Реч пастира
БЛАЖЕНИ ФИЛАРЕТ ИСПОВЕДНИК
Света православна Црква данас са празновањем недеље, сједињује и празнични спомен Светог апостола Томе. Притом је карактеристично да се, благодарећи томе, Јеванђеље, које је читано синоћ на свеноћном бденију, поновило, као редовно недељно и на Литургији, у част Светог апостола Томе, што ретко бива.
Некада се у животу употребљава израз „ја сам неверни Тома“, тј. ја нисам баш брз да поверујем. Човек који тако говори, обично и не схвата суштину тог Томиног неверовања, које је Црква у својим молитвословљима назвала добро Томино неверовање.
Када читамо у Јеванђељу та места, која говоре о Светом апостолу Томи, ми видимо да је пред нама, у лицу тог апостола, човек-скептик. На пример, када Је Господ Исус Христос пред васкрсавањем Лазара, рекао својим апостолима: „Идемо у Јудеју“, апостол Тома је рекао другим апостолима: „Пођимо и ми. Умримо с Њим“.
У тим речима се налази, са једне стране, безусловна љубав апостолског срца, која је готова да иде у смрт с љубљеним Учитељем, и, истовремено, такво скептичко неповерење – хоће ли бити ишта од тог путовања, да ли ће његова последица бити само смрт љубљеног Учитеља и Његових ученика?
Поклон читаоцима "Саборника", песма владике Николаја која није публикована у Сабраним делима...
НАПОМЕНА УРЕДНИКА: Свим читаоцима „Саборника“ честитамо празник србског Златоустог владике, светог Николаја Охридског и Жичког, уз један истински вредан поклон - песму која није објављена у Сабраним делима великог србског светитеља. Песму „Највиша планина“ послао ми је Србин из Канаде Миро Роглић, честита старина, србски епски гуслар, самоук човек велике вере са православном библиотеком каквом би се поносили и најученији људи. Лично сам Чика Миру благодаран на великом броју бисерних књига на руском језику које је штампала Руска Загранична Црква, које сам од њега добио на поклон. Чика Миро пише да је песму пронашао у часопису „Православна Хришћанска заједница“, Број 9, Септембар 1931. године и користимо прилику да му од срца пожелимо многаја и благаја лета...
Патријарх Павле
Данас је, браћо и сестре, Велика субота дан кад је Господ од јучерашњег распећа и смрти провео, као што се каже у молитви црквеној, „са телом у гробу, са душом у аду, а на престолу небеском са Оцем и Светим Духом“. Он је дакле, овај суботњи дан који је Он у Старом Завету одредио да буде дан одмора а још Црква Његова није коначно основана, Он је тај дан и поштовао мирујући у аду. А кад је Он васкрсао и коначно, кад је Дух Свети сишао на апостоле и Црква Његова била основана коначно, онда је дан Његовог Васкрсења за нас дан одмора. Јер, узалуд би било што је свет створен за шест дана и седми да је Господ мировао, кад он (свет) не би био спасен од греха, од смрти и ђавола. Зато човек Цркве Божије тај дан у Цркви православној хришћанској, светкује.
Свети Игњатије Богоносац о томе напомиње, па редом свети мученик Јустин који је пострадао за Христа 163. године, говори да се хришћани скупљају у дан васкрсења управо у дан Господњи, а тај дан Господњи то је значи недеља, јер се и данас у грчком језику назива недеља „кириаки“, тј. „Господњи“ дан. А да се скупљају они тада нису могли јавно, него су морали по катакомбама, по подземним пећинама где су сахрањивани људи и после, каже „молитва, читања Светог Писма приступамо, вели храни која је као обични хлеб и вино и то је за нас Тело и Крв Христова“. Зато ми православни хришћани светкујемо дан Његовог васкрсења.
