Реч пастира
Епископ Николај (Велимировић)
Напомена уредника-преводиоца: Поштовани читаоци, настављамо са публиковањем ексклузивних материјала - ради се о текстовима светог владике Николаја који нису ушли у "Сабрана дела". Благодарећи доброти Мира Роглића, већ помињаног у оваквим приликама када се објављују текстови србског златоустог владике који нису ушли у Сабрана дела, Вашој пажњи нудимо текст о православном поимању појма узрочности. Овај изузетно важан и изузетно значајан богословски текст србског светитеља, уредник Саборника превео је из часописа "Богословский Сборник", број 2 за 1954. годину, који су приређивали предавачи у Свето-Тихоновској духовној семинарији Руске Православне Цркве Заграничне, Саунт Каанан, Пенсилванија. У поменутој семинарији предавао је и наш светитељ...
♦ ♦ ♦
Православно учење о узрочности
Једна од основних одредби којом се наша православна вера разликује од свих филозофских система, као и од неких секташких учења, јесте појам узрочности.
Она учења која се налазе изван Цркве, спремна су да нашу веру оквалификују као мистицизам, а нашу Цркву - као Цркву мистика. Неправославни богослови нам то замерају, а атеисти нам се чак и подсмевају. Пошто ми никада себе не називамо мистицима, то се и наши учени богослови не баве тим проблемом и на тај начин нити одбацују, нити потврђују то звање које нам се пришива. Због тога, ми ћутећи ослушкујемо збуњено, очекујући од неправославних научника тачну дефиницију појма „мистицизам“.
Како они дефинишу наш мистицизам? Неправославни богослови га дефинишу у својству неке врсте источног квитеизма, или, једноставно, пасивног погружавања у созерцање „божанственог“. Савремени атеисти Совјетске Русије, Југославије и других земаља, сваку религију називају мистицизмом, подразумевајући под тим појмом – сујеверје. Ми ослушкујемо обе стране и - одричемо као лажне, обе дефиниције нашег православног мистицизма.
Свети Николај Охридски и Жички
Напомена уредника уз текст: Поштовани читаоци, већ смо на Саборнику објављивали текстове светог владике Николаја који нису изашли у Сабраним делима. Поново је честита старина (више о њему прочитајте ОВДЕ), Србин из Канаде Миро Роглић, послао овај бисерни текст нашег светитеља о светом Јовану Шангајском и наш портал ексклузивно објављује превод тог текста из руског часописа, штампан 1954. године у САД. Текст је значајан не само због изузетне лепоте и непоновљивог стила србског златоустог владике, него и због тога што отклања сваку сумњу о србском пореклу светог Јована Шангајског. Наиме, пре неколико година као реакцију на текст у мојој књизи "Знаменити Срби у руској историји" добио сам писмо са текстом публикованим на сајту ПРАВОСЛАВИЕ.РУ, који говори о прецима Јована Максимовића, којим се, наводно, негира србско порекло Јована Максимовића, потоњег светог Јована Шангајског. Међутим, ништа се ту не негира. У тексту публикованом на сајту ПРАВОСЛАВИЕ.РУ пише дословно: "Род почиње од XVII века и води своје рачунање од Максима Васиљковского, који је арендовао земљу Кијево-Печерске Лавре". Владика Николај у тексту пише, цитирам: "Владика Јован је причао и мени и другима да су његови преци били Срби, који су побегли у Русију од турског и аустријског угњетавања".
Не помиње када, ми знамо да је било србских сеоба у Царску Русију и много пре XVII века. Међутим, категоричка тврдња светог владике Николаја да је сам свети владика Јован Шангајски њему и другима причао да су његови преци били Срби, апсолутно побија и најмању сумњу у србско порекло светог Јована Шангајског. Прво, овај текст владике Николаја штампан је за његовог живота у "Америчком Србобрану", што искључује могућност фалсификата. Друго, текст је преведен на руски језик и штампан у часопису "Владимирский Вестник" Руске Православне Цркве Заграничја (РПЦЗ) 1954. године. Дакле, за живота светог Јована Шангајског, епископа РПЦЗ чији је најауторитативнији епископ деценијама био управо он - штампан је на руском језику овај текст светог владике Николаја (свети Јован Шангајски упокојио се 1966. године, 12 година после штампања овог текста у гласнику РПЦЗ). Све горе речено наводи на једино могући закључак - после овог текста светог владике Николаја и његовог документованог објављивања у Владимирском Вестнику у САД 1954. године од стране РПЦЗ, било би више него наивно сумњати у србско порекло светог Јована Шангајског. Добротом Мира Роглића добио сам скенирани текст на руском језику из Владимирског Вестника што ми је и омогућило да га преведем на србски и понудим Вашој пажњи...
Јеромонах Симеон (Станчетић)
Напомена: Поштовани читаоци, са братског сајта "Светиње Браничева" преносимо одговор игумана манастира Рукумија оца Симеона на медијске нападе (анти)србске либералне штампе, који је дао сарадницима портала "Борба за веру"...
♦ ♦ ♦
„Борба за веру“: Помаже Бог, оче Симеоне и благословите!
Отац Симеон: Бог вам погао, Бог да благослови.
„Борба за веру“: Најпре желимо да Вам се захвалимо што сте одвојили своје драгоцено време и изашли у сусрет нашој молби за овај разговор.
Отац Симеон: Хвала и вама. Добродошли.
„Борба за веру“: Антицрквени лист „Данас“, из пера новинара потписаног иницијалима М.В., 30. јуна објавио је вест под сензационалистичким насловом „Манастир Рукумија могуће легло короне“ (текст у прилогу). Ову вест су касније пренели још неки антицрквени медији и Интернет портали. Да ли сте упознати са тим?
Отац Симеон: Да, достављена ми је та вест и ја сам је прочитао. Желим да кажем да је манастир Рукумија отворен за све добронамерне новинаре, и увек постоји могућност за разговор. Новинар је на крају свог текста написао да се нико није јављао на манастирски телефон, али треба знати да братство манастира има своја послушања, и да је то разлог што се у том тренутку нико није јавио. Понављам, ми смо увек отворени за разговор.
