Свети Тихон Московски
Данас ми, љубљени сународници, спомињемо свештено крунисање Цара нашег, и на данашњи дан сматрам пригодним да разговарам са вама о самодржавној власти, која је својствена руским царевима. Ми, који живимо далеко од домовине, у земљи туђој (у Америци), међу људима, који мало или уопште не познају нашу земљу и њене установе, врло често чујемо критике, подсмехе и осуде нама блиских и драгих установа. Таквом нападу посебно је подложно самодржавље, један од темеља руске државе.
Оно многима овде изгледа као неко „страшило“, источњачки деспотизам, тиранија, азијатство; њему се приписују сви неуспеси, недостаци и нереди руске земље: Русија ће увек бити колос са глиненим ногама док не уведе код себе западни устав, правни поредак, уставотворну скупштину. Од гласова таквих клеветника и домаћи политичари су почели у последње време да вичу у Русији: „Доле аутократија (самодржавље)“.
Не можемо да разуверимо све оне, који желе прелест (који желе да буду преварени), чије очи не виде и уши не чују, али на нама, који живимо у туђини и издалека љубимо родну земљу, лежи нарочита дужност да просветимо, да упознамо овдашње часне мислиоце са тим, шта је у ствари самодржавље у Русији.
Иначе, нашем познатом проповеднику, преосвећеном Амвросију Харковском, замерали су што ми, духовни, данас хвалимо самодржавље, а са врха промењеним режимом такође ћемо славословити и уставног владара као и самодржавног (“ Вера и Разум” 1901.г., стр. 461). Није истина.
Ми учимо и учићемо о потчињавању свакој власти (чак и републиканској, народној), јер власт је од Бога, али ми без устручавања тврдимо, да самодржавље највише одговара идеји врховне власти и уређења руске државе, повезаном са духовним, животним, племенским, географским и другим условима.
Самодржавна власт значи, да та власт не зависи од друге човечије власти, не црпи се од ње, не ограничава се њоме, већ носи у себи извор бића и снаге своје. Таква и треба да буде царска власт. Јер зашто постоји она? Јевреји су просили од пророка Самуила цара, да би он судио и штитио њих (1.Цар.8,5.20). И псалмопојац Давид молио се за сина свога Соломона: „Боже, дај цару суд Твој и дај сину царевом правду Твоју да суди народу Твоме по правди; (и) судиће (он) сиромасима народним и спасиће синове убогих и смириће клеветника; избавиће сиромаха од силнога и (избавиће) убога, коме не беше помоћника“ (Псалам 71:1-2. 4. 12 и даље).
То значи, да је царска власт дужна да стоји на стражи права и праведности, штитећи од насиља поданике и посебно сироте и убоге, који немају друге помоћи и заштите. Па због тога она и мора бити самодржавна, неограничена и независна и од моћних (људи) и од богатих. Иначе она не би могла да испуни своје назначење (своју намену), јер би морала непрестано да стрепи за своју судбину и да не би била збачена (морала би) да угађа богатима, моћнима и утицајнима, и да служи правди онако, како је ови схватају, и да врши суд човечији, а не Божији.
Таква самодржавна царска власт постоји у нашој отаџбини, која је до ње дошла кроз дуге муке од унутрашњих сукоба међу кнежевима и од тешког ропства под јармом иноверних непријатеља. Цар у Русији има моћ и слободу деловања у тој мери, у којој је то могуће за човека.
Ништа и нико њега не спутава: ни потраживања партија, ни користи једне класе на штету других класа. Он стоји неизмерно изнад свих партија, свих звања и положаја. Он је непристрасан, не лицепријемчив, њему су туђе побуде захтевности, угодности и корисности, ништа му од тога није потребно, јер стоји на недостижној висини и његовој величини нико ништа не може ни додати, ни одузети.
Он не прима услуге из руку својих поданика, већ напротив, сам даје њима дарове; он не брине о својим интересима, већ о добру народа, о томе да све уреди на корист повереног му народа и на славу Божију. Њему су једнако драга права и интереси свих поданика, и сваки од њих има у њему заштитника и покровитеља. Цар је батјушка за народ, како га сам народ и назива. Самодржавље је заснивано на осећању очинске љубави према народу, а та љубав отклања сваку сенку деспотизма, ропства, себичног поседовања, које сада други покушавају да набаце на руско самодржавље.
И како да није стидно говорити о деспотизму царске власти, кад њени носиоци – узмимо нама најближе цареве – великог цара ослободиоца Александра II, мудрог и праведног Александра III, и кротког и доброг Николаја II – јесу предмет дивљења и одушевљења људи добро-мислећих чак и ван Русије! Није ли чудно говорити о тиранији царске власти, кад са мајчиним млеком руски човек упија љубав према свом цару, кад потом ту љубав он гаји у себи до одушевљеног поштовања, кад према своме цару он показује потпуну покорност и оданост, док разни смутљивци обмањују њега и подстичу на побуну у име цара, кад је за цара он увек спреман и да умре? Не, од деспота и тирана (људи) се боје и дрхте, али не љубе њих.
Али говоре, а у последње време нарочито често, да је царска власт у Русији само по идеји самодржавна, а у стварности самодржавни су њени органи –чиновници бирократи, који управљају свиме – и управљају лоше, који стварају зид (преграду) између цара и народа – глас и потребе народа не допиру до цара (до Бога је високо а до цара је далеко).
Народ боље познаје своје потребе од чиновника и цара, боље разуме своје добро и корист, и зато народ сам треба да брине о свему томе и да управља, као што се ради у другим државама.
Наравно, царска власт има своје органе, и ти органи као човечији нису без недостатка и несавршенства и понекад изазивају против себе праведну критику. Али да се запитамо где тога нема? Нека нам покажу такву блажену земљу! Ми, овде у Америци, живимо у држави, где народ сам управља и бира своје чиновнике. А да ли су они увек на висини свога задатка? И зар овде нема великих злоупотреба?
Кажу, да је под царском власти више таквих злоупотреба, јер под њом остаје широко поље за бирократију, која је сада узела све узде управе у своје руке. Сада посебно нападају на бирократију, иако горко историјско искуство показује, да критичари бирократије, чим преузму власт у своје руке, претварају се у исте такве бирократе, па понекад и горе.
Али бирократија не спада у суштину самодржавне власти, и цар мимо ње долази у „непосредан“ додир са народом, слуша глас народа о питањима благоуређења државе, прима депутације чак и од штрајкача, што не бива увек у републикама, и у неуморном старању о благостању и унапређењу државе привлачи најдостојније људе, окружене поверењем народа, изабране из насеља становништва, да учествују у претходној изради и расуђивању предлога о законодавству.
А што се тиче народне управе, љубљене за друге, то је једна заблуда, као да сам народ управља државом. Претпоставља се, да цео народ у народним скупштинама доноси законе и бира лица на дужности (бира функционере), али то је тако само у теорији, и можда би могло у најмањој држави, коју чини један не велики град. Али у стварности то није тако. Народне масе, притиснуте бригама о средствима за живот и неупућене у највише циљеве државе, не користе то своје „самодржавље“, већ своја права предају неким омиљеним људима по избору.
Како се изводе избори, која средства се практикују да би ушли у ред изабраних, нема потребе вама говорити, видели сте и сами овде. И тако не управља народ, него управљају изабрани, а пошто су они изабрани не од целог народа, него од дела народа (од већине?), од партије, онда и управљањем они не изражавају вољу целог народа, него само своје партије, понекад и чисто своју вољу, јер заборављају на обећања, која су дали пред своје изборе, и брину се о благостању и интересима своје партије, а према противничкој партији односе се деспотски, на сваки начин је угњетавају и одбацају је од власти.
И ето, такво несавршено уређење систем неки желе да уведу у нашој држави, често само зато што то уређење имају други народи, који су више образовани од нас. Међутим заборављају, да сваки народ има своје одлике (карактеристике) и своју историју, па оно што може бити добро за једнога, за другога је неприхватљиво. Јаке и делотворне су само оне установе, чији су корени дубоко утврђени у прошлости познатог народа и произишли из својстава његовог духа.
Правни поредак (устав, парламентаризам) има такве корене у неким западним народима, али код нас у Русији је из недара народног духа изникло самодржавље, и оно је најсродније њему. То сваки мора да има у виду, а изводити експерименте за промену државног уређења далеко је од шале. То може да пољуља саме темеље државе уместо да помогне држави и да исправи неке недостатке. Ко има уши да чује, нека чује!
А ми ћемо се, браћо, молити Господу да и даље чува самодржавног Цара за Русију и да му подари разум и снагу да суди људима по правди и да у тишини и без жалости сачува државу Руску.
Слово Св. Тихона Исповедника, Патријарха Московског, кад је био архиепископ Алеутски и Северноамерички, на дан свештеног крунисања и помазања на царство Благочестивог Цара Николаја Александровича (14/27. маја (1896), изговорено на дан годишњице свештеног крунисања 14. маја 1905. године.
Извор: Слово на дан годишњице свештеног крунисања 14. маја 1905. године, изговорено од св. Патријарха Тихона, кад је био архиепископ Алеутски и Северноамерички // „Православни живот“. Месечни додатак часописа „Православна Рус“.
Пренето са сајта: Православна породица
Превео: Јеромонах Дамаскин Светогорац
