Реч пастира
Свети Јован Шангајски
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Славећи Богојављење, ми се сећамо и да се Бог показао људима као Тројица и да се Исус јавио свету као Христос. Где се јавио Христос? Где је започео Своје дело? Да ли је отишао у град велики и тамо се јавио у Својој Слави? Или се успео на гору високу, а маса од мноштва хиљада је стајала доле и посматрала Га као некакво чудо? Не! Христос је пошао у пустињу, на реку Јордан , где је Јован крштавао народ. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. „Ти треба мене да крстиш“. „Остави сада“ – одговара Исус – јер тако нам треба испунити сваку правду“.
СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ
ЗБОГ ЧЕГА СА СЕ МОЛИТВАМА ЖИВОТВОРНОМ КРСТУ СЈЕДИЊУЈУ МОЛИТВЕ ЗА ЦАРЕВЕ?
Крст Господњи, као оруђе спасења хришћани су почели да поштују још у апостолским временима. Али у времену гоњења хришћана његово поштовање је могло бити само тајно. "Распети Христос" за Јудејце је био саблазан, а за незнабошце лудост. Због тога хришћани нису изражавали отворено своје поштвање Крсту, да га не би изложи исмијевању. Они су скривали изображење крста или су га приказивали тако да се незнабошци не досјете да дати цртеж прикривено представља крст...
Цар Константин Велики је 312. године за вријеме похода на Рим видио на небу слику крста с натписом – НИКА, то јест „Побијеђуј“. Направивши војну заставу у виду крста, Константин је ушао у битку, побиједио непријатеља и заузео Рим. У знак сјећања на ту побједу, цар Константин је нареди да се у Риму постави његова слика с крстом у руци и натписом ,,Овим спасоносним знамењем ослободио сам Рим од тирана“. Ускоро послије овога Миланским едиктом је хришћанско исповедање било објављено као дозвољено, а сам цар Константин је показивао примјер поштовања крста заповједивши да се приказује са крстом, чак и на монетама.
Преподобни Јустин Ћелијски
На европском Западу, Хришћанство је почело постепено да се трансформише у хуманизам. Дуго времена и са напором, Богочовек је умањиван, и био промењен, сужен и коначно сведен на човека: на непогрешивог човека у Риму и једнако „непогрешивог“ човека у Лондону и Берлину. Тако је папизам дошао у једнакост, узимајући све од Христа, заједно са протестантизмом, који тражи мало од Христа, а често и ништа.
И у папизму и у протестантизму, човек је постављен на место Богочовека, и као највиша вредност и као највиши критеријум. Болно и тужно исптрављање Богочовековог дела и учења је постигнуто.
Чврсто и тврдоглаво, папизам је покушао да замени Богочовека човеком, док догмом о непогрешивости папе – човека, Богочовек није једном и за свагда замењен пролазним, „непогрешивим“ човеком; јер са овом догмом, папа се јасно и одлучно објавио као нешто више, не само од човека, већ и од Светих Апостола, Светих Отаца, Светих Васељенских Сабора.
Са овом врстом одласка од Богочовека, од Васељенске Цркве као Богочовечанског Организма, папизам је превазишао Лутера, оснивача протестантизма. Тако, први радикални протест у име хуманизма против Богочовека Христа и Његовог Богочовечанског Организма – Цркве – треба да се тражи у папизму, а не у лутеранизму.
