Реч пастира
На „Недељу торжества Православља“ препоручујемо једну проповед Патријарха Павла коју је одржао на светој Литургији управо у првој недељи Великог поста, на Недељу победе Православља, у цркви Светих царева Константина и Јелене, 16. марта 1997.
У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас прослављамо, браћо и сестре, прву недељу светог и Великог Часног Поста која се назива недеља Православља, јер је у IX веку, 852. године када је православље надвладало иконоборство, одређено да ова недеља буде прослава управо тога славља, православља.
Наиме, било је и царева и епископа и других људи који су сматрали да су иконе недоличне у цркви православној. Ваљда из жеље да хришћанству на лак начин приђу и муслимани који немају никаквих икона, а такође и Јевреји, па под тим притиском и ти епископи и ти цареви желели су да се из Цркве уклоне иконе. Међутим, браћо и сестре, иконе су у Цркви од почетка. Јесте да у Старом Завету Господ у десет Божијих заповести наређује: "Не чини себи лика нити кипа, нити онога на земљи доле, немој им се клањати нити им служити". Али у речи Господњој речено је и ово: рекао је Мојсију да не чини никакве слике нити кипове јер вели: "ниси видео Бога који се јавио . Шта то значи? Свети Јован Дамаскин каже: то значи кад га будеш видео, Бога у телу, онда можеш да чиниш иконе, јасно. И отуда је Црква Божија, по рођењу, односно по утеловљењу Сина Божијега, Његовом страдању и васкрсењу, почела и да слика иконе и да им се клања. Не клањамо се, браћо и сестре, по речи Светог Василија и свију светих нити оном материјалу, оној боји, нити оном злату, нити сребру или металу на коме је икона изображена, него се клањамо личности коју та икона изображава. Онако слично као што и ви сви ми нећемо слику, фотографију свога оца или мајке да бацимо некуда, него је ставимо на видно место, јер они представљају лик нашег родитеља, а то за нас није безначајно, а камоли кад је у питању лик Божији и Његових светих.
БЛАЖЕНИ ФИЛАРЕТ ИСПОВЕДНИК ЊУЈОРШКИ
Православна црква сутра торжествено празнује дан посвећен самој нашој православној вери, јер се сутрашњи дан тако и назива Торжество православља. Црква празнује своју победу над свим својим непријатељима, који су током хиљаду година устајали против Ње и Њеног учења. Тешким путем, крсним путем, многоскорбним и многострадалним путем ишла је Црква. Тај пут остаје и данас, нарочито данас. Али верно је слово Божанственог, Благог Оснивача Цркве, који је рекао, када је апостол Петар, не само у своје, већ и у име целог сабора апостола, исповедио веру у Њега, као у Сина Бога Живога. Господ Је на то апостолско исповедање рекао да ће на тој вери, на камену тог исповедања, Он саздати Своју Цркву и врата ада тј. сви адски напори тамних сила, неће Цркви одолети.
А те тамне, адске силе одмах су се на Цркву обрушиле. У прво време – кроз неверујуће Јевреје, књижевнике, фарисеје, чланове синедриона – Христове непријатеље. Они су се надали да ће претњама и разноразним злостављањима да угуше хришћанство, али, наравно, нису успели. Када су видели да се хришћанство распрострањује и шири, схватили су да не могу да га победе и почели су на сваки начин да побуђују државну, паганску римску власт на гоњење Цркве Христове.
Та власт се обрушила на Цркву свим својим моћним државним апаратом – мучењима, истјазавањима. Паганска држава је деловала свим врстама насиља како би победила и уништила хришћанство, али је на крају сама та држава била побеђена. Нарочито су на почетку и на крају гоњења била љута и страшна: прва Неронова гоњења, када је наредио да се хришћани разапињу на крстове и да их затим живе спаљују, и последња гоњења цара Диоклецијана, који је, на крају крајева, потпуно обезумљен издао едикт (одлуку) да се сви хришћани у држави истребе до последњег.
Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски
А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели с њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце с десне стране себи, а јарад с лијеве. Тада ће рећи Цар онима што му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца мојега; наследите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, кад те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме. Тада ће му одговорити они говорећи: Господе, кад те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни.(Јев.Мт зач. 106. (25, 31-46)
