Реч пастира
Епископ Николај (Велимировић)
Напомена: Поштовани читаоци, 15 (28) јула 1932. године, у Саборној цркви у Београду, на велики празник једноверне и једнокрвне руске браће, на дан светог Владимира Крститеља, наш златоусти владика Николај изговорио је ову сјајну беседу коју од срца препоручујемо Вашој пажњи...
♦ ♦ ♦
Наша браћа Руси, празнују данас свој празник. Православљају једног великог и светог мужа, који се упокојио у Господу пре 917. година. Једне исте године, 1015, у размаку од седам недеља, упокојила се два словенска кнеза, два светитеља, два Владимира. Једно је свети Јован Владимир, кнез српски, прозван Елбасанским, а друго свети Владимир, велики кнез Кијевски.
Постоји у умирању људи као и у рађању неки тајанствени ред, који наша људска логика још није ухватила. Ако би било по сличности душа свети Јован Владимир, светац од детињства до смрти, више је личио на кнеза Александра Невског, потомка Владимира Кијевског него ли на овог последњег, који је тек после бурне паганске прошлости почео живети хришћанским животом. Може се само рећи да је име Владимир постало врло популарно, и то код Срба због светог Јована Владимира, а код Руса због Владимира великог кнеза Кијевског, данашњег слављеника Руског народа.
Овај данашњи празник руски може се назвати и верским и националним и државним и културним. Јер је свети кнез Владимир руски поставио један четвороугаони камен темељац, на коме је постројена деветстогодишња палата руске вере, руске нације, руске државе и руске културе. Он је духовни родоначелник руског народа.
Ја мислим, да сви Јужни Словени, а Срби пре свију, треба срцем и душом да узму учешћа о овој слави наше руске браће. Јер нас свест наша гони, да плачемо кад руси плачу, и да се радујемо кад се Руси радују. Посреди је дуг наш Русији. Може човек дуговати човеку, и народ народу. Али дуг, којим је Русија задужила српски народ 1914. године, тако је велики, да га векови и покољења не могу одужити. То је дуг љубави, која повезаних очију иде у смрт за спасење свога ближњега.
Епископ Николај (Велимировић)
Напомена: Поштовани читаоци, у ноћи између 25 и 26 јула 1817. године, дакле пре 203 године, убијен је Вожд целокупне Србадије Карађорђе Петровић. Сањао је православну Србију у савезу са првославним народима на Балкану и ослонцем на Русију, био је генијални и војсковођа и стратег и геополитичар. На жалост, најамнички дух је уредио тако да се данас у Србији наручилац његовог убиства назива великим, а Карађорђева величина се покушава на све начине умањити. Међутим, шта су комарци за орлове, шта је најамнички дух у односу на оно што о Карађорђу записаше громаде попут Његоша и светог владике Николаја. Вашој пажњи нудимо текст светог србског златоустог владике о религиозности Карађорђевој...
ПРАВОСЛАВНИ ВИТЕЗ
Карађорђева побожност
"Карађорђе је био добар и веран син Српске православне цркве", пише наш историчар др Страњаковић. Још на почетку Устанка руски цар Александар I послао му је сабљу са натписом: "браниоцу православне вере и отечества". Кад год би устао изјутра, Карађорђе се Богу молио.
Увек је говорио "ако Бог да и Боже помози ". Постио је све посте, и мале и велике, и у његовој кући пост је строго одржаван. Чак и о његовој слави св. Клименту, који спада уз божићни пост, 25 новембра по старом календару. Били гости или не били, морало се постити. У шанчевима пред борбу, по Вождовој заповести, свештеници су вршили молитве, а после борбе — благодарење Богу.
Епископ Николај (Велимировић)
Напомена: Поштовани читаоци, настављмо са публикацијом сјајних текстова србског златоустог владике Николаја, који нису ушли у Сабрана дела. Ови текстови су за живота владике Николаја штампани у Богословским Зборницима РПЦЗ, Свето-Тихоновске духовне семинарије у којој је свети владика био предавач до смрти. Љубазношћу Мира Роглића, уредник "Саборника србско-руског" је добио шест текстова, превео их са руског језика и публиковао на нашем сајту. Претходне текстове можете прочитати ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ и ОВДЕ.
♦ ♦ ♦
„Православна Црква није ништа друго него гомила празних церемонија и чистог сујеверја“. Такво је било мишљење неправославних исповедања и појединих лица у САД, када сам пре четрдесет година први пут посетио ту земљу. Мишљење протестантских група био је одјек уништавајуће и деструктивне пресуде коју је изрекао професор Берлинског Универзитета Адолф Гарнак: „Die ortodoxe Kirche ist eine versteinerte Kirche“.[1] У то време Гарнак се сматрао светилником немачког богословља и његово мишљење је прихватано попут папских обавештења.
Међутим, времена су се променила. Такође се изменило и горе наведено мишљење. Православна Црква је на Западу, генерално, окружена свеопштим уважавањем, посебно у Америци. Многобројне протестантске групе различитих нијанси теже ка кооперацији са нама у различитим областима. Светски Савез Цркава жели у својству чланова да има све православне Цркве (неке од њих су чланице тог Савеза од самог почетка). Англиканска Епископална Црква тежи ка све јачем и све блискијем савезу са нама. У.М.С.А. (Young Men Christian Association) покушава да увуче у своју светску организацију целокупну православну омладину. Њена филијала у Паризу издаје многобројне књиге православних мислилаца и богослова. У Француској и Немачкој је приметна знатна и искрена тежња ка обраћењу у православну веру. И у наше време ми не можемо чути ни од једне црквене групације никакве презриве или неуважавајуће речи у односу на нашу Цркву. Напротив, никада наша Црква није била свуда тако поштована као сада – и то упркос тужним појавама у области унутрашњег спорења административног и правног карактера.
