Свештеник Миладин Митровић

Протјеривање братства и покушаји заузимања Кијевско-Печерске лавре кулминација су деценијског системског гоњења канонске Украјинске Православне Цркве од стране неонацистичког режима у Кијеву

†††

Православни хришћани цијелога свијета данас, са великом стрепњом преживљавају трагичну судбину Кијево-Печерскога манастира, једног од највећих духовних центара не само рускога народа него и цијелог Православља у опште.

Од почетка 2014. године територија цијеле Украјине постала је мјесто отвореног гоњења и истребљења руског становништва и свега оног што је на било који начин повезано са руским историјским и културним наслеђем. Истовремено са забраном рускога језика, руске културе, бандеровска власт у Кијеву објавила је рат и канонској православној Цркви и њеном вјерујућем народу. Масовне пљачке и насилно заузимање храмова и манастира, претреси и хапшења свештеника, прогони и убиства постале су свакодневница за милионе канонских православних хришћана у Украјини. Методе радикално настројених група украјинских националиста ни у чему се не разликују од бездушних и нељудских метода са којима су хитлерови нацисти истребљивали милионе невиних људи током Другог Свјетскога Рата.

Опширније...

Протојереј Дарко Ђого

У времену у коме је све подложно преиспитивању сама идеја „скривене историје“, „црквене завјере“ и „оклеветаног позитивца“ дјелује привлачно човјеку који у здробљеној стварности гледа остатке „великих наратива“. Ипак, ријетко ко би очекивао да би једно такво гледиште могло да буде широко прихваћено у богословском образовању у Српској православној цркви. А читава покољења наших теолога одрасла су у убјеђењу да – иако Јуда јесте Јуда, издајник Христов – његови мотиви нису били они које јеванђеља наводе већ сасвим други. Они су изложени у често навођеном и с временом нормативизованом чланку Пантелије Калаидзидиса „Искушење Јудино“.

Калаидзидисов идеолошки урадак ослања се на раније истраживања једног од значајнијих истраживача Новог Завјета у ХХ вијеку – њемачко-француског лутеранског теолога Оскара Кулмана (најпознатијег по врло утицајној и фасцинантној књизи „Христос и вријеме“ из 1946). Иако изван сваке сумње велико име новозавјетних студија, и Кулман је имао своје промашаје и слабе аргументације.

Опширније...