Реч пастира
Епископ Николај (Велимировић)
Напомена: Поштовани читаоци, настављмо са публикацијом сјајних текстова србског златоустог владике Николаја, који нису ушли у Сабрана дела. Ови текстови су за живота владике Николаја штампани у Богословским Зборницима РПЦЗ, Свето-Тихоновске духовне семинарије у којој је свети владика био предавач до смрти. Љубазношћу Мира Роглића, уредник "Саборника србско-руског" је добио шест текстова, превео их са руског језика и публиковао на нашем сајту. Претходне текстове можете прочитати ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ и ОВДЕ.
♦ ♦ ♦
„Православна Црква није ништа друго него гомила празних церемонија и чистог сујеверја“. Такво је било мишљење неправославних исповедања и појединих лица у САД, када сам пре четрдесет година први пут посетио ту земљу. Мишљење протестантских група био је одјек уништавајуће и деструктивне пресуде коју је изрекао професор Берлинског Универзитета Адолф Гарнак: „Die ortodoxe Kirche ist eine versteinerte Kirche“.[1] У то време Гарнак се сматрао светилником немачког богословља и његово мишљење је прихватано попут папских обавештења.
Међутим, времена су се променила. Такође се изменило и горе наведено мишљење. Православна Црква је на Западу, генерално, окружена свеопштим уважавањем, посебно у Америци. Многобројне протестантске групе различитих нијанси теже ка кооперацији са нама у различитим областима. Светски Савез Цркава жели у својству чланова да има све православне Цркве (неке од њих су чланице тог Савеза од самог почетка). Англиканска Епископална Црква тежи ка све јачем и све блискијем савезу са нама. У.М.С.А. (Young Men Christian Association) покушава да увуче у своју светску организацију целокупну православну омладину. Њена филијала у Паризу издаје многобројне књиге православних мислилаца и богослова. У Француској и Немачкој је приметна знатна и искрена тежња ка обраћењу у православну веру. И у наше време ми не можемо чути ни од једне црквене групације никакве презриве или неуважавајуће речи у односу на нашу Цркву. Напротив, никада наша Црква није била свуда тако поштована као сада – и то упркос тужним појавама у области унутрашњег спорења административног и правног карактера.
Епископ Николај (Велимировић)
Напомена уредника-преводиоца: Поштовани читаоци, Саборник наставља са публиковањем изузетних богословских текстова светог владике Николаја. претходне текстове можете погледти ОВДЕ И ОВДЕ. То су текстови штампани у Богословским зборницима РПЦЗ на руском језику. Као и више указани текстови које сам превео са руског језика, ни овај текст није ушао у "Сабрана дела" светог владике Николаја. Већ помињаном Миру Роглићу, верујућем Србину из Канаде који ми је послао те Богословске зборнике, можемо заблагодарити што се ови бисерни текстови србског златоустог владике публикују и на србском језику...
♦ ♦ ♦
Нама приговарају - због чега Православна Црква сматра толико важним полагање руку приликом рукоположења свештеника? То питање често постављају секташи. Према њиховом мишљењу, то је непотребан детаљ. Они то питање постављају подсмешљиво, не очекујући озбиљан одговор, не желећи да добију одговарајуће објашњење.
Ми овај текст не пишемо због тих самољубивих и самоуверених секташа, него ради православних људи, у жељи да им објаснимо значај полагања руку приликом посвећења у епископе, јереје и ђаконе Христове Цркве.
Свештеничко рукополагање или посвећење - представља Свету Тајну, Тајинство – једну од седам Тајни које је наша Црква наследила од времена раног хришћанства. Наша Црква од времена апостолских никада није имала сумњу по питању значаја и неопходности полагања руку - које у суштини представља својеврсну тајну додира.
У природи, органској и неорганској, ми видимо безбројну количину додира, које за собом повлаче разноврсне промене или преображаје… Додир се састоји из разноврсних осећања осетљивог, мирисног или видљивог поретка. Додиром се, генерално, може назвати сједињавање лица или предмета у времену и простору. У друштвеном животу људи поздрављају једни друге додиром руку – руковањем (то није обичај на Далеком истоку), или љубљењем руку, чела или образа (не уста у балканским земљама и Русији). Уопштавајући, можемо рећи да се цео свет састоји од додира…
Међутим, нас овде интересује само свештени додир два света – видљивог и невидљивог.
Протојереј Андреј Ткачов
За шта ратује Америка? – За пун резервоар горива и за долар као светску резервну валуту.
За шта ратује Европа? – За то да Џон има право да легне у Мајклов кревет и да се назива његовом женом. И још за право рибице из акваријума да не буде испечена.
За шта ратује радикални ислам? – За победу шеријатске државе на целој земаљској кугли.
А Русија? Да ли она ратује или не? Ако ратује, за шта? Ратује, будите сигурни. Али без касетних бомби и хемијског оружја. Она ратује за породицу, брак и верност. Нису то некакви пуни резервоари, акваријумске рибице, па чак ни шеријетске држава. То је нешто боље.
