На данашњи дан сећамо се војника палих у „Ледној погибији“ – под таквим називом ушла је у историју битка, која је на данашњи дан одржана 1242. године. Тога дана Свети благоверни Велики Кнез Александар Јарославич Невски разгромио је војску немачких витезова на леду Чудског језера. Битка је одржана на дан празновања Похвале Пресвете Богородице. Александар, ударивши по непријатељу са бока, поколебао је њихове редове и потпуно разбио непријатеља. Руски војници одржали су одлучујућу победу: било је убијено 400 германских витезова оклопника и заробљено 50, а много више палих на бојном пољу је било међу Кнехтима, као и иноземним војницима и Естонцима.
Разбијени рицари бежали су на запад; руски војници су их јурили по леду Чудског језера. Немци су били принуђени да врате све освојене територије на просторима исконских руских земаља. На леду Чудског језера херојски руски војници су «зауставили талас немачко-рицарске агресије који се био надвио над Русијом, зауставили су вишевековни германски Drang nach Osten, који је раније доводио до покоравања и поробљавања низа народа централне и источне Европе». Сетимо се само судбине Лужичких Срба и данашњи заговорници „загрљаја са крвником“ морају бити свесни да без велике Русије, Лужички Срби свакако не би били једини словенски народ који данас говори немачким језиком. Победа Александра Невског заувек је спасила северне исконске руске области од упада римокатолицизма. Решавајући удар, који је папским крсташима нанела руска армија, помогао је целом Прибалтику да не постане потпуно германски, потресавши до темеља Ливонски ред. Само захваљујући немачким владарима, папској курији, а такође и одсуству јединства међу руским кнежевима, спасило је освајаче од потпуног уништења. Године 1253 крсташи су успели да угуше устанак Пруса и да оснују на обали тврђаву Кенигсберг, која затвара ушће реке Преголи. Општецрквено прослављење светог Александра Невског десило се при митрополиту Макарију на Московском Саборе 1547 године. Канон светом саставио је тада владимирски инок Михаило. Александар Невски је распоредио руске ратнике у уском јужном делу Чудског језера, југо-западније од језера Ворони Камен и наметнуо је непријатељу битку на месту које је сам изабрао. То место је прикривало пут ка Великом Новгороду и Пскову.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Пошто није било ништа од брзе србске капитулације како су то планирали неонацисти из НАТО пакта, они у пребацили један број борбених авиона на аеродром у Тузли ради напада на специјалне циљеве у Србији. Обавештајци ВЈ су за то сазнали и у команди ратног ваздухопловства је почело планирање напада на аеродром у Тузли јер се тамо сконцентрисао велики број летелица. На аеродрому Поникве окупљена је комбинована ескадрила од 6 „орлова“, 2 МИГ-а 21 и једног „галеба“ Г4. План је био да се у ниском лету дође до тузланског аеродрома и уништити што већи број НАТО авиона. У недељу 18. априла 1999. у 13:30 авиони ВЈ су изненада напали на НАТО авионе, јер је у то време захваљујући саботажи оперативаца ВЈ радар на аеродрому у Тузли био у квару. Изненађење је било потпуно, јер наше авионе ни Авакси нису регистровали на време, па су авиони ВЈ примећени тек на 10 километара од тузланског аеродрома. Четири НАТО авиона у паровима су била спремна за узлетање али су их југословенски пре њиховог полетања већ напали. Била је то изузетно ризична акција и иако је из базе ВЈ јављено да су авиони примећени нико од пилота није желео да акцију прекине. По изјави мајора Гавриловића који је летео на једном од „орлова“, он је испустио бомбе на групу оштећених НАТО авиона који су се налазили на писти скроз десно, и окренуо летелицу да би поново напао хеликоптере. За њим су кренула још 3 „орла“ и испустила терет, свако на већ одабране циљеве, док су 2 „орла“ остала да прецизније гађају авионе који су се спремали да полете и 8 ловаца који су пар дана пре тога стигли у Тузлу. Два МИГ-а и „галеб“ су ракетама и митраљезима довршавали посао. Цела акција је због више налета трајала око 15 минута и тада је у повратку ка Пониквама ракетом са земље оборен један „орао“ у коме је погинуо потпуковник Михајло В. из Крагујевца. Осталих осам авиона се вратило до аеродрома Поникве с тим што је мајор Жељко М. из Новог Сада због оштећења (испаљеном ракетом са земље) успео да свој МИГ приземљи на 10 километара од писте аеродрома Поникве. Потврђени биланс бомбардовања тузланског аеродрома је 17 уништених авиона, и 3 спасилачка хеликоптера. Док неки други незванични извори који су имали могућност да виде последице овог напада наводе да је уништен 21 авион и 3 хеликоптера, те да су у ланчаним експлозијама уништена и 2 транспортна авиона, као и значајан део технике. Посебан бес НАТО нациста изазвала је погибија 11 њихових официра, пилота и помоћног особља на летелицама. Али најзначајније је то, да до краја НАТО агресије аеродром у Тузли више није коришћен за борбене летове на Југославију. Већ истог дана НАТО је направио невиђену салву бомбардовања аеродрома Поникве када је у једном дану на тај аеродром сручено преко 80 разорних пројектила. Цео аеродром се тресао од детонација, али и поред тако масовног бомбардовања нису озбиљније оштећене виталне инсталације аеродрома, па је он био у функцији све до краја НАТО агресије. Бомбардовање аеродрома Поникве се периодично понављало јер НАТО никако није могао да лоцира где то ВЈ крије своје авионе. Као освету за војнички чисту акцију у Тузли, три дана узастопно НАТО авијација је гађала Ужице и његову околину, па и сам центар Ужица, када је са три пројектила погођена главна пошта у центру града. |
|
|
Тога дана 1835. године скончао је скулптор Иван Петрович Матрос, аутор споменика Мињину и Пожарском у Москви. Био је професор вајања у Петроградској академији, потом и њен ректор и на крају је добио звање почасног ректора скулптуре. Тројица руских царева - Императори Павле I, Александар I и Николај I непрекидно су му поручивали израду важних скулпторских предмета. Најпознатији радови овог великог скулптора су: бронзана статуа Јована Крститеља у порти Казањског сабора у Петрограду; барељеф «Мојсије истаче воду из камена», над једним од пролаза у колонади тог храма; споменик Великој кнегињи Александри Павловној у дворском парку града Павловска; споменик Мињину и Пожарском у Москви (1804-1818); мраморна статуа Императрице Екатерине II у сали Московског дворског сабрања; биста Императора Александра I, извајана за петербуршку берзанску салу; споменик Господару Александру I у Таганрогу; споменик кнезу Потемкину у Херсону; споменик Ломоносову у Холмогору. Многобројни радови Матроса познати су не само у Русији, но и ван њених граница.
Данас се сећамо и конзервативног књижевника и новинара Сергеја Николаевича Глинке, који се упокојио на данашњи дан 1847. године. Под утиском срамног за Русију Тиљзитског мира 1807 г. Глинка је 1808. године почео да пише у журналу «Руски вестник», у коме су промовисане идеје национално-конзервативног правца тога времена. Он је тежио да у друштву пробуди интерес ка отаџбинској култури и историји, критиковао је руско дворјанство за французоманију, ратовао за „руско васпитање“. Глинка је први истакао троједину формулу «Бог. Вера. Отаџбина». «Записки» Глинке, који су у наставцима публиковани од 1830. године, заслужено се сматрају једним од најбољих мемоарских дела тог времена.
На данашњи дан 1867. године, Турци су предали кључеве Београда србском кнезу Михаилу Обреновићу, што је био завршни чин дугог процеса ослобођења Србије од турске власти. У присуству српских и турских изасланика прочитан је царски ферман на србском и турском језику, на бедем је подигнута србска застава и испаљена салва из 21 топа, а посљедњи турски заповедник Риза паша предао је кључеве кнезу Михаилу, који је потом тријумфално ујахао у Калемегданску тврђаву. У току церемоније капетан Светозар Гарашанин је заменио турске стражаре на тврђави србским војницима.
Тога дана 1900. године скончао је богослов, црквени историчар, књижевник и новинар Василиј Васиљевич Болотов.
На данашњи дан 1922. године, умро је србски писац и политичар Светомир Николајевић, професор Велике школе, члан Српске краљевске академије, премијер Србије, министар унутрашњих пословала и један од оснивача Радикалне странке.
На данашњи дан 1999. године, Министар иностраних послова Савезне Републике Југославије Живадин Јовановић потврдио да је Југославија прекинула дипломатске односе с Албанијом, објаснивши да је та одлука "формална" будући да две суседне земље већ дуже и немају никакве односе. При томе је оптужио Албанију да се с њене територије убацују терористичке групе и изводе напади на Југославију.
Авиони неонацистичког НАТО пакта на данашњи дан 1999. године гађали су рафинерију нафте, азотару и петрохемију у Панчеву, рафинерију нафте у Новом Саду. Поново је гађан и аеродром у Батајници. Неонацисти из НАТО пакта гађали су и стамбено насеље у Ужицу, мост у Куршумлији, манастир Пресвете Богородице, северни део Приштине и село Чичевицу.
На данашњи дан 2001. године, једно лице је погинуло, а најмање пет задобило лакше или теже повреде од експлозије бомбе испод аутомобила у којем се налазила група Срба запослених у Одељењу за пасоше у Југословенском комитету за сарадњу са УНМИК-ом у Приштини. Још један терористички акт Шиптара који је прошао потпуно некажњено од стране „међународне заједнице“.
