Реч пастира
Архиепископ Аверкије (Таушев)
Цитати римо-католичке догматике (опрез за Православне)
„(Римски) папа је божанствени човек и људски Бог.Стога нико не може да суди њему, или о њему. Папа има божанску власт, и његова власт је неограничена. Њему је на земљи могуће исто оно, што је на небесима могуће Богу. Оно што је учинио папа, исто као да је учинио Бог. Његове заповести треба испуњавати као заповести Божије. Само Бог је налик папи; папа заповеда небеским и земаљским створењима. Папа је у свету исто што је у свету Бог, или што је душа у телу. Папина власт је изнад сваке створене власти, јер се она на одређени начин простире на небеске, земаљске и адске предмете, како би се на њему оправдале речи Светог Писма: све си потчинио под ноге његове. Папиној власти и вољи предато је све, и нико и ништа не може да му се супротстави. Ако би папа повео за собом у ад милионе људи, нико од њих не би имао права да га упита: оче свети, зашто то чиниш?
Папа је непогрешив, као Бог, и може да чини све што чини Бог.
Браћо и оци! Преблаги Бог, Који усхтједе и приведе нас из небитија у битије, поставио нас је у овоме свијету, као у школу, да научимо да испуњавамо Његове заповијести. Господ наш Исус Христос, када је послао у свијет свете Своје ученике и Апостоле на проповијед Јеванђеља Царства Својега, заповиједио им је: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио (Мт. 28:19,20). А какве нам је заповијести Он завјештао?
„Игра коло до кола, чуло се до Стамбола, чуло се до Стамбола, царског града охола. Игра коло до кола, не хаје за Стамбола“.
(Српска патриотска песма)
„Как все ли-то в Царе-граде по-старому? Как все ли-то в Царе-граде по-прежнему“?
(Из руске народне билине)
Мешање Цариградске патријаршије у црквене прилике у Украјини, стварањем нове јерархијске структуре преко неколико јуридичких потеза, уз садејство политичких елита савремене Украјине, оптеретило је црквене односе у православној икумени. Легализација украјинског раскола, примањем црквених дисидената разне мотивације од Московске патријаршије, под омофор Фанара, представља потез цариградског патријарха Вартоломеја, којим је, најблаже речено, доведено у питање његов углед као „првога међу једнакима“. Историјски цариградски патријаршијски трон показао је у 20. и почетком 21. века све слабости које су се око њега манифестовале још у времену туркократије, а које се могу подвести под термин „источни православни папизам“. Посебно место овде заузимају фамозна укидања српске Пећке патријаршије 1766. и Охридске архиепископије 1767. године, две историјске словенске аутокефалне цркве које су духовно водиле балканске Словене византијског обреда. То је, наравно, посебна тема, неке нове историјске студије понашања Фанара према словенским аутокефалијама у прошлости.
