Борис Субашић
ТРАНСИЛВАНИЈСКИ манастир Куртеа де Арђеш, колевка данашње Румунске правoславне цркве, прва митрополија средњовековног војводства Влашке, чува златом опточена сведочанства српске културне империје: ктиторске фреске кнеза Лазара, кнегиње Милице и деспотице Милице Бранковић. Моћ тог царства, много већег од Душановог, није била од овога света. Оно је настало и проширило се од српских царских лаври Хиландара и Светог Павла на Атосу преко угарских војводстава Влашке и Молдавије до Русије непосредно уочи пропасти земаљске средњовековне Србије.
Белези те духовне и културне баштине су путокази за опстанак и опомена да народи нестају не када изгубе ратове већ када забораве свој идентитет и оно што их је чинило великим и угледним.
У потрази за заборављеним траговима српског културног царства прешли смо пут дужи од 500 километара до румунске Трансилваније и града Куртеа де Арђеш (Двор на Аргишу) на чијем се ободу крај реке Арђеш налази истоимени манастир, седиште прве митрополије средњовековне Унгаровалахије. Његов данашњи монуметални бели храм подигнут је 19. веку на темељима владарске задужбине из 16. века чији је главни ктитор била Српкиња, деспотица Милица Бранковић, праунука деспота Ђурђа, жена војводе Негоја Басарабе. Летопис Бистрице, манастира који је као просветни центар утемељио хиландарски монах Никодим, рођак кнеза Лазара, сведочи: „Да би подигла Куртеа де Арђеш госпођа Деспина продаде све благо српске владарске породице.“
Због њене фреске из 1517. коју је насликао живописац Добромир могао је да 1875. страда француски архитекта Анри Лекомт ду Ној који је од румунског кнеза Карола добио посао обнове храма. Лекомт је до темеља срушио средњовековну цркву са њеним прелепим фрескама, што је изазвало огорчење народа као светогрђе, а духови су се смирили тек када је у новом храму насликао верну копију старе ктиторске фреске са Деспином Милицом, али и живописом кнеза Лазара и кнегиње Милице на златној подлози.
Српски историчар, књижевник, дипломата и економиста Чедомиљ Мијатовић један је од ретких, ако не и једини српски научник који је крајем 19. века управо због овог живописа истраживао историју цркве манастира Куртеа де Арђеш и открио да су српски владари били ктитори старијег храма из 1359. који су два века касније из темеља преправили војвода Неагој и Деспина Милица.
– Неоспорно је да се кнез Лазар јавља као ктитор у цркви арђешкој. Арђеш, или како се онда изговарало и писало Аргиш, био је у време Лазарево престоница влашких војвода, а уједно и столица митрополита.. Ту је војвода Радул, по свој прилици на неким старим темељима, подигао дивну цркву и манстир. Унутра на једном зиду цркве исписане су биле слике ктитора њених: војводе Владислава, војводе Радула и – кнеза Лазара и кнегиње Милице. Године 1512. војвода Негоје и жена му Деспина Бранковићева оборили су стару цркву до темеља и подигли нову и још дивнију, а на зидине те нове дали су поново исписати старе ктиторе, па међу њима и кнеза Лазара и кнегињу Милицу. И данас стоје слике њихове на својим старим местима на једном удубу од зида, одмах с десне стране кад се у цркву ступи – забележио је Мијатовић.
Распоред светих слика и вечних коначишта у владарској гробној цркви није случајност, већ кодирана прича о неуништивости светиња и великих идеја, намењена онима који умеју да је прочитају. Зато и данас лево од улаза у високи храм блешти ктиторска фреску војводе и првог кнеза Влашке Неагоја Басараба и његове жене Деспине (деспотице) Милице Бранковић, кћери деспота Јована, последњег владара српске државе у егзилу, са престоницом у сремском Купинику, данашњем Купинову. Десно од улаза на злату су насликани ликови кнеза Лазара и кнегиње Милице. Карол Први, кнез, а после Великог рата први краљ независне Румуније, одредио је да храм у Куртеа де Арђешу буде гробна црква румунских краљева, а да њихове вечне куће буду управо испод светих слика старих ктитора.
Карол, владар из старе немачке витешке лозе Хоенцолерн-Силмаринген захтевао је да почива испод ликова Хребељановића и Бранковића јер они стоје на почетку саге која је довела до стварања румунске цркве, али и нације. Кнез Лазар и кнегиња Милица су је започели у 14. веку шаљући Лазаревог рођака Никодима, ученог монаха-дипломату из Хиландара, да као „подунавски Свети Сава“ на територијама младих војводстава Влашке и Молдавије шири писменост, културу и православље.
Хиландарац Никодим је на другу страну Дунава пренео не само верске књиге, већ и оне на којима се темељи земаљска власт: царски Душанов законик преписан у Никодимовом манастиру Водица био је први устав влашких и молдавских војводства, у чијим се црквама и дворовима говорио српски до 17. века, када су се формирали самосталан језик и књижевност, а ћирилицом се писало до 19. века.
Националну и просветну мисију наставили су сремски деспоти Бранковићи, владари српске државе у егзилу на територији Угарске, после пада Смедерева. Њена престоница налазила се у тврђави Купиник, у данашњем сремском Купинову, али Срби су се раселили широм угарског краљевства. Без јаке националне цркве претио им је нестанак, утапањем у многобројне народе који су у Угарској живели. Деспот Ђурађ Бранковић је око 1490. скинуо оружје и владарске инсигније и налик прецима Немањићима обукао монашку расу да би војевао битку за српски језик и идентитет. Он је имао великог утицаја на Милицу (1487-1554) кћи свог брата деспота Јована, која је 1505, удајом за војводу Негоја постала покровитељ духовности, просвете и уметности.
– У првој петини 16. века центар политичког, црквеног и културног живота у Влашкој чини група у којој су Деспина, кћи деспота Јована Бранковића, њен стриц митрополит Максим Бранковић и њен ујак Стефан Јакшић. Деспина је на славан начин везала своје име за најлепшу цркву у Румунији Куртеа де Арђеш, а Максим је стекао име свеца и међу Власима и међу Молдованима, јер је својим настојавањем спречио братоубилачки рат између Влашке и Молдавије и повратио у корице сабље две убојите војске које су се већ биле ставиле у бојни ред једна прма другој. Максим је овим чином оставио незбораван утисак на народ румунски, те се и данас име његово помиње са светим поштовањем. Није мање значајан факат да се прва штампарија на влашком земљишту јавља убрзо после Максимовог доласка. Прва је књига штампана у Влашкој 1507. а Максим је на влашки двор дошао три године пре тога – сажео је Чедомиљ Мијатовић записе из средњовековних хроника.
ШТАМПАР МАКАРИЈЕ
ДАНАС се зна да су митрополит Максим, потоњи архиепископ београдски и Деспина Милица довели у Влашку штампара Макарија и били његови покровитељи. Макарије је сам резао ћирилична слова и штампао српске књиге и племенитом занату учио нове штампаре који ће га доцније ширити до Русије.
МОНАХИЊА ПЛАТОНИДА
ПОСЛЕ смрти војводе Негоја 1521. деспина Милица је била годину дана регент за свог сина Теодосија Првог, кога је узурпатор Раду свргао и протерао у Цариград, где су га Турци убили. Њена кћи Роксанда се 1526. удала за Радуа де ла Афумација, господара Влашке, а Стана за војводу Стефаница, господара Молдавије. Милица Деспина се 1545. замонашила под именом Платонида и у Сибињу провела остатак живота.
ЗАШТИТНИЦА УМЕТНОСТИ
МИЛИЦА Деспина је у румунској историографији описана као заштитница уметности и заната и ктиторка манастира Крушедол под чијим је старатељством у јеромонах Макарије објавио неколико богослужбених књига, међу којима чувено Трговишко четворојеванђеље.
– За даровитост нашега народа, за моћ његовога културног уплива, за политичку свет његову није најмање свето доказ баш та чињеница што Српкиње на престолу влашком и молдавском свагда успевају да постану виден и поносне жене. Као наславније жене у историји румунског народа г. Хаждеу (румунски историчар) помиње: матер Стефана Великог Деспину, жену Негоја Басарабе, Јелену, жену Петра Рареша, Станку, жену Матеје Басарабе, Роксанду, жену Александра Лапушеануа, Јелисавету, жену Јеремије Мовиле…
Извор: Новости
Наслов и опрема текста: Саборник
