Фјодор Иванович ТјутчевНа јучерашњи дан, празник светог Владимира Крститеља Русије, упокојио се и један од највећих руских песника Фјодор Иванович Тјутчев. Знаменити су његови стихови о Русији:

 

„Ти умом Русију схватити нећеш,
свеопшти аршин њу не прати.
Она се друкчијем циљу креће
– у њу се може само веровати“.

 

Поводом величанствене Етнографске изложбе и Првог Свесловенског Конгреса у Русији 1867. године које су организовали велики Словенофили, Тјутчев је написао песму под називом "Словенима". О јубиларној 150 годишњици тог Свесловенског конгреса из 1867. године писали смо овде http://sabornik.rs/index.php/kolona-urednika/394-duh-slovenofila-je-besmrtan-jer-je-besmrtna-ljubav а сада читаоцима поклањамо песму Тјутчева "Словенима" на србском и руском језику.

 

СЛОВЕНИМА
Фјодор Иванович Тјутчев

Поздрав из душе, браћо родна,
Словени, били откуд год,
Без изузетка, поздрав од нас!
Данас је славље за сав род!
Русија бира кога зове
На празник слоге, за тај сто!
И, знајте, гости славе ове,
Овде сте своји и на свом!

Ту сте чак више ви код куће
Него где вам је кућни праг –
Ту где је немогуће
Дићи глас туђи и туђ флаг,
Ту где за круну и поданство
Један је језик, језик свих,
Где не гледа се на Словенство
Као на грешни сабор злих!

Свеједно што смо, по несрећи,
Дуго расути којекуд –
Народ смо један, такорећи,
Све нас одњиха једна груд!
Браћа смо родна, а, на крају,
То и замера свет нам вас!
Русију вама не праштају,
Не опраштају ни њој вас!

Боје се они, њима смета
Што породица наша зна
Пред сваким лицем тога света
Стати и рећи: „То сам ја!“
Кроз дешавања свевремена
Спрам трага њиног огавног,
Самосазнање нас Словена
Прст је којим их кара Бог!

Давно Европа, по Западу
Ђубрењем сталним врта тог,
Доби културу у свом саду –
Право аршина двоструког:
За њих – једнакост, закон и склад,
За нас – клевета, хаос, кнут,
Па како тада, тако је сад
И тако биће сваки пут.

Све то што важи од вајкада
Нити се троши нити ће,
Све то над нама виси сада
И све нас овде притишће;
Прошлост се враћа сваког дана –
Проклетство нашег основа,
Бол незараслих,живих рана,
Бол Беле Горе, Косова!

Али,на жалост и на бруку,
Словенство живи неслогом,
А Запад ако пружа руку
Онда је пружи само том
Ко креће увек и посвуда
На своје, а у корист злог.
Од нас — њихов је тек наш Јуда —
Прихватају га као свог.

Несложно, једнородно племе,
Кад ћеш, заиста, бити то?
Хоће ли икад доћи време
Препорода и зрења твог,
Време праштања, сједињења,
Кад ће раздору бити крај?
Ми дан чекамо Провиђења –
Стићи ће – душа слути, зна…

Баш то – у Бога вера јака –
Надима вечно нашу груд,
И поред силних губитака,
Гледамо напред – знамо куд…
Жив је Свевишњи, још не оде,
И Његов суд, кад куцне час –
Као Промисли реч слободе –
За руски простор даће глас…

(почетак маја 1867.)

СЛАВЯНАМ
Федор Иванович Тютчев

Привет вам задушевный, братья,
Со всех Славянщины концов,
Привет наш всем вам, без изъятья!
Для всех семейный пир готов!
Недаром вас звала Россия
На праздник мира и любви;
Но знайте, гости дорогие,
Вы здесь не гости, вы – свои!

Вы дома здесь, и больше дома,
Чем там, на родине своей,-
Здесь, где господство незнакомо
Иноязыческих властей,
Здесь, где у власти и подданства
Один язык, один для всех,
И не считается Славянство
За тяжкий первородный грех!

Хотя враждебною судьбиной
И были мы разлучены,
Но все же мы народ единый,
Единой матери сыны;
Но все же братья мы родные!
Вот, вот что ненавидят в нас!
Вам не прощается Россия,
России – не прощают вас!

Смущает их, и до испугу,
Что вся славянская семья
В лицо и недругу и другу
Впервые скажет: – Это я!
При неотступном вспоминанье
О длинной цепи злых обид
Славянское самосознанье,
Как божья кара, их страшит!

Давно на почве европейской,
Где ложь так пышно разрослась,
Давно наукой фарисейской
Двойная правда создалась:
Для них – закон и равноправность,
Для нас – насилье и обман,
И закрепила стародавность
Их, как наследие славян.

И то, что длилося веками,
Не истощилось и поднесь,
И тяготеет и над нами –
Над нами, собранными здесь…
Еще болит от старых болей
Вся современная пора…
Не тронуто Коссово поле,
Не срыта Белая Гора!

А между нас – позор немалый, –
В славянской, всем родной среде,
Лишь тот ушел от их опалы
И не подвергся их вражде,
Кто для своих всегда и всюду
Злодеем был передовым:
Они лишь нашего Иуду
Честят лобзанием своим.

Опально-мировое племя,
Когда же будешь ты народ?
Когда же упразднится время
Твоей и розни и невзгод,
И грянет клич к объединенью,
И рухнет то, что делит нас?..
Мы ждем и верим провиденью –
Ему известны день и час…

И эта вера в правду бога
Уж в нашей не умрет груди,
Хоть много жертв и горя много
Еще мы видим впереди…
Он жив – верховный промыслитель,
И суд его не оскудел,
И слово царь-освободитель
За русский выступит предел…

(начало мая 1867.)

Други чланци...

Породични сабор

baner nedelja porodice

Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com