На данашњи дан 1605. године умро је Руски Цар Борис Годунов. Негде око 1560. године Борис је почео службу при двору Цара Ивана Грозног и веома брзо се издвојио својим умом и сналажљивошћу. Око 1571. године он је учврстио свој положај на двору женидбом са кћерком сарадника Цара Ивана Грозног - Маљуте Скуратова-Бељског - Маријом Григорјевном.
Године 1578, удајом Борисове сестре за царевића Фјодора, Борис постаје бојар. После смрти Ивана Грозног и доласка на руски престо Фјодора Ивановича, бојарин Годунов постаје први Царев помоћник који је практично управљао најважнијим државним делима. Његова делатност била је усмерена на свестрано јачање државе, како у унутрашњој, тако и спољној политици. Безусловно се придржавао идеала «симфоније власти» у односу на РПЦ. Њему треба захвалити што је 1589. године изабран први Руски Патријарх (за првог Патријарха изабран је митрополит Јов). У спољној политици он је покушавао решавати проблеме дипломатским путем али је моћ Русије под његовом управом само јачала. Када је после смрти Цара Фјодора Ивановича (1598) било објављено да његова удовица Ирина одбија царство и одлази у манастир, Русија се нашла пред тешким избором. Годунов се у то време такође налазио са сестром у манастиру, плакао је и молио се са њом. Изгледало је да је и он, као и сестра, оставио свет, величину и власт. Више пута је одбацивао долазак на Руски престо и тек после многобројних молби и захтева дворјанства и целог руског свештенства на челу са Патријархом Јовом, Борис Годунов је удовољио молбама и дао пристанак за долазак на престо. Неколико година је владао врло мудро, пружајући широким народним масама помоћ у време гладних година.Но, један безобразни авантуриста Григориј Отрепјев, прогласио се живим царевићем Димитријем и почео уз помоћ Пољака и слабоумних козака да прави смутњу у држави. Тако је 16. октобра 1604. године Лажни Димитрије са гомилом Пољака и козака кренуо на Москву. Чак и проклетство Патријарха Јова није охладило усијане главе. У јануару 1605. године владина војска је разбила самозванца који је успео да утекне у Путивљ. Но, ка лажном Димитрију су пристизали нови козаци из многих крајева Русије. У то време, на данашњи дан 1605. године Борис Годунов се налазио у Москви и није показивао знаке никакве болести. Међутим, изненада је осетио несвестицу, постајало му је све лошије и ускоро је из ушију и носа кренула крв. Цар је веома брзо умро и сахрањен је у Архангелском сабору Московског Кремља. Одмах су се нашли злобници који су изненадну смрт (да ли се радило о тровању или о некој изненадној тешкој болести, данас је тешко рећи – али Борисова изненадна смрт је била шокантна) прогласили самоубиством. Те гласине су допринеле томе да је судбина породице оклеветаног Цара била више него тужна. Поједини незахвални Руси наивно су поверовали лажима лажног Димитрија, заборавили су на његово врло мудро и милостиво владање и живог растргли Борисовог сина, младог Цара Фјодора и убили су његову мајку. Жива је остала само кћер Бориса Годунова Ксенија – коју је ова олош предала за наложницу самозванцу. Званично је било објављено да су се Цар Фјодор и његова мајка отровали. Њихова тела су изложили, а из Архангелского храма су изнели ковчег Бориса Годунова и поново га сахранили у Варсонуфијевском манастиру близу Лубјанке. Тамо су потом сахранили и његову породицу - без опела, као самоубице. Ово цареубиство било је увод у Велику Смутњу и уследила је казна Божија, па је Русија од изузетно моћне државе из периода Ивана Грозног и Бориса Годунова, веома брзо доспела до ивице потпуне пропасти, а Москвом су били завладали римокатолички јеретици. Но, слава Богу, дошло је до великог покајања руског народа па је 1812. године велико руско ополченије на челу са Мињином и Пожарским и благодарећи молитвама великих руских молитвеника и мученичком крвљу Патријарха Гермогена, ослободило Москву и следеће 2013. године на великом црквено-народном сабору изабран је први Цар из лозе Романових – Михаило Романов.
|
|
|
На данашњи дан 1828. године, Русија је објавила рат Отоманском царству ради подршке борби Грчке за независност. |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
На данашњи дан 2007. године, руски председник Владимир Путин суспендовао обавезе Русије из Споразума о конвенционалним снагама у Европи због америчког плана о постављању ракетног штита у земљама источне Европе. Русија је дефинитивно ставила до знања да полагано долази крај политици сведозвољености савремених западних неонациста из НАТО пакта. |
Данас се такође сећамо и миљеника Императрице Екатерине II, грофа Григорија Григорјевича Орлова (1734-1783). После војне школе учествовао је у „Седмогодишњем рату“, био рањен у бици код Цорндорфе. Касније је служио у артиљерији у Петрограду и био је веома популаран због своје смелости и одлучног карактера. Зближивши се са Екатерином II, био је главни учесник преврата од 28. маја 1762. године. По њеном доласку на престо, капетан гарде је био уздигнут у генерал-мајора, уследило је и добијање ордена Александра Невског. На дан крунисања сви Орлови су стекли грофовско звање, а Григориј је постављен за генерал-ађутанта. Ређала су се све већа звања, добио је орден светог Андреја Првозваног. Орлов је имао осећај за откривање талента и био је покровитељ Ломоносова, Фонвизина и других водећих руских људи. Заједно са Р.И. Воронцовим и И.И. Таубертом, библиотекаром императрице, основао је најстарије у Русији научно друштво. У комисију је изабран 1767. године као посланик Петроградске губерније и био је ватрени поборник олакшања положаја сељака. Он је први покренуо идеју ослобођења Грка. Заслужан је за умирење метежа у Москви за време епидемије куге 1771. године. Водио је преговоре са Турцима о миру у Фокшани. Турци су отезали преговоре, а за то време нови љубимац Екатерине је постао А.И. Васиљчиков. Орлов се самовољно вратио у Петроград али му је било наређено да не улази у престоницу, него да се насели у Гатчину. Када се споља помирио са положајем вратио се у Петроград а Императрица га није лишила ни звања, ни имовине, но утицаја на двору и администрацији Орлов више није имао. Упокојио се на данашњи дан 1783. године.
Србски математичар Димитрије Нешић, професор математике на Великој школи у Београду, члан Српске краљевске академије и министар просвете, умро је на данашњи дан 1904. године. Написао је више уџбеника и увео метарске мере у Србији.
На данашњи дан 1910. године рођен је велики србски писац Мехмед - Меша Селимовић, члан Српске академије наука и уметности и један од највећих србских књижевника 20. века. Као и сваки велики дух који се уздигне изнад болесних паланачких комплекса ниже вредности, Меши није падало на памет да се назива бошњаком и да се стиди свог србства, па је сам истицао да је потомак србске породице Вујовић која се у време турског ропства потурчила. Завршио је Филозофски факултет у Београду и до Другог светског рата био је професор у гимназији у родној Тузли. За време рата био је у усташком логору до 1943. године, а по изласку из њега придружио се партизанском покрету. После рата био је директор драме Народног позоришта у Сарајеву, уметнички директор "Босна-филма" и главни уредник сарајевског Издавачког предузећа "Свјетлост". Пошто је био прогањан од србофобних босанских политичара, Меша је прешао у Београд и ту остао до своје смрти 1982. године. Романи "Дервиш и смрт", "Тишине", "Тврђава", "Магла и мјесечина", "Круг" – спадају у сам врх србске романистике. Меша је написао и неколико изврсних збирки приповедака: "Прва чета", "Туђа земља", "Дјевојка црвене косе", као и студију "За и против Вука", есеје "Писци, мишљења, разговори", мемоарску прозу "Сјећања", а аутор је и неколико филмских сценарија.
На данашњи дан 1931. године умро је србски глумац и редитељ Милорад Гавриловић, управник Народног позоришта у Београду. Одликовао га је природни говор и понашање на сцени.
У совјетској атомској електрани у Чернобиљу, на данашњи дан 1986. године, експлодирао је четврти реактор, изазвавши најтежу мирнодопску нуклеарну катастрофу, послије које је хиљаде људи умрло од последица зрачења, а радиоактивни облак је прекрио знатан део Европе. Данас у Русији постоје озбиљне индиције да се радило о диверзији коју су припремиле западне обавештајне службе, јер је СССР био на прагу потписивања споразума о изградњи неколико великих нуклеарних електрана који би решили све енергетске проблеме Европе. После катастрофе у Чернобиљу, све је то пало у воду.
НАТО неоннацисти су на данашњи дан 1999. године коначно срушили Жежељев мост у Новом Саду. Куршумлија је опет бомбардована, а број погинулих цивила у овом градићу попео се на 17; страдала је метална индустрија „Металац“ и други погони, а око 2.000 радника остало је без посла. Тога дана Ратно Ваздухопловство Војске Југославије извело је још једну сјајну акцију, сличну оној у Тузли коју су извели пар дана пре тога. Овај пут се радило о нападу на аеродром у Тирани На аеродрому у Тирани је била стационирана ескадрила од 12 хеликоптера типа „апач“ који су пружали ваздушну подршку за „Атлантску бригаду“, која се спремала да преко превоја Кошаре и Горожуп уз садејство са НАТО снагама изврши пробој и војнички заузме Метохију. „Атлантску бригаду“ је сачињавало око 6.000 Албанаца, махом добровољаца из иностранства које су обучавали амерички инструктори. Да би олакшали одбрану у Метохији, посебно за време Битке на Кошарама, пилоти ВЈ су у више наврата изводили борбена дејства на том простору. Тако су 13. априла наши авиони из ваздуха напали припремни камп „Атлантске бригаде“ код Каменица на северу Албаније. Тада је уништен један „апач“, а агресорима су нанети озбиљни губици. Још један напад је изведен касније, 5. маја, када су 3 „орла“ и 2 „галеба“ у кратким временским размацима гађали кампове „Атлантске бригаде“. Међутим, један од најспектакуларних напада авијација ВЈ је извела на данашњи дан, 26. априла 1999. године, када је нападнута база америчких „апача“ на аеродрому крај Тиране. Била је то високо рискантна операција, јер је од аеродрома Поникве до Тиране требало летети скоро сат времена (54 минута), а бити неоткривен од стране радара, НАТО-авијације и „авакса“. Напад је планиран тако да по 2 „галеба“ синхронизовано полете са аеродрома Поникве и Голубовци код Подгорице и неопажено се привуку НАТО бази дубоко у територију Албаније. Акција је изведена тако што су у ниском лету кроз планинске кланце прво долетела 2 „галеба“ са аеродрома Голубовци, а 20 минута касније стигла су још 2 „галеба“ са аеродрома Поникве. Резултат овог напада је било уништење 5 „апача“, а сва 4 „галеба“ су успела да се неоштећена врате у своје базе (које најчешће нису били аеродроми са којих су узлетели). После ове сјајне акције србских ваздухопловаца, НАТО неонацисти до краја агресије на Југославију нису користили „апаче“.
