gusle 01Данашњи дан се од древних времена сматрао "Царским даном". У то име, пажњи читалаца нудимо текст који је уредник сајта написао за часопис "Гусле" поводом 100-годишњице пада руског монархизма, са надом у Бога очекујући обнову Православног монархизма...

Стотину година од пада руског монархизма, то јест, насилног одречења Цара Николаја II од власти…

За разлику од православног Истока, Запад је много раније постао скоро потпуно дехристијанизовано друштво. Први страшан удар на хришћански идентитет западног човека био је “развод брака Рима са Небесима”, то јест, отпадије Рима од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве 1054. године. Реформација је био следећи велики корак у дехристијанизацији Европе, а вође Француске буржоаске револуције већ нису скривале своју мржњу према Христу. Фебруарска револуција у Русији од пре стотину година, требало је по замисли њених финансијера са Запада, да доведе до потпуне дехристијанизације Русије, уништења њене идеологије зарад живота по западном обрасцу…

Руска идеологија утемељена је на Православној вери. Од Крштења Русије до масонске Фебруарске револуције, живот руског човека у свим његовим делањима, на тој вери је и био заснован. Због те преданости Православној вери, те тежње руског народа ка светости, Господ га је наградио дивним покровитељством и заступништвом, све до улоге „Трећег Рима“, чувара Истине Христове до Његовог другог доласка. Из Библије знамо за заповест Господњу – „Не дирајте у Помазанике Моје и пророцима мојим не чините зла“ (Прва књига Дневника, 16; 22), па због тога Фебруарска револуција представља директно кршење Заповести Господњих. Царска власт води порекло од Бога, из Старог Завета знамо да су цареви били и Божији помазаници. Из Новозаветне историје знамо да је први хришћански Цар, наш Нишлија Константин Велики, пред одлучујућу битку са Максенцијем видео на сунцу огромни Крст на коме је писало – ОВИМ ПОБЕЂУЈ! И тиме су побеђивали сви Цареви Источног Ромејског царства док је Христос био Алфа и Омега у том царству. А кад су се пред опасношћу од Турака уместо Христу обратили архијеретику из Рима и потписали срамну Флорентинску унију, Господ је улогу чувара Његове Православне вере дао достојнијима – братском руском православном народу.

Овде треба рећи да Фебруарска револуција није стигла баш изнебуха, њој је претходио период дехристијанизације руског друштва, посебно руске интелигенције. Дакле, већ средином ХIХ века, злодух западне дехристијанизације озбиљно је захватио и руску интелигенцију, али тај злодух још увек није имао јако упориште у народу. Та интелигенција се није обазирала на вапаје и пророчка упозорења великих руских књижевника и мислилаца (да поменемо само Гогоља и Достојевског) да ће доћи до истинске катастрофе у Русији у случају дехристијанизације руског друштва. Та интелигенција је више веровала Белинском, једном плитком новинарчићу материјалистичког духа, него истинском генију и духовној громади какав је био Гогољ, па је отров Белинског ширила међу руском универзитетском омладином. Већ тада је генијалном духу Гогоља и Достојевског било јасно да ће „Мртве душе“ (које су мртве јер живе без Христа) и „Зли дуси“ (који су зли јер живе без Христа) са страница њихових књига засести у фотеље власти, преузимајући полуге управљања државом у своје руке. И управо то се десило у Фебруару 2017. године!

Долазак и могућност нове смутње у Русији осећали су и сами руски цареви. Речи из наслова овог текста изговорио је на самртном одру Цар Александар III свом сину, наследнику престола, Николају II Романову. Тај својеврсни благослов на предају власти, вреди цитирати:

„Теби предстоји да са мојих плећа преузмеш тежак терет државне власти и да га носиш до гроба као што сам га и ја носио, како су га носили наши преци. Предајем ти царство од Бога ми дато... Мене је интересовало само добро мог народа и величина Русије. Трудио сам се да дам свој и унутрашњи и спољашњи мир, како би држава могла слободно и спокојно да се развија, нормално јача, богати се и напредује. Самодржавље је створило историјску индивидуалност Русије. Ако пропадне самодржавље, не дао Бог, са њим ће пропасти и Русија. Пад исконске руске власти ће отворити бесконачну еру руских смутњи и крвавих размирица. Заветујем те да волиш све што служи добру, части и достојанству Русије… Ти сносиш одговорност за судбину твојих поданика пред престолом Свевишњега. Буди чврст и храбар. Држи се независне позиције у спољној политици. Избегавај ратове. У унутрашњој политици поштуј пре свега покровитељство Цркве. Она је не једном спасила Русију у годинама невоља. Јачај породицу, јер је она основа сваке државе“.

Била је то 1894. година, година почетка владавине Цара Николаја II. Већ следеће, 1895. године, у Русији се појављују „Протоколи сионских мудраца“. Није згорег цитирати делић из тог својеврсног манифеста за рушење православног самодржавља:

„Наша парола је  - сила и лицемерје. Насиље мора постати принцип, лукавство и лицемерје – правило… Да би што пре постигли циљ, ми морамо да глумимо како смо присталице и ревнитељи у социјалним питањима… Посебно оним питањима која имају задатак побољшање стања сиромашних; но, у стварности, наше стремљење треба да тежи ка овладавању и управљању кретања јавног мњења. Са штампом у рукама ми можемо окренути неправедно у праведно, нечасно у часно. Делујући тако, ми можемо, када пожелимо, да покренемо масе. Ми ћемо их употребити у својству оружја за рушење престола (Русија) и за револуције и свака од тих катастрофа ће гигантским кораком гурати нашу ствар и приближити нас циљу – владавини над целом земљом. Нама је неопходно да подријемо веру, да из људског ума извучемо принцип Божанства и Духа и да све то заменимо математичким рачуницама, материјалним потребама и интересима. Побринућемо се да дискредитујемо свештенике. Утицај свештеника на народ ће из године у годину опадати – посвуда ће се проглашавати слободе: из тога следи, само неколико година нас дели од потпуног рушења вере хришћанске, наше најопасније противнице…“.

Као што видимо, пре сто година у Русији је вођена борба два начела, једног дубоко витешког начела које служи Христу, које служи „добру, части и достојанству Русије“ по речима цара Александра III, и друго начело које служи антихристу, дубоко неправедно и нечасно. У тренутку док су носиоци првог начела у Руској Империји, као активни учесници Првог светског рата стајали пред победом над германским дивизијама које су кренуле на њу, носиоци другог начела, пета колона руске историје, финансирана са Запада, организовала је „Фебруарску револуцију“. Дакле, антихришћанска завера западног фактора (банкарско-масонска олигархија која је била у паничном страху од водеће улоге православне Русије после победе у рату) и домаће пете колоне у Русији (тупави депутати и сујетни и кратковиди генерали либералног духа који су погазили заклетву дату Цару), довели су до Фебруарске револуције.

У време те смутње, на дан принудног одречења Цара Николаја II од власти, Промисао је православним верницима у Русији послала утеху у виду јављања Државне иконе Мајке Божије (икона је јављена у Вазнесењској цркви села Коломенскоје 2/15. марта 1917. године). На тој икони је Пресвета Богородица приказана као Царица на руском трону, са царским скиптром у руци. Био је то знак да је Мајка Божија измолила од Свог Сина да са пропашћу самодржавља не пропадне и Русија, чега се прибојавао Цар Александар III. Безбожна власт је прогласила безбожну државу, али је јављање Државне иконе Мајке Божије показало да безбожна власт неће решити судбину Русије, него да ће она бити решена на Небесима. Као што је стајала покрај Крста када су јој разапињали Сина, Мајка Божија није одступила ни од „Руског крста“ у страшном по Русију ХХ веку.

Данас, у ери евидентног руског дизања са колена, Запад је хтео да организује још једну смутњу у Русији, у другим земљама већ испробану тзв. „обојену револуцију“. Но, Пресвета Богородица је још једном показала своје заступништво за Русију. Њен појас је пре пар година на аеродрому у Петрограду дочекао Председник Русије Владимир Путин, тај појас је у облику Крста обишао руску земљу и поклонили су му се милиони верујућих Руса. После тога, сви покушаји организовања „руског Мајдана“ на Блатном тргу, распршили су се попут мехурића пене.

Симболично је да су последњих година мироточиле поједине иконе Цара-мученика, а почетком марта текуће године, уочи стогодишњице насилног одречења, на Криму је замироточила и биста цара Николаја. Господ за све даје рокове, надамо се у Бога да је после стотину година „лутања“ дошло време да се Русија „врати себи“ и да, у складу са пророштвом, поново постане православна монархија са Божијим помазаником на челу. Само тако се може стати на пут полуделом планетарном злу. Нека тако буде! Амин!

Други чланци...

Породични сабор

baner nedelja porodice

Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com