...Не ограничавајте свој утицај на децу само бригом тако што ћете их једном недељно довести у цркву и оставити их у њој на њихову вољу. Не, то неће обновити живу веру. Ваша брига мора бити у усађивању у деци страха Божијег, у њиховом учењу православних хришћанских појмова, у њиховом учењу својим примером, свим својим животом. Проникните у живот детета, знајте његове мисли. Разговарајте с њим о свему. Благосиљајте децу свакога дана ујутру и увече, чак и када нису код куће...
Очеви и мајке! Сами, без своје деце, не можете се спасти - и то треба да запамтите! Шта ми можемо да очекујемо од деце, ако наша брига за њих буде ограничена само настојањем да их нахранимо и обучемо? А ко ће да уради остало? Улица? Школа?
И не би требало, драги моји, да заборавимо још нешто. Речи другог човека, чак и добронамерног, утичу на ум детета, реч мајке се тиче непосредно његовог срца, а реч и пример оца дају детету снагу и енергију за остварење.
Не ограничавајте свој утицај на децу само бригом тако што ћете их једном недељно довести у цркву и оставити их у њој на њихову вољу. Не, то неће обновити живу веру. Ваша брига мора бити у усађивању у деци страха Божијег, у њиховом учењу православних хришћанских појмова, у њиховом учењу својим примером, свим својим животом. Проникните у живот детета, знајте његове мисли. Разговарајте с њим о свему. Благосиљајте децу свакога дана ујутру и увече, чак и када нису код куће.
А хришћански начин живота у породици са постовима, молитвеним правилом ујутру и увече, макар било кратко и узимајући у обзир дечије могућности и заузетост, уз посећивање храма целом породицом и уз заједничко учествовање у Тајнама - све ће то невидљиво градити дечију душу. И посејано у дечијој души ће свакако порасти и у зрелим годинама.
Вековима утврђено искуство показује да крсно знамење има велику силу на све радње човека и током целог његовог живота. Због тога је неопходно усађивати у децу обичај да чешће ограђују себе крсним знамењем, посебно пред узимањем хране, легањем на спавање и устајањем, пред изласком из куће. „Јер смо крстом ограђени, врагу противни“ - то ће спасти нашу децу од многих несрећа и опасности.
У давним временима сматрали су да је несрећан онај ко зна све, а не зна Бога. И сматрали су да је срећан онај ко зна Бога, макар и не знао ништа друго. То не значи да су осуђивали образованост, не, просто мудрост Божија није се могла поредити са мудрошћу човека. Јер мудрост Божија даје људима познање више правде и истине. Постојана богобојажљивост, добијена знањем закона Божијих и заповестима Христа на путу Христовом, ограђује човека од заблуда на путу мудрости.
Тако би ми требало да учимо нашу децу сада, васпитајући у њима виши хришћански морал, да би живели, да би ми били живи и да свет не би потонуо у коначно зло. Тако да морамо својим примером и својим радом да васпитамо своју децу. Да живимо према савести, и по правди.
Нека увек имамо своју одговорност и сећамо се речи светих отаца: „Мало дрвце, на коју страну га ставиш, туда ће и расти. Нови сасуд ће одавати онај мирис, каквим га напуните први пут, сипајући у њега или смрдљиву течност, или миришљаву и чисту“.
Исповедајући у свему што чујемо у породици, Божију доброту и Божији промисао, дајмо деци прве лекције богопознања и молитве. То ће бити најважнија лекција богобојажљивости која ће се сачувати у срцу за цео живот и сачуваће дете у овоме животу за живот вечни. Завршићу речима светог учитеља Цркве, Јована Златоуста: „Не постоји већа уметност од уметности васпитања. Мудри васпитач гради живи лик, који када гледају, радују се и Бог и људи.''
Тако, да не бисмо данас плакали због своје деце, да не бисмо оплакивали и њих и себе када они одрасту, и да не би данашње сузе постале почетак будућих, нећемо радити дело Божије -васпитање деце - са непажњом.
Пријатељи, ако ми и сада не осећамо претећу нам опасност духовног отуђивања човечанства, која постепено губи лик и сличност Божију, уколико не зауставимо процес богоодступништва и губитка вере у својим породицама, у себи, онда је веома близу дан када ће се обистинити речи Христа Спаситеља: Син Човјечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи? (Лк.18:8)
Архимандрит Јован Крестјанкин
Извор: „Породица и вера“
Превод: Душка Здравковић, Православна породица, децембар 2016.
