Протојереј Димитрије Шишкин
Преподобни Сергије Радоњешки благосиља војинство Димитрија Донског уочи Куликовске битке
2025. година је година бранилаца Отаџбине
Сама „агенда“ нас, авај, подстиче да поново и изнова говоримо о рату. Тачније, о православном односу према њему. Треба да говоримо како нека наша браћа и сестре не би стекли погрешну представу о томе да се између православља и пацифизма несумњиво може ставити знак једнакости.
Дакле, апостол Павле нам заповеда: „Колико до вас стоји, имајте мир са свим људима“ (Рим. 12, 18).
Светитељ Јован Златоусти у тумачењу овог одломка каже: „...апостол је исправно рекао ‘колико до вас стоји’. Јер понекад човек не може имати мир, на пример, кад је реч о побожности, кад настаје борба за увређене... Смисао апостолових речи је следећи – колико од тебе зависи, никоме немој давати повода за непријатељство и свађу – ни Јудејцу, ни паганину; ако пак видиш да се побожност на неки начин нарушава, немој слози дати предност у односу на истину, већ се храбро бори за истину, чак до смрти; нипошто немој бити непријатељ у души, немој одустајати од наклоности, већ устај само против поступака.“
Исте мисли изражава и блажени Теофилакт Охридски: „Ако видиш да се вређа побожност, устани храбро борећи се за истину, само немој бити непријатељ човека, већ нечастивости, а човека, напротив, жали и штеди. Тако ће оно што је раније изгледало немогуће постати могуће, јер што се тебе тиче, ти си у миру с њим, а борбу водиш само против нечастивости.“
О истом говори и светитељ Теофан Затворник: „Има случајева кад се истина гази и правда крши. Заповест нам налаже да се заложимо за човека који је неправедно вређан и да бранимо истину. Међутим, ни једно ни друго не можемо учинити тако да све буде у складу. Шта ти је чинити? Храбро брани истину и штити онога кога вређају. Али у срцу буди миран и према ономе против кога устајеш за истину и правду. Ово ради у духу љубави, а не због самољубивих побуда.“
У Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве читамо: „Сматрајући да је рат зло, Црква ипак не забрањује својој духовној деци да учествују у борбеним дејствима уколико се ради о заштити ближњих и обнови погажене праведности.“
Говорећи о томе да је рат зло Црква прецизира да се мањим злом понекад уништава веће. За то има много примера и у старозаветној и у новозаветној историји човечнства. За веће зло се сматра духовно, морално развраћање и разлагање читавих народа и царстава, што има за последицу вечну погибељ у поређењу с којом је смрт тела релативно и „мало“ зло. Масовно развраћање и претећа погибељ народа често се спречавају управо ратом и усмрћивањем носилаца зла и саблазни. Тако је било с Божијим пророком Илијом који је лично истребио 400 жречева Ваала. Исто се дешава и сад кад Господ ратом у Украјини истребљује заразу неолибералистичког зловерја које се проширило.
„Морални хришћански закон, – подсећа Црква, – не осуђује борбу протв зла и примену силе у односу према његовом носиоцу, чак не ни лишавање живота као последњу меру, већ злобу људског срца, жељу за понижавањем и погибељи било кога.“
Дакле, „борити се за истину“ не значи само молитвом и речју, већ и самим делом бранити правду, борити се, између осталог, и силом оружја, заступајући се за увређене. Колико год то чудно изгледало, исправан и благонаклон однос према непријатељу уопште не искључује борбу с њим, па чак ни његово усмрћивање у боју.
Ево шта о томе каже, на пример, светитељ Атанасије Велики: „Није дозвољено убијати, али истребљивати непријатеља у рату је и законито и завређује похвалу, те су зато људи који су се истакли у борбама удостојени великих почасти и подижу им се споменици који говоре о њиховим заслугама.“
Биће умесно да се овде сетимо и речи нашег великог војсковође Александра Суворова, његовог завета који је дао руским војницима: „Чудо-делије, миру, ослонче и славо отаџбине – Бог је с нама. Моли се Богу, од Њега долази победа. Пресвета Богородице, спаси нас. Светитељу оче Николају, моли Бога за нас. Без ове молитве немој узети оружје, немој напунити пушку и ништа не почињи. Свако дело треба почињати с благословом Божијим. Све до последњег даха буди веран цару и отаџбини. Избегавај раскош, доконост и користољубље, тражи славу кроз истину и врлину. Дух јачај у вери отаца, православној. Учити војску која не верује у Бога је исто што и оштрити прегорело гвожђе. Што је дрво без корена, то је поштовање земаљске власти без поштовања власти Божије. Прво узнеси част Небу, па после земљи. Воли истинску славу. Разликуј побожно частољубље од надмености и гордости. Научи да унапред опрашташ грешке других, али никад не опраштај себи своје. Победи себе, па ћеш бити непобедив. Никад немој презирати непријатеља, какав год био... Ако се непријатељ предао, поштеди га. Буди милостив према заробљеницима – војник није разбојник. Грех је убијати без разлога – и они су људи. Побеђуј непријатеља човекољубљем. Бог нас води. Он је лично генерал. Таква је, браћо, војна наука.“
Сад конкретно о нашој кампањи која се врло прецизно назива операцијом, односно, уклањањем безнадежно болесног дела који се распада како би се сачували живот и здравље целине.
Господ каже: „Немојте мислити да сам дошао да донесем мир на змљу. Нисам дошао да донесем мир, него мач“ (Мт. 10, 34).
У тумачењу овог одломка из Јеванђеља светитељ Јован Златоусти пише: „Како им је онда Сам заповедио да улазећи у сваку кућу поздрављају миром? Зашто су онда анђели једнако певали: ‘Слава Богу на висини и на земљи мир’ (Лк. 2, 14)? Зашто су и сви пророци благовестили исто? Зато што мир завладава посебно онда кад се одсече оно што је заражено болешћу и кад се одвоји оно што је непријатељско. Само тако се могу сјединити небо и земља... Дакле, немојте да вас збуњује то што ће на земљи бити борбе и злих намера. Кад најгоре буде одсечено, с најбољим ће се сједнити небо.“
У основи руског света налазе се истинска вера и здрав морал. И то што је сам овај свет кад се боље погледа далек од савршенства, не значи да не постоји темељ, већ да смо сви раслабљени и оштећени, што је умногоме последица ширења у нашем друштву западних идеја и утицаја. Међутим, сам темељ је непоколебљив, дакле, и има наде у обнову и изградњу доброг здања.
А на Западу је уништен и труо је и сам темељ, зато што је одбацивши пре много векова камен-темељац истинске вере и побожности, западни свет у основу свог живота положио обновљено поклоњење демонима и угађање телесном човеку са свим његовим страстима и похотама. И оно што сад видимо је само жалостан резултат изградње друштва које се дуго свесно противило Богу.
Данас су се у руском и западном свету суочиле две стихије: божанска и демонска. Из тога потиче и непомирљива конфронтација ова два света. Зар није о овом сукобу говорио Господ пророкујући о последњим временима: „Устаће народ на народ и царство на царство“ (Мт. 24, 7)?
И наши непријатељи индиректно потврђују ову мисао: „Свет се суочава с избором између самодржавља и демократије,“ – ужаснуто је недавно узвикнула америчка когресменка Ненси Пелоси. Очигледно је да прво означава признавање врховне владавине Бога, а друго – потчињавање власти демона, чије је име „легион“. Реч „демократја“ у овом случају представља само параван за глобалну пропаганду греха и „слободе од праведности“.
Зар Русија није мирољубиво поступала дуго година улажући напоре у изградњу добросуседских односа с новом државом под називом Украјина? Било је управо тако и сви смо ми то видели. Међутим руководство ове нове земље (уз свестрану подршку Запада) прихватило је став непријатељског односа према Русији и увођењу „новог светског поретка“, односно поретка који се гради на правилима неолибералног света. Не само то, заокупивши се развраћањем сопственог народа безбожна власт се побунила против свега руског у њему, тако да су почеле да се газе истина и побожност и вређани су људи руског духа, чак они који говоре на украјинском језику који себе с правом сматрају чуварима истинске украјинске културе.
Како је Русија могла да не устане у заштиту побожности која је била погажена и сународника који су тлачени?!
Неки кажу да је трула елита и да обични људи нису такви, да у разним народима нема никаквог непријатељства против Русије, већ да напротив, многи на нас гледају врло одушевљено и с надом. Верујем да је управо тако. Међутим, горка истина се састоји и у томе да шака ниткова понекад „по дефолту“ читаве народе и земље сатера у ћорсокак из којег је рат једни излаз. Можда је то још једна важна лекција за све нас: да не смемо бити само пасивни посматрачи у животу, већ да сви и свако својом вером побожношћу, речју и делом треба да се боримо за истину, не бринући се само за себе и своју породицу, већ за заједничку добробит отаџбине.
Свето Писмо раздваја појмове праведног и неправедног рата. Неправедан је онај рат који нема за циљ заштиту потлачених људи и обнову погажене истине, већ остварење сопствених амбиција. Хибридни рат Запада се против Русије на територији Украјине водио најмање четврт века, све више се ширећи и прешавши 2014. године у „горућу фазу“. Тада је колективни Запад рукама украјинских националиста дословце „узео мач“ у руке како би на крају крајева „од мача и погинуо“ (в. Мт. 26, 52). Дакле, сви догађаји који су уследили само су одговор на вероломну агресију Запада без преседана; заштита увређених и обнова погажене правде.
Ако је реч о Русији у целини, заиста можемо да помогнемо у решавању глобалне кризе, у стању смо да донесемо ослобођење и мир народима, да откријемо друге, благословене перспективе развоја друштвних и међудржавних односа.
Само да се и сами опаметимо, да се покајемо пред Богом, да се очистимо од прљавштине и да се променимо. У том случају ћемо још моћи да изградимо добар и побожан живот у нашој отаџбини и да покажемо пример свима онима који су још увек у стању да заволе чистоту, лепоту и истину.
Са руског превела: Марина Тодић
Извор: ПРАВОСЛАВИЕ.РУ
Фото: РУНЕТ
