Реч пастира
Епископ Николај Велимировић
Браћо, моја, не може се смрт Христова мерити ни сравњивати са смрћу ма кога човека у историји људској. Страхоте Христове осуде; страхоте Његових страдања; страхоте овог страшног дана губе све мере и сразмере људске. Овај дан приличи само Богу, никако човеку. Застанимо још у мраку овог дана под крстом милог нам Спаситеља и Господа. Задржимо се поред Мајке Његове која тихо тугује и поред ученика који скрушено јеца. Посмотримо још шта се ту догађа.- Владика Николај Велимировић
Ево дана који је сав ноћ. Одсуство сунца на небу и одсуство разума и срца на земљи направило је од овога дана најцрњу и најстрашнију ноћ на точку времена.
Својом језивом тамом и страхотом он и данас страши људе. И дан данас после 19 столећа он уноси узбуђење и трепет у милионе људских душа. Сам собом овај дан довољна је сведоџба, да Онај коме је он посвећен није обичан човек него Бог. Јер тако стравичан дан не приличи човеку него Богу.
Нека нико не сравњује смрт нашег знаменитог Балканца Сократа са смрћу Господа Исуса Христа. Такво сравњење сасвим је неприлично и несразмерно. Истина, и Сократа је насилна смрт учинила чувеним човеком. Но смрт Христова бескрајно се разликује од смрти Сократове. Пре свега, против Сократа устали су били само Грци, и то не сви Грци него једино Атињани. Међутим, против Христа устао је био цео свет, и то: семитска раса кроз Јевреје, хамитска раса кроз Ирода, јафетитска кроз Пилата. И поред људи дигао је своју аспидну злобу на Господа и онај отац лажи који је слагао Еву у Рају. Сав, дакле, земни и подземни свет устао је против Христа.
Свети Владика Николај
Рече Господ: Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јов. 6, 54).
У данашњи дан поставио је Спаситељ света трпезу која се не диже. У томе је слава овога дана. Ево има близу 2000 година како је он поставио ту трпезу, и још стоји постављена; нити се икад дигла нити ће се дићи до скончања времена. Чудеснија трпеза никада није била постављена од створења света, ни у Рају ни на земљи. Ни у Рају наши прародитељи нису видели тако чудесну трпезу, још мање потомци њихови изван Раја. У Рају је било дрво живота, од кога ко би јео имао би живот вечни. Адаму и Еви није било забрањено јести од тога дрвета, но они ипак нису јели од њега. Окусили су од забрањеног дрвета, но од дозвољеног дрвета живота од кога се вечно живи нису окусили. Када су пак згрешили и јели од забрањеног дрвета познања добра и зла, онда им је Бог забранио јести од дрвета живота, да не би као грешници вечно живели. То дрво живота усред Раја било је праслика Христа Господа.
У данашњи дан, браћо, поставио је Спаситељ света трпезу која се не диже. На ту свету трпезу Своју ставио је јело, које Адам у Рају није јео, и које никад нико од људи није окусио од Адама до апостола. Поставио је Домаћин трпезу и ставио на њу право Дрво Живота. Поставио је Христос трпезу и ставио самога Себе за јело и пиће на трпезу.
Преподобни Јустин Ћелијски
Синаксар на Благовести
Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од Рођења - када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађења за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26-38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.
