Данашњи дан у србској и руској историји

Алексеј Петрович Ермолов роћен је 1777. године у Москви, у небогатој дворјанској породици официра. После студија у Москви, Ермолов је 1792. године започео војну службу у Њежинском драгунском пуку у звању капетана. Учествовао је у рату против Пољске 1794. године, добивши од великог А.В. Суворова орден светог Георгија 4-ог степена. Ермолов је у Персији ратовао 1796. године, после чега стиче чин пуковника. Залуђен западњачким идејама био је ухапшен, но, слава Богу, „дечије болести“ се брзо окануо па се нашао на слободи у кампањи против Француске 1805-1807. године, када се добро упознао са „културом“ западних варвара. Тада је командовао артиљеријом авангарда, исказавши истинску храброст и умешност. У Отаџбинском рату 1812. године (како браћа Руси зову Наполеоново нашествије) Ермолов је (са већ стеченим чином генерала), учествовао у свим крупним биткама, посебно се истакавши у биткама код Смоленска, Бородинској бици, бици код Малојарославца и Березине. За време заграничног похода руске армије Ермолов је био начелник све артиљерије и одлично се тукао код Дрездена, Лајпцига, Куљме. Упитан од Императора Александра I, који је тада био задивљен иностранцима, какву награду жели, Ермолов је одговорио: «Произведите ме у Немца, Господару!», чиме је изазвао усхићење патриотски настројених официра којима је сметало царево „западњаштво“. Током 1816. године Ермолов је постављен за командира посебног Грузинског корпуса, као командант цивилне одбране на Кавказу и истовремено изванредни и опуномоћени амбасадор у Ирану. На тим дужностима стекао је славу завојевача народа Северног Кавказа, који је започео дуги, но за Русију успешни Кавкаски рат 1817-1864. године. Ермолов је спроводио чврсту империјску политику, исправно сматрајући да, «проконзул Кавказа не може укротити жестокост овдашњих карактера мекоћом свог срца». Током 11 година Ермолов је чврстом руком управљао Кавказом, дејствујући плански и прорачунато, сједињујући жесткост и суровост са уважавајућим односом према мирном становништву. «Јуриш Кавказа ће скупо коштати, - сматрао је он, - тако да ћемо га опколити». Своју политику на Кавказу главнокомандујући је овако дефинисао: «Ја журим полако». Ермолов је провео низ војних операција у Чеченији, Дагестану и на Кубану, построивши нове тврђаве, смирио је немире у Имеретији, Гурији и Мингрелији, присајединио је Русији Абхазију, Карабахско и Ширванско ханство. Он је подстакао развој трговине и индустрије на Кавказу, побољшао Војно-Грузински пут. Отворио је многе лековите бање са термалном водом, основао Пјатигорск, а из тврђаве Кислој израстао је град Кисловодск. Године 1827 Ермолов је ослобођен војне службе и постављен за члана Државног Савета. «Подвизи Ваши – понос су Отаџбине, и Ваша слава припада Русији», - писао је о Ермолову руски геније А.С. Пушкин. А.П. Ермолов се упокојио 1861. године, сахрањен је у Троицкој цркви града Орла.

Михаил Петрович Лазарев рођен је 1788. године у породици владимирског губернатора. Рано оставши без родитеља, Михаил је по старатељству Г.Р. Державина током 1800. године уписан у Морски кадетски корпус. Као волонтер на британским бродовима учестввао је у Трафалгарској бици (1805) и у рату са Шведском (1808). Током 1813-1816. године, командовао је корветом «Суворов», Лазарев је остварио своју пуну кружну пловидбу из Кронштата ка обалам Руске Америке и обратно, нашавши у Тихом океану пет до тада непознатих атола (данас позната као острва Суворова), остваривши на тај начин, прво руско откриће у јужној полулопти. Године 1819 Лазарев је уврштен у експедицију Фаддеја Белинсгаузена. Била је то друга пловидба ка обалама Антарктиде. Треће путовање око света у чину капетана Лазарев је остварио 1822-1825. године на фрегати «Крејсер», када су спроведена научна метеоролошка, океанографска и етнографска истраживања. Експедиција је ишла по маршрути Кронштадт - Рио-де-Жанеиро - рт Добре Наде - Руска Америка - рт Горн - Кронштадт. У годинама Руско-турског рата Лазарев се истакао у Наваринској бици, после које је произведен у контра-адмирала и удостојенје Георгиевске заставе. Две следеће године његова ескадра је блокирала Дарданеле. Године 1832 постављен је за начелника штаба Црноморске флоте, а током 1834. године и за војног губернатора Николајева и Севастопоља. У периоду 1838-1840. године адмирал је предводио ратне операције на мору против кавкаских горштака. Лазарев је васпитао читаву плејаду водећих командиров и флотоводаца, укључујући легендарног П.С. Нахимова, затим В.А.Корнилова, В.И. Истомина, Г.И. Бутакова, Е.В. Путјатина, И.С. Унковског. Увек га је одликовала иницијатива и смелост, брзина у доношењу одлука, као и пристојност и част . М.П.Лазарев се упокојио на данашњи дан 1851. године. Сахрањен је у подземној костурници Владимирског сабора у Севастопољу (у том тренутку је тек започета његова градња). Тамо су касније сахрањени и његови ученици и наследници адмирали Нахимов, Корнилов, Истомин. Његовим именом названо је море, шелфни ледник, антарктичка станица, атол, острво, варошица, залив и два рта.

На данашњи дан 1877. године, Руски цар Александар II објавио је рат Отоманском царству зато што је одбило да испуни Лондонски уговор. Рат, у којем је Русија тежила да избије на Босфор и Дарданеле и интервенише у Источној кризи изазваној устанком у БиХ 1877, завршен је у децембру 1877. руским освајањем Плевне, али је Турке спасла британска флота усидрена у Дарданелима, па је Александар Други одлучио да се повуче. Пророчанство Достојевског о неопходности руског освајања Босфора и Дарданела, изгледа да је остављено да се одигра у нашим временима, у скоријој будућности. Западно лудило ће, по свој прилици, то учинити неминовношћу…

На данашњи дан 1903. -године умро је правник и историчар Валтазар Богишић, професор универзитета у Кијеву и Одеси, академик и министар правде у Црној Гори. Славу му је донело дело "Општи имовински законик за књажевину Црну Гору", који је 1888. израдио на захтев црногорског кнеза Николе Првог Петровића. Законик је преведен на многе језике као пример регулисања имовинског права. Дела: "Правни обичаји код Словена", "Зборник садашњих правних обичаја код Јужних Словена", "Писани закони на словенском југу", "Напутак за описивање правнијех обичаја који у народу живе".

Александар Семенович Архангељски роћен је 1854. године у граду Пенза, у свештеничкој породици. После богословије у Пензи и окончаног универзитета у Казању,упућен је у Москву на архивске послове. Од магистарског рада из 1882. године, са темом «Нил Сорски и Васијан Патрикејев, њихови књижевни радови и идеје у древној Русији» изабран је на Казањском универзитету за доцента на катедри за историју древне Русије. Године 1904 А.С. Архангељски је изабран за дописног члана Императорске академије наука. Учествовао је у стварању Енциклопедијског речника Брокгауза и Ефрона. Најпознатији историјски радови овог великог научника су: «Святые Кирилл и Мефодий и совершенный ими перевод Святого Писания» (1885), «Творения отцов Церкви в древнерусской письменности» (1891), «Из лекций по истории русской литературы: «Литература домонгольской Руси XI - половина XIII века» (1903), «Из лекций по истории русской литературы: «Образование и литература Московского государства конца XV-XVIII века» (1913) и други. А.С. Архангељски упокојио се на данашњи дан 1926. године у Москви.

Ирина Васиљевна Ватагина рођена је 1924. године. Њен отац, народни уметник РСФСР Василиј Андрејевич Ватагин, сматра се једним од најбољих скулптора-анималиста XX века. Као иконописац и рестауратор Ирина Васиљевна је постигла велике резултате. По завршетку Суриковског института, неколико година је радила у Тројичко-Сергијевској лаври под руководством Марије Николајевне Соколове (монахиње Јулијаније). Од 1964. године Ватагина је радила у музеју Андреја Рубљова. Од 1985. године бавила се обновом Свето-Даниловског манастира, а почетком 90-их година обновом цркве светог Николе Чудотворца на Маросејци. Ирина Васиљевна такође је била професор на Свето-Тихоновском Богословском институту. Упокојила се на данашњи дан 2007. године. «Сви који су знали Ирину Васиљевну, памте је као праведницу, истинску православну праведницу. Она је била дивно, задивљујуће светло и благодатно биће, које је даровало свима добро, љубав, радост, које је дисало хришћанском вером и надом», - рекао је о њој протојереј Владимир Воробјев.

На данашњи дан 1971. године, совјетски космонаути успели су да се споје са летелицом без људске посаде, што је претходило изградњи прве свемирске лабораторије у орбити око Земље.

На данашњи дан 1987. године, Слободан Милошевић, тадашњи председник СКС, посетио је Косово Поље и пружио подршку угњетеним Србима који су се жалили на све неподношљивије деловање шиптарских терориста. Једна нормална реченица „Нико не сме да вас бије“, наишла је на праву хистерију како унутар „антисрбске непринципијелне коалиције“ у Југославији, тако и на Западу. Замислите каква је то дрскост – функционер Србије је поручио да у Србији не сме нико да бије Србе! До дан данас ту дрскост, да неко сме рећи да Срби не смеју да се бију, никако не може да схвати како другосрбијанска олош у Србији, тако ни неонацистичка олош на Западу. Но, даће Бог, схватиће.

На данашњи дан 1999. године, у селу Догановић код Качаника, од касетне бомбе неонациста из НАТО пакта погинули су дечаци Едон, Фисник, Осман, Бурим и Ваљдет Коџа. Најмлађи је имао 3 године, а најстарији 15. На мети неонациста овог дана поново је био Ниш, тада је центар града погођен са 26 пројектила. На подручју Лесковца неонацисти су бомбардовањем оштетили око 500 кућа. У Јадру су испаљена 24 пројектила на планину Гучево и оштећен је планинарски дом, где су биле смештене многобројне избеглице, а уништени су и телевизијски релеји и велики антенски стуб. У Лучанима је гађана фабрика хемијске индустрије „Милан Благојевић“, оштећени су погони за складиштење киселина. НАТО неонацисти тога дана бомбардовали су и цивилне објекте у околини Новог Пазара, као и рафинерију нафте у Новом Саду.

На данашњи дан 2001. године „међународни“ (читај западни = антисрбски) арбитар за међуентитетску линију разграничења у сарајевским насељима Добриња 1 и Добриња 4, ирски судија Дијармуд Шеридан, саопштио је коначну одлуку, према којој је највећи део спорне територије која је после Дејтонског споразума припала Републици Српској, враћен Федерацији БиХ. Да ли је неко сумњао да може бити другачије?

На данашњи дан 2004. године, Савез логораша Републике Српске одлучио је да 250 логораша, који су били заточени у 250 муслиманских, хрватских и словеначких логора за Србе, сведочи у одбрани Слободана Милошевића.