Реч пастира
Епископ Николај (Велимировић)
Напомена уредника-преводиоца: Поштовани читаоци, Саборник наставља са публиковањем изузетних богословских текстова светог владике Николаја. претходне текстове можете погледти ОВДЕ И ОВДЕ. То су текстови штампани у Богословским зборницима РПЦЗ на руском језику. Као и више указани текстови које сам превео са руског језика, ни овај текст није ушао у "Сабрана дела" светог владике Николаја. Већ помињаном Миру Роглићу, верујућем Србину из Канаде који ми је послао те Богословске зборнике, можемо заблагодарити што се ови бисерни текстови србског златоустог владике публикују и на србском језику...
♦ ♦ ♦
Нама приговарају - због чега Православна Црква сматра толико важним полагање руку приликом рукоположења свештеника? То питање често постављају секташи. Према њиховом мишљењу, то је непотребан детаљ. Они то питање постављају подсмешљиво, не очекујући озбиљан одговор, не желећи да добију одговарајуће објашњење.
Ми овај текст не пишемо због тих самољубивих и самоуверених секташа, него ради православних људи, у жељи да им објаснимо значај полагања руку приликом посвећења у епископе, јереје и ђаконе Христове Цркве.
Свештеничко рукополагање или посвећење - представља Свету Тајну, Тајинство – једну од седам Тајни које је наша Црква наследила од времена раног хришћанства. Наша Црква од времена апостолских никада није имала сумњу по питању значаја и неопходности полагања руку - које у суштини представља својеврсну тајну додира.
У природи, органској и неорганској, ми видимо безбројну количину додира, које за собом повлаче разноврсне промене или преображаје… Додир се састоји из разноврсних осећања осетљивог, мирисног или видљивог поретка. Додиром се, генерално, може назвати сједињавање лица или предмета у времену и простору. У друштвеном животу људи поздрављају једни друге додиром руку – руковањем (то није обичај на Далеком истоку), или љубљењем руку, чела или образа (не уста у балканским земљама и Русији). Уопштавајући, можемо рећи да се цео свет састоји од додира…
Међутим, нас овде интересује само свештени додир два света – видљивог и невидљивог.
Протојереј Андреј Ткачов
За шта ратује Америка? – За пун резервоар горива и за долар као светску резервну валуту.
За шта ратује Европа? – За то да Џон има право да легне у Мајклов кревет и да се назива његовом женом. И још за право рибице из акваријума да не буде испечена.
За шта ратује радикални ислам? – За победу шеријатске државе на целој земаљској кугли.
А Русија? Да ли она ратује или не? Ако ратује, за шта? Ратује, будите сигурни. Али без касетних бомби и хемијског оружја. Она ратује за породицу, брак и верност. Нису то некакви пуни резервоари, акваријумске рибице, па чак ни шеријетске држава. То је нешто боље.
Епископ Николај (Велимировић)
Напомена уредника-преводиоца: Поштовани читаоци, настављамо са публиковањем ексклузивних материјала - ради се о текстовима светог владике Николаја који нису ушли у "Сабрана дела". Благодарећи доброти Мира Роглића, већ помињаног у оваквим приликама када се објављују текстови србског златоустог владике који нису ушли у Сабрана дела, Вашој пажњи нудимо текст о православном поимању појма узрочности. Овај изузетно важан и изузетно значајан богословски текст србског светитеља, уредник Саборника превео је из часописа "Богословский Сборник", број 2 за 1954. годину, који су приређивали предавачи у Свето-Тихоновској духовној семинарији Руске Православне Цркве Заграничне, Саунт Каанан, Пенсилванија. У поменутој семинарији предавао је и наш светитељ...
♦ ♦ ♦
Православно учење о узрочности
Једна од основних одредби којом се наша православна вера разликује од свих филозофских система, као и од неких секташких учења, јесте појам узрочности.
Она учења која се налазе изван Цркве, спремна су да нашу веру оквалификују као мистицизам, а нашу Цркву - као Цркву мистика. Неправославни богослови нам то замерају, а атеисти нам се чак и подсмевају. Пошто ми никада себе не називамо мистицима, то се и наши учени богослови не баве тим проблемом и на тај начин нити одбацују, нити потврђују то звање које нам се пришива. Због тога, ми ћутећи ослушкујемо збуњено, очекујући од неправославних научника тачну дефиницију појма „мистицизам“.
Како они дефинишу наш мистицизам? Неправославни богослови га дефинишу у својству неке врсте источног квитеизма, или, једноставно, пасивног погружавања у созерцање „божанственог“. Савремени атеисти Совјетске Русије, Југославије и других земаља, сваку религију називају мистицизмом, подразумевајући под тим појмом – сујеверје. Ми ослушкујемо обе стране и - одричемо као лажне, обе дефиниције нашег православног мистицизма.
