Неке савремене хришћанске заједнице, између осталог, протестантске, не признају Предање. А шта је Свето Предање и какав је однос између њега и Светог Писма? Које је место Светог Предања у Православљу? Одговара протојереј Олег Стењајев.
Треба отворено рећи да нас само библијско откровење учи томе да ако човек проучава Библију ван традиције, он не општи с речју Божијом, већ са својим субјективним схватањем датог текста. Тако на пример, апостол Петар пише: «И дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа, као што говори о овоме и у свима својим посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст» (2 Петр. 3: 15-16). Као што видимо, сама Библија нас упозорава да постоје две категорије лица, која опште са Светим Писмом «на своју сопствену пропаст»: неуки и неутврђени. Ко су неуки? Можда су то крштени, али ненаучени људи. Ко су неутврђени? То су највероватније они који нису ни крштени, ни научени. Зато се Црква назива и «јесте Црква Бога живог, стуб и тврђава истине» (1 Тим. 3: 15).
Обе ове групе људи читајући Библију («неуки и неутврђени») не опште с речју Бога, већ са својим субјективним схватањем датог текста.
Ето зашто је Господ Исус Христос кад су Га питали понекад одговарао питањем: «како читаш?» (Лк. 10: 26).
Библија се може читати на различите начине. И у књизи Дела светих апостола се описује како је путовао један човек, евнух, и како је читао књигу пророка, а на путу му се придружио апостол Филип који га је упитао: «Да ли разумеш то што читаш?» Евнух је био паметан човек и зато је одговорио: «Како бих могао ако ме ко не упути?» (Дап. 8: 31-32).
Заиста, треба да постоји критеријум који нам помаже у схватању библијског текста. Зато што ако се десеторици различитих људи да по једна Библија, за годину дана ћемо добити десет схватања истог текста. А критеријум за поимање библијског откровења је Свето Предање. У Првој посланици Коринћанима апостол Павле пише: «Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам дадох» (11: 2). У другој посланици Солуњанима: «Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом» (2: 15).
Сасвим је очигледно да је Свето Предање примарно, а Свето Писмо секундарно. Светитељ Јован Златоусти у својој књизи «Беседе на Јеванђеље по Матеју» пише: «Заправо, не би требало да имамо потребе за помоћи Писма, већ би требало да водимо толико чист живот да уместо књига нашим душама служи благодат Духа и да као што су оне исписане мастилом, тако и наша срца буду исписана Духом. Али пошто смо одбацили такву благодат, искористимо барем други пут. А да је први пут био бољи, Бог је показао и речју и делом. Заправо, с Нојем, Аврамом и његовим потомцима, исто као с Јовом и Мојсијем, Бог није разговарао преко слова, већ непосредно, видећи да је њихов ум чист. А кад је цео јеврејски народ пао у саму дубину нечастивости, појавила су се слова, таблице и поуке преко њих... Али пошто су после извесног времена једни одступили од истинског учења, други од чистоте живота и морала, поново се појавила потреба за писаним поукама. А размисли колико ће бити неразумно ако ми, који би требало да живимо у таквој чистоти да немамо потребе ни за Писмом, већ да уместо књига дамо срца Духу, - ако ми, изгубивши такво достојанство и имајући потребу за Писмом, не користимо како треба чак ни овај други лек» (Беседа прва).
И заиста, видимо: Авељ зна како се правилно приноси жртва «од првине стада свог и од њихове претилине» (1 Мојс. 4: 4) иако је потпуно очигледно да никад није читао књигу Левит (у којој су садржани закони о приношењу жртава). Ноје зна које су животиње чисте, а које нису (в.: 1 Мојс. 7: 8), а ни он никад није читао Петокњижје Мојсијево. Аврам зна шта је десетина кад даје десетину Мелхиседеку, цару Салима (в.: 1 Мојс. 14: 20); Јаков зна шта је десетина по завету – по обећању Богу (в.: 1 Мојс. 28: 22).
Као што видимо, истина Божија се од најстаријих времена преносила с колена на колено или је Господ лично разговарао са Својим изабраницима.
Свето Предање не само да нам помаже да правилно схватимо Свето Писмо, већ се ауторитет самог Писма гради на ауторитету Предања. Ко нам је рекао да је Јеванђеље по Матеју написао Матеј? Ко нам је рекао да је Јеванђеље по Марку написао Марко? Ко нам је рекао да посланица апостола Павла треба да има 14, а не више или мање? Црква је на основу древних предања утврдила које су књиге Старог Завета и Новог Завета канонске, а које су деутероканонске или чак апокрифне и не заслужују да се нађу у библијском своду. И Црква је уништила многа лажна гностичка и апокрифна јеванђеља и на основу Предања је створила библијски канон у данашњем облику. И признајући библијски канон, хотимице или нехотице, чак и сами протестанти признају Свето Предање, а у Писму је речено: «Зар може из истог извора тећи слатко и горко?» (Јак. 3: 11). Ако неко признаје канон Библије, нека призна и друге каноне Цркве. А ако сумња у било који канон древне Цркве, мора сумњати и у канон Светог Писма, зато што, заиста, из једног извора не може тећи и слатка и горка вода.
Православни хришћани Библију изучавају на основу тумачења светих отаца и свети оци као што су светитељи Јован Златоусти, Василије Велики, Григорије Богослов, блажени Јероним Стридонски, блажени Августин, блажени Теофилакт, откривају нам хоризонте тачног поимања библијског текста, библијског откровења – оно што је недоступно човеку који живи ван традиције. Зато, као у стара времена, тако и данас остаје актуелно питање које је Исус Христос једном поставио питање човеку који Га је питао како да се спаси, - Христос му је поставио питање: «Како читаш?»
