међутим, некада "ревнитељи не по разуму" због типика, па чак и канона, увек осуђују Причешће које није пратио вишедневни пост заборављајући на неизмерно милосрђе Божије, док са друге стране присталице "моде" честог причешћивања заборављају на упозорење апостола Павла који упозорава Коринћане да су многи међу њима слаби и болесни и многи умиру јер недостојни приступају Причешћу. Вашој пажњи нудимо текст светог Варсонуфија Оптинског који сам пре десетак година превео са руског и поново га објављујемо као прилог овој дискусији. Свети Варсонуфије Оптински (1845-1913), један од седморице Оптинских светитеља чије су мошти нетрулежне, у само неколико реченица генијално појашњава зашто су се у првим вековима хришћанства често причешћивали и зашто то данас не чине. Још једно значајно сведочанство у овом тексту светог Варсонуфија - светитељ сведочи да је у његовом скиту важио Светогорски типик по коме се монаси причешћују само пет пута годишње, по благослову може и чешће. То показује да је Типикон који је Свети Сава Србски пренео из Свете Земље, из Типикона лавре светог Саве Освећеног, и утврдио га у нашој светој Цркви, био мање више важећи и на Светој Гори и у Русији и да пракса вековног ретког причешћивања код Срба нема никакве везе са турским ропством...

       †       †       †

У првим данима хришћанства, поштоваоци Господа Исуса Христа причешћивали су се свакодневно и водили су равноангеоски живот, били су спремни да у сваком тренутку изађу пред лице Господње. Често се догађало да су се ујутро хришћани причешћивали а у вечерњим сатима су могли бити ухапшени и одведни у Колосеум. Наравно, налазећи се у опасности, хришћани су будно мотрили на свој унутрашњи свет и свој живот су проводили у чистоти и светости.

Но, први векови су прошли и престали су прогони од стране неверних, минула је свакодневна опасност. Тада су се, уместо свакодневних причешћивања, почели причешћивати једном недељно, затим једном месечно и чак то скратили до једног причешћа годишње.

У нашем скиту, на снази је типик са Свете Горе, који су саставили свети старци и који је предан на свакидашње просвећивање и у нашем манастиру се такође придржавамо тог типика. Сви иноци се причешћују пет пута годишње, но из неких разлога, по благослову, може и чешће. Навикли смо се на то, да чешће причешћивање скреће на себе свеопшту пажњу.

Опширније...