Иван Сергејевић Аксаков
Напомена: Поштовани читаоци, већ смо обећали да ћемо се потрудити да србска јавност сазна много више о руском великану који је учинио толико добра словенском роду, па тако и нашем србском роду (ОВДЕ и ОВДЕ). Иван Сергејевић Аксаков као један од највећих руских православних мислилаца и један од највећих србских пријатеља, прилично неправедно је запостављен и у својој Отаџбини и у братској Србији за чије добро је уложио толико труда. О њему ћемо писати у посебном тексту, овај текст из зборника текстова о јеврејском питању донекле објашњава зашто је Иван Сергејевић Аксаков прилично "истиснут" из руског и србског друштва...
† † †
Шта представља „јеврејско питање“ у Русији, и не само у Русији, већ у хришћанској Европи уопште? Ово питање се у суштини састоји у томе како пригушити дисонанцу, помирити ту противуречност коју представља постојање јеврејског племена унутар хришћанског друштва – то јест, племена које пориче сам темељ хришћанског друштва, чак и његово право на постојање? Другим речима: како уредити однос хришћанског народа према таквој националности која целокупно своје дефинисање налази само у порицању хришћанства — и никаквих других елемената националности немају, чак готово ни физиолошких?
Уколико би Јевреји одступили од својих верских уверења и признали Христа као истинског Месију, не би било никаквог јеврејског питања. Они би се истог трена слили са тим хришћанским народима међу којима обитавају. Сходно томе, решење овог оптерећујућег, веома сложеног, тешког и досадног питања је очигледно веома једноставно: само треба да препознате своје заблуде и напустите оно што сви јеврејски прогресивци називају предрасудама. Али тада не би ни било питања, а питање постоји управо зато што Јевреји желе да буду суграђани хришћанског друштва, а да притом остану верни свом „закону“ – стога, они цене овај „закон“, и стога, у потпуности деле све тежње повезане са јудаизмом као верском доктрином. И у својој души су прожети истом ексклузивношћу која је некада чинила свету особеност овог племена пре хришћанства, али која је укинута испуњењем обећања у Христу и позивом на учешће у благодати целог човечанства.
Ако је такав унутрашњи однос Јевреја према хришћанима, онда је, строго говорећи, ту немогуће било какво примирје. Искрено верујући Јеврејин и искрено верујући хришћанин могу коегзистирати на једном месту, један поред другог, повезани спољашњом грађанском заједницом, али без духовног јединства и без чињења било какве заједничке моралне целине један са другим: у царству свести они се међусобно искључују. Неки ће нам указати да чак и међу хришћанима има много неверника који поричу хришћанство. Наравно, то је тако, али ово порицање, које се дешава унутар самог хришћанског друштва, је сасвим другачијег квалитета и значења од порицања хришћанства од стране Јевреја. У хришћанском друштву (у ширем смислу речи) атеизам је посебна, лична чињеница, без обзира на то колики је број појединачних атеистичких појединаца; они — ти атеисти — без обзира колико ревносно поричу, окрећу се у истом кругу хришћанске универзалне свести — само у негативном ставу према њој, и не могу да ставе ништа позитивно на место онога што поричу. Ни неки нови виши морални идеал, ни нову веру (јер они генерално одбацују свако постојање вере у човеку). Ни ту пуноћу знања која би била способна да замени веру. Они само нису хришћани по личном уверењу, али сами по себи нису весници неке нове позитивне истине.
Сасвим другачији је однос Јевреја према хришћанству. Њихово одрицање је тим јаче, што је теснија веза хришћанства са јудаизмом. А каква је веза: то је логична наследна веза између два историјска тренутка духовног развоја човечанства. (Покушајмо да размотримо питање са чисто историјског становишта, а не са становишта које нужно претпоставља присуство личне вере: у овом другом случају, свима је лако да избегну спор). Хришћанство је круна јудаизма — крајњи циљ коме је јудаизам тежио, који је дао смисао целокупном његовом историјском постојању.
Ни у историји, као историјска појава, нити у логичкој свести, као чињеница сазнања, - хришћанство и јудаизам не моги се замислити једно без другог: хришћанство је незамисливо без јудаизма који му је претходио, а овај други је тек у хришћанству нашао своје објашњење и оправдање. Шта су, дакле, Јевреји у нашем времену? То је отелотворење једног застарелог историјског периода, ово је замрзнути, укинути тренутак универзалног људског духовног развоја, општечовечанске људске свести - тренутак чији су захтеви за даљи историјски живот једнаки порицању сваког каснијег људског развоја.
Јеврејин је анахронизам, али анахронизам који одбија да прихвати своју судбину и уместо тога полаже право на савремени значај. Па ипак, ако би овај анахронизам имао савремени значај, он би искључио све остало што данас постоји као савремено – све што се сада чини као логичан закључак из претходног времена. Ако јеврејска вера има логично право да постоји у нашем времену, тј. ако претпоставимо да историја ни на који начин није укинула ту веру, онда не само да хришћанство нема значење као накнадни логички тренутак универзалне људске религиозне свести, већ је целокупна историја човечанства од времена Христа, са целом савременом цивилизацијом, тј. хришћанском цивилизацијом, лишена сваке рационалне логичке основе, нека врста необјашњиве случајности, губи право на историјско постојање!
Јеврејин, поричући хришћанство и захтевајући права за јудаизам, истовремено логички пориче све успехе људске историје до 1864. године (година када је Аксаков писао овај текст – примедба преводиоца) и враћа човечанство на онај ниво, на онај тренутак свести у коме је било пре појаве Христа на земљи. У овом случају, Јеврејин није једноставно неверник, попут атеисте — не: напротив, он верује свом снагом своје душе, препознаје веру, попут хришћанина, као суштински садржај људског духа и пориче хришћанство — не као веру уопште, већ у његовој самој логичкој основи и историјској законитости. Верујући Јеврејин наставља да разапиње Христа у својој свести и да се у својим мислима, очајнички и бесно, бори за преживљено право духовног првенства — да се бори са Оним Који је дошао да укине „закон“ — испуњавајући га.
Вероватно ће се наћи таква господа која ће нас оптужити да желимо да подстакнемо међусобну мржњу између хришћана и Јевреја, да пробудимо верски фанатизам итд. Ова господа је неупоредиво опуштенија у некој врсти нејасног стања, у некој врсти сировог несигурног стања мисли и осећања, без решавања противречности, без давања себи јасног објашњења било чега, без подвргавања свог унутрашњег света, своје свести логичним мучењима. Наш руски друштвени модернизам посебно пати од такве безобразне смешаности, такве мешавине појмова, која своју оскудну логику прикрива плаштом прогреса, човечности итд. Руско друштво је бомбардовано толиким мноштвом бриљантних фраза, такозваних „најновијих научних резултата“ и „аксиома целог просвећеног света“, да у главама људи не остаје ништа осим збуњености. Ако је Пушкин, говорећи о једном генералу, рекао: „Од ума га спасава чин“, онда се то са готово већим оправдањем може применити на нашу господу која се дичи у редовима либерала, хуманиста, прогресиваца итд.
Главни задатак људи који мисле и искрено воле Русију у нашем времену требало би да се састоји у критичком испитивању свег тог менталног и моралног смећа које се нагомилало у руском народу као резултат лажног, зависног развоја нашег образовања – у строгој анализи оних тренутних фраза којима се пројављује значајан део нашег друштва, и то готово посебно у његовим највишим сферама. Разјашњење истине никада неће довести до лажи и зла, светлост никада неће створити таму — напротив, она ће тачније и јасније дефинисати праве односе између животних појава.
Што се тиче Јевреја, свако разјашњење овог питања, с једне стране, само ће помоћи да се даље растера тама фанатичне неразумности и слепе мржње, а с друге стране, можда ће моћи и донекле да се уздржи од препуштања лажи, од претеране и грешне учтивости према њима, од штетног отупљивања моралног осећања и од опасних уступака на штету руске националности. Желели бисмо да разјаснимо за свест самих Јевреја пуни обим противуречности коју јудаизам представља у хришћанском свету. „Јудејац“, - каже Хомјаков у својим „Историјским белешкама“ - после Христа, „је жива бесмислица, која нема рационално постојање и стога нема значај у историјском свету“... Из ове ситуације постоји само један логичан излаз: одрећи се јудаизма и прихватити оне принципе који чине закон целог савременог просвећеног света. Ово је искрен, директан и прилично плодоносан излаз, али постоји и други пут — негативан и комфортнији — пут безверја: престати бити жидов, а да се не одрекнеш жидовства, али не постати ни хришћанин, већ нешто између, нека врста моралне и менталне амфибије. То је оно што прогресивни Јевреји називају: придруживање универзалној људској цивилизацији. По нашем мишљењу, то значи висити у ваздуху, али тако не размишљају прогресивци, и желели бисмо да нам сами ти Јевреји објасне на каквом тлу предлажу да стану, одрекавши се верских предрасуда своје националности и не држећи се верских уверења ове или оне европске националности међу којима живе? У смислу веровања они нису ни Јевреји ни хришћани, шта су онда? Философи... Какви? Којој школи припадају — има их безброј? И која од њих је заиста потпуна, представљајући потпуно успостављен систем, који није подложан даљем напретку мишљења? Зар ове школе нису коначно, у свом логичком развоју и у својим покушајима да успоставе апсолутну истину на чисто логичкој основи – ван религије – дошле до порицања сваке апсолутне истине, стављајући тако, такорећи, увек потресно тло релативних истина под ноге човечанства?
Штавише, модерна филозофија уопште се тешко може разумети потпуно апстрактно, независно од било какве религиозне, па чак и хришћанске свести. Она се поиграва са том свешћу, бори се са њом или је пориче, покушава да реши питања која свест поставља, да уведе критику разума у читав свет идеја непознатих прехришћанском историјском свету, а неодвојивих од људске свести — са почетком хришћанског периода историје...
Погледајмо сада другу страну људске цивилизације у односу на Јеврејина - моралну и свакодневну страну. Утицај хришћанства као друштвеног и свакодневног принципа обитава у човеку који припада животу хришћанског друштва, и делује у њему непосредно, често чак и без његовог знања и свести, па чак и ако он ментално пориче хришћанство. Али такав није положај Јеврејина. Он је стран, или тврди да је стран, утицају хришћанства као друштвеног и свакодневног принципа. Чак и ако би Јеврејин тврдио да у својој мисли припада школи овог или оног филозофа, ипак би било потребно питати сваког Јеврејина којој школи припада у свом свакодневном животу, којим се друштвеним моралним принципом руководи? Ово питање нећемо поставити чак ни хришћанском нихилисти, јер смо уверени да је његов раскид са хришћанством чисто спољашњи и да постоје моралне границе које му савест неће дозволити да пређе – које, једном просветљене хришћанском свешћу, никада не могу да се спусте до мирног стања савести паганине. Савест ће увек постављати захтеве за које ће захтевати утешне одговоре. Наравно, овде не мислимо на пале, окореле зликовце који се јављају и у хришћанском друштву: говоримо о нормалном стању људске савести и моралне природе. Немогуће је да се човек ослободи хришћанске моралне свести — када га је једном дотакла — било директно или кроз друштво у којем је одрастао и васпитаван.
Али Јеврејин који има претензију да стоји ван сваке хришћанске свести и који заиста пребива у сталној одвојености од хришћанског духовног света кроз своја религиозна уверења, одрекавши се тих уверења и, последично, обавезе свакодневног јеврејског моралног закона, којим ће се новим моралним, друштвеним и свакодневним законом управљати у приватном и јавном животу? Законом личне савести, исписаним на срцима. Али срце човеково је покретно, и зашто човек мора обавезно да слуша своју савест, све док је не осветли и не освешта хришћанско вероучење, које је човеку открило пуноћу моралног закона који у њему пребива, и позвало га на бескрајно усавршавање?
Изван хришћанске светлости унете у унутрашњи свет човекове савести, савест лута у мраку, природна свест о природним законима савести је нејасна, климава и нестабилна. А поред тога, очигледно то није довољно за особу која је већ напустила стање природности. Што се тиче спољашњих, формалних закона оних држава у области где Јеврејин мора да живи, без обзира колико их Јеврејин строго поштује, ови закони ни на који начин не уклањају највишу моралну истину и не протежу се на област приватног и јавног живота.
Спољашња истина коју они изражавају није само недовољна сама по себи, већ је и незамислива без допуне законима унутрашње истине који живе у хришћанској свести друштва. Држава, наравно, није Црква; али друштво, коме држава служи као штит и органски спољашњи оклоп, јесте хришћанско друштво.
Једном речју, Јеврејин који се одриче вере својих отаца, а истовремено жели да стоји ван хришћанства, пред нама се појављује као човек не само без вере, већ и без икаквог моралног закона који би управљао његовим унутрашњим светом и његовим односима са друштвом. Он стоји изван оних друштвених и свакодневних принципа на којима је изграђено, стоји и њима се управља модерно друштво, који чине ваздух, атмосферу овог друштва, живе и делују у његовим члановима, упркос чак и личном ставу њихових мисли према тим принципима. Управо се у томе огледа морална гаранција унутрашње безбедности за друштво.
Међутим, у већој или мањој мери исто се може рећи не само за хришћанско друштво, већ и за било које друго друштво вођено неким религиозним и моралним уверењем. Када вам се прича о муслиманском, јеврејском или будистичком друштву, ви знате који морални закон њиме управљају, а његови чланови, у границама овог заједничког закона који признају, сматрају себе морално сигурним. Али чим вам се препоручи особа која се, уместо на морални и верски закон, позива на универзалну људску цивилизацију, онда ћете себи природно поставити питање: где је општи кодекс моралних права и обавеза ове цивилизације, која се поставља изван религије као догма и као принцип свакодневног живота? Овде свака особа има посебан кодекс, и сваки син такве цивилизације морао би бити подвргнут посебном испитивању и испитивању својих моралних принципа. Не постоји општи кодекс. Могло би се, на пример, претпоставити да је универзална људска цивилизација развила уверење да крађа није исправна и да је то нешто скверно. Али ево вам учење које се проглашава за најновију, најмодернију реч у универзалној људској цивилизацији, које човека своди на стоку, ослобађа га моралне одговорности за злочине и свечано проглашава да човек има пуно морално право да краде ако му се то свиђа. (Један од публициста „Руске речи“ изјавио је да не краде из истог разлога због којег не воли трулу говедину, али да ако може да окуси трулу говедину, онда има право да окуси и крађу, која неће чинити никакав морални злочин). Нека они који не признају никакве друге темеље за себе осим „универзалне људске цивилизације“ одреде и јавно нам саопште шта ће тачно бити одабрано, исцеђено, филтрирано од стране њих из ње – шта тачно прихватају као кодекс који је за њих обавезујући? На чему ће се заснивати та обавеза? На личном укусу и произвољности: она није укорењена у дубинама духа, није повезана у свести са свим што је човеку најдраже, са почетком почетака и узроком узрока свих ствари – једном речју, са идејом Бога…
Извињавамо се нашим читаоцима због ове дуге и заморне анализе јеврејских тврдњи да су задовољни универзалном људском цивилизацијом независном од било каквих верских или моралних уверења. Видели смо да су све те претензије, све ово драпирање плаштом цивилизације чисти апсурд, гласна фраза која прикрива или лицемерје, или потпуну празнину душе и мисли, или менталну и моралну збуњеност, са којом се, наравно, понекад може веома срећно постојати, али на којој се ништа не може створити или утемељити. Не мислимо да је размножавање ове врсте водоземаца, интелектуално и морално, било посебно корисно за друштво, посебно ако ови водоземци постигну прилично значајан положај у друштву...
Истини за вољу, Јевреји који се придружују универзалној, тј. европској, цивилизацији, невољно и неизбежно се придружују виталном елементу европејства, тј. хришћанству; јер је европска цивилизација производ не само античког света, већ и хришћанског света, а хришћанство у њу улази као тако суштински елемент да се из ње не може ни на који начин украсти. Христово учење је од тада постало закон целог каснијег живота у свету; бар хришћанство, како Хомјаков каже у истим белешкама, „још увек одређује крајње границе развоја народа који га исповедају“. То је смисао сваке религије, наставља он: она је граница целокупног духовног и интелектуалног света за човека. Народ који је превазишао границе свог веровања ствара себи ново веровање; а порицање, које још није створило нови положај, налази се у директној зависности од положаја онога што се одбацује.
Стога је хришћанство до данас (било прихваћено или одбачено) закон целог просвећеног света — а народи који су прихватили проповед јеврејских рибара постали су владари целог света и вође човечанства“... Али, уплићући се у цивилизацију и животне стихије цивилизације, образовани Јевреји – због чудне заблуде или своје очигледне нечасности – не желе то да признају. Као развијени људи, они не могу а да не препознају Христов морални закон као најсавршенији; не могу а да не виде да је ваздух који удишу у ствари хришћанство; Они морају коначно бити прожети тим ваздухом, усвојити хришћанско гледиште — макар само због разумевања феномена европске цивилизације — да би разумели Дантеа, Шилера, Гетеа са његовим Фаустом, Рафаела, Шекспира итд. — на шта они увек имају претензије...
Али без искреног и свесног прихватања хришћанства у своје душе, без отвореног признавања његове моћи над собом, они заузимају лажан, неискрен став према европској цивилизацији — и са таквим ставом њихово учешће у њој не може бити истински плодоносно. Историја модерне цивилизације мора да одреди место које у њој заузима јеврејски елемент, посебно у Немачкој, где је активност таквих Јевреја, који су напустили Мојсијеву веру и нису се придржавали никаквих других верских уверења, прилично јака. Свима је јасно да Јеврејин неће створити Гетеа, Шилера или Шекспира, већ само Хајнеа или Бернеа. Верујемо да је немачки дух знатно ослабљен упадом таквих јеврејских зачина. Још мање можемо очекивати икакво добро од ове инвазије „цивилизованих Јевреја“ у духовни живот руског народа, који је у потпуности прожет верским принципима.
Али богато обдарено јеврејско племе могло је богато оплодити тло европских друштава да се, заједно са искреним одрицањем од јудаизма, искрено држало и истине хришћанства. Ван овога, они су предодређени, са својим такозваним универзалним људским просвећењем, да постану — понављамо још једном — амфибије[1] у сваком смислу, без националности, без религије, без морала, и да у царство европског хришћанског просвећења уведу лицемерје и лаж.
[1] Амфибије (водоземци) - најнижи представници кичмењака међу становницима копна (примедба преводиоца).
Москва, 8 августа 1864. г.
