Реч пастира
Свети Николај Србски
Напомена: Данас када православна Србадија прославља светог Апостола и Јеванђелисту Луку и светог Петра Цетињског, либерали смердјаковског духа намећу нам некакав сатански празник посвећен вештицама. Читајте о тој пошасти из пера светог србског златоустог владике и чувајте децу од сатанске пропаганде. Свим свечарима честитамо Крсно име, ко славу слави, томе и помаже...
† † †
Као Православни Хришћани дужни смо да пажљиво испитујемо сваки облик нашег бављења световним стварима, укључујући разне забаве, празновања, обичаје и да добро размотримо да ли је наше учествовање у тим световним стварима и ванцрквеним активностима у сагласју са нашом светом Православном вером или није.
У протеклих месец дана све нас у спољњем свету подсећа да се ближи празник Хеловин: деца у школама увелико цртају бундеве, вештице и слепе мишеве, родитељи размишљају како да набаве или сашију идеални костим у којем ће њихова деца ићи по кућама и тражити слаткише „плашећи“ комшије, из излога нам се кезе и цере ликови вампира, вукодлака и разних демона, који понекад изгледају „симпатично“ – шаљиво, а понекад узнемирујуће. Многи ће од нас пристати да поведу своју децу увече 31. октобра, кад зађе сунце, иако нам је тај обичај потпуно стран и у најмању руку чудан.
Свети Николај Србски
Може човек и мање учен бити, а више јуначан, а отуда опет више срећан и користан. Ја имам доказ за то. Срби од пре сто година нису били тако учени као данашњи, но ипак нису сe жалили на зло, но борили су се против зла. Данашњи Срби имају више учености, па се ипак само жале на зло. Јунаштво недостаје данашњим Србима. Наши људи су велико ватриште без ватре. Бољи је и један угарак, који гори, но хрпа дрва у снегу, која је хладна као снег. Шта помажу незапаљена дрва озеблом? Јунаштво је огањ, који пали наше срце и греје нашу душу. Јунаштво је цар зла свакојега.
О. Серафим Роуз
Након што је јуна 1961. године магистрирао оријенталне језике, девет година након уласка у академски свет, Јуџин Роуз (касније отац Серафим) доноси за многе изненађујућу одлуку – напушта универзитет. Није желео да ради на докторату нити да тражи запослење на универзитету, које би, својим знањем и квалитетима, сигурно задобио. Оваква вест била је непријатно изненађење за околину која није разумела Јуџинове тежње, а пре свега за породицу, којој је у облику писма, уместо личним путем, саопштио разлоге одласка са универзитета...
Након тога, Јуџин је радио слабо плаћене послове по ресторанима и кухињама, да би отплатио стан, а паралелно је радио на књизи коју је почео да пише непосредно по спознавању Православља. Успео је и у намери да отвори књижару у Сан Франциску са православном литературом коју је наручивао из Русије, да покрене часопис “Православна реч“ у којем је радио на превођењу житија руских светитеља и новомученика на енглески језик, да би на крају откупио имање у Платини и основао монашку заједницу.
